Nakon Drugog svetskog rata u civilizovanom svetu usvojena je doktrina da "ratni zločini ne zastarevaju". Nismo čuli i nećemo ni čuti da je neko to osporavao, i to je svakako dobro, ali ako pogledamo Srbiju i još neke postjugoslovenske zemlje, možda bi naš problem trebalo formulisati malo drugačije: ako ne zastarevaju ratni zločini, zastarevaju li ratni zločinci? A valjda takvima smemo da nazivamo one koji su pravomoćno osuđeni za ratne zločine pred Tribunalom u Hagu, koji su osnovale Ujedinjene nacije, a Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina mu priznale nadležnost da sudi i njihovim građanima? I valjda smemo da ih tako nazivamo i nakon što su, recimo, odslužili kaznu? Ili kazna briše i zločin i memoriju na njega, a osuđenika koji je otplatio pravni dug retroaktivno čini nevinim poput novorođenčeta? I gde to uopšte ima, i kako je to uopšte moguće?
Partije na vlasti u Srbiji - a istovetno je i u Hrvatskoj, ali to je priča za nekog drugog - čini se da nemaju nikakav problem s ljudima osuđenim za ratne zločine. Štaviše, ne da nemaju problem, nego kao da je pitanje prestiža da svaka negde u vrhu ima bar po jednog takvog, koji će biti formalno ili barem asocijativno i simbolički bezan za njih. Veselin Šljivančanin, vukovarski gospodar života i smrti, u ovoj je morbidnoj podeli uloga "pripao" Srpskoj naprednoj stranci, a predsednik stranke i države Aleksandar Vučić vrlo je jasno rekao da u tome ne vidi ništa sporno, naprotiv. Vladimira Lazarevića, kojem su namenili i nekakav groteskni performans odocnele akademske karijere, kao da najviše svojata onaj politički bizarni i teško odredivi krug u čijem je središtu Aleksandar Vulin, čovek za koga nikada niko nije glasao čak ni greškom ili nepažnjom, ali je ipak uvek na ili blizu vlasti, kad god Srbijom vladaju oni politički i etički najsuspektniji. Dok su, recimo, haški povratnici poput Nikole Šainovića ili Milana Milutinovića nekako "prirodno" u zoni interesa Socijalističke partije Srbije, čijem vrhu su, uostalom, i ranije pripadali. Prekodrinske srpske "vedete" poput Radovana Karadžića i Ratka Mladića kao da svi dele na ravne časti, da se niko ne oseti zapostavljenim.
Nikola Šainović je tako ovih dana postao članom predsedništva SPS-a, i to usred jedne regionalno pregrejane atmosfere, svega nekoliko dana nakon haških presuda, prvo Ratku Mladiću, potom hrvatskim ratovođama, civilnim i vojnim, iz Bosne i Hercegovine. Članica najužeg rukovodstva SPS i ministarka u Vladi Srbije Slavica Đukić Dejanović ne vidi u tome ništa sporno, kamoli zazorno: Šainović je, kaže, uredno odslužio kaznu i sada je slobodan čovek, a deo te slobode je i sloboda političkog angažmana.
Vična zavodljivoj retorici ljudskih prava i političke korektnosti - što je retkost u njenoj borniranoj stranci - ministarka je čak one koji bi možda imali neki problem s tim što SPS nema nikakav problem sa Šainovićem unapred prozvala za - diskriminaciju i narušavanje Šainovićevih ustavnih prava. Pa stvarno, kud bismo dospeli kad najednom ni jedan najobičniji osuđeni ratni zločinac ne bi imao puni ne samo legalitet nego i političko-moralni legitimitet da bude u vrhu jedne vladajuće partije, sutra i države?
Šta je tako naopako sa ovim rezonom? Naopako je sve, ali bez brige: oni koji ga koriste dobro znaju šta rade. Još im se nikada to nije osvetilo, naprotiv: to im je pojačavalo prestiž kod tzv. malog čoveka, onog koji je odavno zaboravio - ako je ikada i znao - da razlučuje dobro od zla barem na onim principima kojima uče sve svete knjige velikih monoteističkih religija (a svi su oni danas tobože veliki vernici), ako već nećemo da spominjemo sekularne humanističke principe na kojima sve ono bolje u današnjem svetu počiva.
I tako je postalo moguće da "šainovići" budu dika i adut jedne, recimo, ozbiljne političke partije, da "karadžići" i "mladići" budu heroji i ličnosti po kojima bi se imali zvati bulevari, da "praljci" budu ekspresno kanonizovani u zaslužne i viteške martire itd. Da su to ljudi koji, recimo, imaju neprijatnu istoriju krađa po samoposlugama i benzinskim pumpama, teško da bi ih iko gurao u prvi plan, naprotiv, trudio bi se da, ako ih se zbog nečega već ne može izbeći, budu što nevidljiviji. S neuporedivo težim i ozbiljnijim, dakle ratnim zločinima je, gle, sasvim drugačije: oni izgleda nisu razlog za stid, pre su za ponos. Zločin počinjen, naređen ili barem nesprečen u ime patriotizma, u ime nacije i države, zapravo i nije "pravi" zločin, mada za sobom ostavlja žrtve: on je, pre će biti, junački gest, barem unutar jednog tribalnog sveta koji već i načelno odbacuje svaku mogućnost univerzalno važeće etike, one u kojoj su pitanje zločina i pitanje pripadnosti njegovog počinitelja potpuno razdvojeni. Ovde tvrdo i čvrsto važi ona najprimitivnija, uistinu varvarska logika: "naš" počinilac je heroj, "njihov" je zlikovac - i tačka. Mada, da zamene mesta, niko ne bi ni primetio.
To je taj vrli novi svet - zapravo, ni vrli, ni novi, nego truli i stari - u kojem se i jutros budi Srbija i dobar deo okruženja. A kako da, molim vas, i ne bude tako? Pa, ako većina bira i ustoličuje na vlast sve te "vučiće" i "nikoliće" i "dačiće" i njihove pandane iz okolnih zemalja, zašto bi onda bilo smetnji da im se pridruže njihovi ratno-politički saborci, koje je samo neko vreme pratio taj pomalo neprijatni haški maler? Ako ćemo pravo, osuđeni ili ne, nisu ovi optuženi i osuđeni od ovih drugih, neoptuženih i neosuđenih, ništa gori, niti su njihove personalne istorije zaista mračnije. Mrtva je to trka, mada su svi oni živi da nikada nisu bili življi.
(slobodnaevropa.org)
Bonus video:
