Često se može čuti da je nacionalizam skroz u redu. Jer, kao, šta nije u redu sa tim da voliš svoj narod? E, pa problem je u tome što nacionalizam nije ljubav prema svom narodu i što se nacionalistička politika upravo narodu obije o glavu, što on plati najskuplju cenu.
Zašto to kažem? Kažem zato što nacionalizam govori isključivo velikim rečima: Identitet, Istorija, Tradicija, Jezik, Pismo, Simboli… On sa tih visina ne silazi. On ne vidi zatrovane reke, zagađen vazduh, bolesne i siromašne ljude, nezaposlene, deponije na svakom koraku, osakaćene šume, razvaljene bolnice, neobrazovanu omladinu… Drugim rečima - on ne vidi narod. Njega „pravi narod“ i ne zanima, ne spušta se on na taj nivo. Omađijan velikim rečima nacionalizam iscrtava zamišljene granice i povlači svoje crvene linije, ispisuje zavetne misli, budućnost žrtvuje slavnoj prošlosti. Nacija je za nacionaliste ispred i iznad naroda, zamišljeni velikodržavni interesi važniji su od interesa građana. Zašto kažem velikodržavni? Pa upravo zato što se nacionalizam nikada ne miri sa postojećim granicama, on ih uvek vidi mnogo dalje, tamo gde su nekada bile, gde bi jednom trebalo da budu. Svuda samo ne tamo gde su sada. Zato nacionalizam ne zanima ono što je ovde i tu, zato on to ne može ni da vidi, njegovi su pogledi upereni u budućnosti, njegovi su ciljevi tamo daleko.
Nacionalistički viđena nacija je zato ne samo ispred i iznad, nego i protiv naroda. Jer, za ostvarenje nacionalističkih ciljeva nisu potrebni snažna ekonomija i visok životni standard, sloboda štampe, snažne institucije, nezavisno sudstvo, autonomni univerzitet, kritički intelektualci, opozicija… Sve se to vidi kao prepreka, sve to sreću kvari, budi iz sna. Zato nacionalizam u opoziciji vidi izdajnika, u slobodnoj štampi zlonamerno zakeralo, u podeli vlasti slabost, u institucijama i zakonima problem, u kritičkim intelektualcima „autošoviniste“, ma šta to značilo. Da bi svoje ciljeve ostvario, nacionalizam traži sve suprotno od toga – jakog vođu, poslušan narod, potpunu kontrola i stalnu borbenu gotovost da se nešto brani, a, bogami, i da se nešto zauzme. I zato su, u konačnici, nacionalistički interesi suprotstavljeni interesima naroda, država je tu protiv društva.
Još veći problem je stanje svesti koje nacionalizam isijava. Jer, identitet se gradi uz pomoć slike drugog, nema predstave o sebi bez predstave o onome koji je tobože potpuno drugačiji od nas. Najlakše je da to bude susedni narod ili, još bolje, nacionalna manjina. Tu su, znamo ih dobro i sigurno su za nešto krivi. Da bismo nacionalistima MI izgledali bolje, veće, starije i lepše neophodno je da ti drugi budu gori, manji, mlađi i ružniji od nas. Odatle taj osećaj superiornosti kod nacionalista. A čim smo superiorni imamo i veća prava. A kad imamo veća prava red je da ih tim drugima oduzmemo. I tako, u troskoku, stižemo do psihološke osnove za konflikt. Uz to, stalno se stvara utisak da nam taj drugi stalno preti, da je on izvor svih naših problema, zbog njega smo u stalnoj paranoji… E, kad samo njega ne bi bilo… Zato je zločin poslednji stadijum nacionalizma, nužno iz njega izvire, on je njegovo konačno ostvarenje. I zato nacionalizam uopšte nije u redu, on jede svoju decu.
Autorka je istoričarka, redovna profesorica na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Bonus video:
