Evropska perspektiva Zapadnog Balkana je u magli. Magla se spustila na oba kraja puta - Evropa se suočila sa zamorom proširenja i sa podozrenjem gleda ka preostalim državama kojima je obećano članstvo. Mađarski i poljski bauk autoritarnosti, populizma i netrpeljivog konzervativizma se nadvio i nad Balkanom. Ako su centralni Evropljani ovakvi, šta tek možemo očekivati od Jugoslovena, pitaju se oni koji donose odluke i time plaše svoje birače.
Zemlje Zapadnog Balkana grcaju u svojim problemima usporavajući reformske procese do besmisla. Neke zemlje, poput Srbije, klize ka ambisu 90-ih. Ko bi uopšte mogao da razmišlja o članstvu u EU kada Vučić vlada nedemokratskim mehanizmima, rušeći ionako slabe demokratske institucije? Kada se u Bosni ponovo spominje rat, čak i ako se mnogima čini da do njega neće doći, te da je reč samo o političkom egzibicionizmu i davanju nerealnih obećanja?
Brojni su razlozi za ovakvo stanje evrointegracija. Proces pridruživanja se pretvorio u administrativnu vežbu čija sadržina ne daje dovoljno koristi građanima. Značajan deo evropske administracije je u ovome video „otaljavanje posla“, iako su zamišljene promene suštinski menjale karaktere postjugoslovenskih društava. A nakon inicijalnog zanosa i suočavanja sa domaćim otporima, entuzijazam za proširenje je opao. Kao da su najvažniji akteri pomislili da će se pridruživanje desiti kad-tad, i da nema potrebe da se proces promoviše, konstanto razmatra i da mu se kroz razmatranje daje nova snaga. Naprotiv, u nekim zemljama je evropsko postalo dogma, izgovor za brojne mere (i demokratske i nedemokratske) i prazna floskula.
Racionalni pogled na svakodnevni život je jasan - stanovnici Zapadnog Balkana voze nemačka i francuska kola, gledaju serije na engleskom, cene stanova izražavaju u evrima, putuju (ako za to imaju para) na zapad i ispraćaju svoju decu u istom pravcu. Njima je jasno da su zemlje zapada model kome teže.
Ipak, Evropa se vidi kao zajednica bogatih i uređenih društava, ali se često zanemaruje kauzalna veza između ove dve karakteristike. Zbog toga bi deo građana Zapadnog Balkana želeo da uživa u evropskom bogatstvu bez prihvatanja uređenosti. Drugim rečima, da uživamo blagodeti bez prihvatanja onoga što su temelji evropskih država - pravna država, ljudska prava i poštovanje pravila. Ovo, naravno, ne znači da je homo balkanicus neprilagođen za demokratska društva i da u njima ne može da živi, već da su politička kultura i društvene vrednosti dela naših društava donekle inkompatibilne sa mainstream vrednostima većine evropskih društava.
Ako posmatramo svakodnevni život videćemo brojne primere. Ponekad ćemo čuti da „zakon nije zaživeo“ kao eufemizam za „zakon se ne primenjuje“ i kao izraz navike da se pravila ne poštuju i/ili izbegavaju po svaku cenu i da za to ne postoji kazna. Naslonjeno na ovu praksu stoji uverenje da je zajedničko i opšte ničije i svačije, te da o njemu ne bi trebalo brinuti. U korenu ove prakse/uverenja je stav da nam država/društvo duguju puno, a da mi ne dugujemo ništa državi/društvu, te da zbog toga nismo dužni da plaćamo ono što ne moramo. Ipak, ovi svakodnevni otpori pravilima nisu duboko ukorenjeni i sfere uređenosti se mogu postepeno širiti.
Na ovu liniju se naslanja mnogo važnije nepoverenje u postojeći sistem, nepoverenje u autoritete i vrednosti savremenih društava, što se svakodnevno reflektuje tokom epidemije kovid-19 kroz otpor ne samo vakcinaciji, nego i prihvatanju svakodnevnih mera distance ili nošenju maske. Jer zašto bi slušali lekare i zašto bi primenjivali mere kada je ovako lakše? Komparativne studije jasno pokazuju vrednosnu razliku između starih i novih demokratija a pitanje (ne)poverenja je osnov ove razlike.
Naspram ovog svakodnevnog „kritičkog pristupa“ stoje snažne autoritarne tendencije kada je reč o liderima država koje obožavamo i po pravilu ne preispitujemo, kao i snažne patriotske emocije koje se (pre)često izražavaju u negaciji drugog i kroz nacionalističke stavove. Veliki deo ovih vrednosti predstavljaju mešavinu autoritarnog, kolektivističkog jugoslovenskog/komunističkog nasleđa koje je dodatno procvetalo u ratnohuškačkom okruženju i kasnijem post-konfliktnom društvu, gde su opstanak nacije i države prečesto korišćeni kao izgovor za gomilanje moći i novca.
Ipak, nasuprot ovim autoritarnim vrednostima, jugoslovensko nasleđe čine i brojne liberalne vrednosti. Žilava civilna društva koja odbijaju da potpišu kapitulaciju uprkos konstantnim napadima, snažni ekološki i feministički pokreti, te sve jača podrška različitim manjinama, takođe, karakterišu društva u kojima živimo. Tolerancija prema migrantima koji su prolazili kroz ove krajeve i solidarnost sa ljudima u nevolji pokazali su drugačije lice regiona. Međusobna pomoć i solidarnost u poplavama ili vakcinisanje građana drugih država u Srbiji pokazuju da postoji prostor za drugačije odnose.
Ključno pitanje je: kako povećati prostor za saradnju, za vidljivost drugačijih praksi, za vizije koje podrazumevaju suživot, toleranciju, integracije i bez briselskih podsticaja i šargarepa?
Pođimo od ranije iznete teze - da li je EU neminovnost koja čeka sva društva Zapadnog Balkana? Evropska unija je jedan od prirodnih ishoda razvoja zapadnih društava, njihove stabilnosti i uspostavljene saradnje. Ipak, između koncepta integracija i njegove realizacije stoje razlike koje proizvode napetosti i nezadovoljstva unutar EU. Zbog toga se dešavaju krize koje mogu rezultirati i izlaskom iz članstva, što smo prvi put videli na pitanju Velike Britanije. Ne ulazeći u ishod ovog procesa i samim Britancima je jasno da izlazak ne znači i odlazak - između britanskog ostrva i kontinenta uspostavljene su veze koje ne mogu biti lako raskinute.
Na isti način, ni prostor Zapadnog Balkana se ne može posmatrati kao potpuno odvojen od EU - bez obzira da li govorimo o pravu na slobodno kretanje (koje se još uvek ne primenjuje na građane Kosova), na akademsku razmenu i saradnju, na zajedničko formiranje spoljne politike ili uticaj evropskih političkih familija na stranke u našem regionu, ili na neki potpuno drugi aspekt života, građani Zapadnog Balkana svoje živote delimično žive u „evropskom“ okviru. Na isti način se može razmatrati i uloga Hrvatske koja dvojnim državljanstvima i otvaranjem sezonskih poslova za radnike iz regiona indirektno otvara i evropsko tržište.
Na isti način, i „Evropi“ je jasno da je Zapadni Balkan previše blizu da bi ostao u nekakvom međuprostoru i van integracionih procesa. Ipak, manje je jasno kako i kada bi proces daljeg povezivanja mogao da se nastavi u punoj meri. Jedna od alternativnih ideja je i integracija društava u nedostatku integracije država. Drugim rečima, potrebno je stvoriti uslove da građani koriste prednosti zajedničkog evropskog prostora dok se proces integracija ne pokrene ponovo. Obrazovni i naučno-istraživački prostor(i) mogu biti dobar putokaz integracije akademskih zajednica, iako je reč o specifičnoj oblasti. Ipak, ovi procesi moraju biti tako dizajnirani da ne skinu pritisak sa vlada i političara iz regiona da nastave evro-integracije ili da dodatno ne ojačaju procese odliva stanovništva na zapad.
Iako sam proces integracija u formalnom smislu zavisi od briselske strane, zemlje regiona bi mogle da značajnije ojačaju svoje pozicije. Jačanje regionalnih odnosa i prevazilaženje problema u svakodnevnoj komunikaciji (jer je za mnoge probleme potreban veći napor) bi mogli da budu prvi koraci. Spoljna podrška ovim procesima, nažalost, deluje da je neophodna. Da li će ona doći od nove američke administracije koja se vraća na staru agendu, od Nemačke čiju će spoljnu politiku posle dugo godina diktirati zeleni ili od post-Brexit Britanije, koja na Balkanu može tražiti svoje mesto u međunarodnoj politici, ostaje da se vidi.
Ipak, čini se da je za uspeh procesa mnogo važnije da jednom restartovane integracije dobiju autohtone domaće driving forces koji će obezbediti da se proces privede kraju. Odnosno, ako su generacije koje su posle 2000. preuzele primat sada osetile zamor, možda je vreme da ustupe mesto mlađima koji će kreirati zajedničku (evropsku) budućnost regiona na drugačijim, zdravijim odnosima, manje opterećeni raspadom Jugoslavije i njegovim posledicama.
Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Tekst je dio projekta “Različiti putevi zajedničke vrijednosti” CGO sprovodi sa partnerima - fondacijom Heinrich Böll iz Berlina, Inicijativom mladih za ljudska prava iz Zagreba, Udruženjem za modernu istoriju iz Sarajeva i Forumom ZfD - kancelarijom iz Beograda, uz podršku EU kroz program Evropa za građane, odnosno potprogram Evropsko sjećanje.
Bonus video:
