Oduvek sam smatrao da je Lenonov megahit Imagine popularan iz pogrešnih razloga. Ukratko, zamislite da je plan „svet će živeti kao jedan“ najbolji put u pakao.
Insistiranje na pacifizmu pred ruskim napadom na Ukrajinu jedna je verzija tog puta. Zamislite svet u kome se tenzije više ne rešavaju oružanim sukobima… Evropa je istrajavala u tom zamišljenom svetu, ignorišući brutalnu stvarnost van svojih granica. Vreme je za buđenje.
Gotovo je sa snom o brzoj ukrajinskoj pobedi, na tragu prvobitnog sna o brzoj pobedi Rusije. Prilike sve više liče na početak dugotrajne pat pozicije; Rusija polako napreduje, a njen krajnji cilj je jasan. Nema više potrebe da se čita između redova kad Putin sebe poredi sa Petrom Velikim: „Naizgled, on je bio u ratu sa Švedskom da bi joj nešto oduzeo… Nije oduzimao ništa, vraćao je… Vraćao je i utvrđivao, to je radio… Očigledno, na nama je odgovornost da vratimo i utvrdimo.”
Umesto da se fokusiramo na konkretna pitanja (da li Rusija zaista samo „vraća“, i šta?), trebalo bi pažljivo pročitati kako Putin načelno opravdava svoje potraživanje: „Da bi se polagalo pravo na neku vrstu liderstva - ja čak i ne govorim o globalnom liderstvu, mislim na liderstvo u bilo kojoj oblasti - bilo koja država, bilo koji narod, bilo koja etnička grupa mora da obezbedi svoj suverenitet. Jer nema prelazne države: ili je država suverena, ili je kolonija, ma kako te kolonije nazivali.“
Iz toga, kako je rekao jedan komentator, jasno sledi da postoje dve kategorije države: „Suverena i osvojena. Iz Putinovog imperijalnog ugla, Ukrajina bi trebalo da spada u ovu drugu kategoriju.“
A to su, što je jasno iz ruskih zvaničnih izjava poslednjih meseci, takođe i Bosna i Hercegovina, Kosovo, Finska, baltičke države… pa na kraju i sama Evropa; sve to „spada u ovu drugu kategoriju“.
Sad znamo šta znači apel da se Putinu dozvoli da „sačuva obraz“. To znači prihvatanje ne sitnog teritorijalnog kompromisa u Donbasu, već Putinove imperijalne ambicije. A takvu ambiciju treba bezuslovno odbaciti upravo zato što nas sve proganjaju iste katastrofe, zato što smo svi u prelaznom stanju, ni suverena ni osvojena država: insistirati na punom suverenitetu u trenutku kada smo suočeni sa globalnim zagrevanjem je čisto ludilo jer naš opstanak zavisi od tesne globalne saradnje.
Stav Rusije nije tek puko ignorisanje globalnog zagrevanja. Zašto je bila toliko ljuta na skandinavske zemlje kada su izrazile nameru da pristupe Nato savezu? Globalno zagrevanje stavlja to pitanje u perspektivu kontrole Arktičkog prolaza. (Zato je Tramp hteo da kupi Grenland od Danske.) Usled eksplozivnog razvoja Kine, Japana i Južne Koreje, glavna transportna ruta će ići severno od Rusije i Skandinavije. Strateški plan Rusije je da profitira od globalnog zagrevanja: kontrola glavnog svetskog transportnog puta, plus razvoj Sibira i kontrola Ukrajine. To bi za Rusiju značilo takvu dominaciju u proizvodnji hrane da bi mogla da ucenjuje ceo svet. U osnovi Putinovog imperijalnog sna leži ekonomska realnost.
Oni koji se zalažu da se podrška Ukrajini smanji i poveća pritisak na Kijev da pregovara, što uključuje prihvatanje bolnih teritorijalnih odricanja, vole da ponove da Ukrajina jednostavno ne može da dobije rat protiv Rusije. Tačno, ali upravo u tome vidim veličinu ukrajinskog otpora: rizikovali su nemoguće, prkoseći pragmatičnim proračunima, i najmanje što im dugujemo je puna podrška. Da bismo to uradili, potreban nam je jači Nato - ali ne kao produžetak američke politike.
Strategija SAD da se suprotstavi kroz Evropu daleko je od očigledne: ne samo Ukrajina, već i sama Evropa postaje mesto posredničkog rata između SAD i Rusije, koji bi mogao da se završi kompromisom na račun Evrope. Postoje samo dva načina da Evropa iskorači iz tog prostora: da povede igru neutralnosti - što je prečica ka katastrofi - ili da postane autonomni igrač. (Zamislite samo kako bi se situacija mogla promeniti ako Tramp pobedi na sledećim izborima.)
Dok neki levičari tvrde da je ovaj rat u interesu industrijsko-vojnog kompleksa Natoa, koji koristi potražnju za novim oružjem da bi izbegao unutrašnju krizu i napravi profit, njihova prava poruka Ukrajini glasi: OK, vi ste žrtve brutalne agresije, ali nemojte da se oslanjate na naše oružje jer na taj način idete na ruku vojno-industrijskom kompleksu…
Dezorijentacija izazvana ukrajinskim ratom stvara čudne prijatelje, poput Henrija Kisindžera i Noama Čomskog, koji „se nalaze na suprotstavljenim krajevima političkog spektra - Kisindžer je bio državni sekretar za vreme republikanskih predsednika, a Čomski je jedan od vodećih levičarskih intelektualaca u Sjedinjenim Državama - i često su se sukobljavali. Ali kada je u pitanju ruska invazija na Ukrajinu, obojica su se nedavno izjasnili da Ukrajina treba da razmotri rešenje kojim bi odustala od prava na deo teritorije kako bi se brže postigao mirovni sporazum“.
Ukratko, njih dvojica predstavljaju istu verziju „pacifizma“ koja radi samo ako zanemarimo ključnu činjenicu da u ovom ratu nije reč o Ukrajini, već o brutalnom pokušaju da se promeni naša celokupna geopolitička situacija. Pravi cilj rata je razbijanje evropskog jedinstva, što zagovaraju ne samo američki konzervativci i Rusija, već i evropska ekstremna desnica i levica - na tu temu se u Francuskoj Melanšon susreće sa Le Pen.
Najluđa ideja koja kruži ovih dana glasi da bi Evropa i Rusija, da bi se suprotstavile novom polaritetu između SAD i Kine (koji predstavljaju višak zapadnog liberalizma i orijentalni autoritarizam), trebalo da ponovo udruže snage i formiraju treći, „evroazijski“ blok zasnovan na hrišćanskom nasleđu očišćenom od svog liberalnog viška. Sama ideja „evroazijskog“ trećeg puta je oblik fašizma današnjice.
Šta će se, dakle, desiti „kada birači u Evropi i Americi, suočeni s rastućim troškovima energenata i inflacijom zbog sankcija protiv Rusije, možda izgube apetit za rat kojem izgleda da nema kraja, sa potrebama koje se samo uvećavaju kako se obe strane spremaju za dugotrajni ćorsokak“? Odgovor je jasan: u tom trenutku evropsko nasleđe će biti izgubljeno, a Evropa će de fakto biti podeljena između američke i ruske sfere uticaja. Ukratko, sama Evropa će postati prostor rata kome izgleda da nema kraja…
Za istinskog levičara danas je apsolutno neprihvatljivo ne samo da podržava Rusiju, već i da iznosi „skromniju“ neutralnu tvrdnju da je levica podeljena na pacifiste i pristalice Ukrajine i da tu podelu treba tretirati kao minornu činjenicu, koja ne bi trebalo da utiče na globalnu borbu levice protiv globalnog kapitalizma.
Kada je zemlja pod okupacijom, obično je vladajuća klasa podmićena da sarađuje s okupatorima kako bi zadržala svoj privilegovani položaj, pa borba protiv okupatora postaje prioritet. Isto važi i za borbu protiv rasizma; u stanju rasne napetosti i eksploatacije, jedini način delotvorne borbe za radničku klasu jeste fokus na borbu protiv rasizma (zbog toga je svaki poziv beloj radničkoj klasi, kao u današnjem alt-desničarskom populizmu, izdaja klasne borbe).
Danas se ne može biti levičar bez nedvosmislene podrške Ukrajini. Biti levičar koji „pokazuje razumevanje“ za Rusiju je isto kao biti jedan od onih levičara koji su, pre nego što je Nemačka napala Sovjetski Savez, ozbiljno shvatili nemačku „anti-imperijalističku“ retoriku usmerenu na UK i zagovarali neutralnost u ratu Nemačke protiv Francuske i Britanije.
Ako levica na tome propadne, za nju je igra gotova. Ali da li to znači da levica jednostavno treba da stane na stranu zapada, što uključuje desničarske fundamentaliste koji takođe podržavaju Ukrajinu?
U govoru u Dalasu 18. maja, dok je kritikovao ruski politički sistem, bivši predsednik Buš mlađi je rekao: „Rezultat su odsustvo vladavine prava u Rusiji i odluka jednog čoveka da pokrene potpuno neopravdanu i brutalnu invaziju Iraka.“ Brzo se ispravio: „Mislim, Ukrajine“; zatim je rekao, „Irak, u svakom slučaju“, uz smeh publike i dodao „75“, misleći na svoje godine.
Kao što su primetili mnogi komentatori, dve stvari se ističu u ovom prilično očiglednom frojdovskom lapsusu: činjenica da je publika smehom ispratila Bušovo implicitno priznanje da je američki napad na Irak (koji je on naredio) „potpuno neopravdana i brutalna invazija“, umesto da se to tretira kao priznanje zločina koji se može uporediti sa ruskom invazijom na Ukrajinu; plus Bušov zagonetni nastavak pošto se ispravio, „Irak, u svakom slučaju“ - šta je pod tim mislio? Da razlika između Ukrajine i Iraka zapravo nije bitna? Završna primedba o njegovim poodmaklim godinama ne umanjuje misteriju.
Međutim, misterija nestaje istog trenutka kada Bušovu izjavu shvatimo ozbiljno i doslovce: da, imajući u vidu sve razlike (Zelenski nije diktator kao Sadam), Buš je uradio isto što Putin sada radi Ukrajini, pa bi trebalo da im se obojici sudi po istom merilu.
Dok ovo pišem, mediji javljaju da je ministarka unutrašnjih poslova Ujedinjenog Kraljevstva Priti Patel odobrila izručenje osnivača Vikiliksa Džulijana Asanža Sjedinjenim Državama. Šta je njegov zločin? Samo to što je javno izneo zločine koje je Buš priznao jednim lapsusom: dokumenti koje je otkrio Vikiliks pokazali su kako je, za vreme Bušovog mandata, „američka vojska ubila na stotine civila u neprijavljenim incidentima tokom rata u Avganistanu, dok su procurela ratna dosijea u Iraku pokazala da je ubijeno 66.000 civila, a zatvorenici mučeni“. Ti zločini su u potpunosti uporedivi sa onim što Putin radi u Ukrajini. Gledajući danas unazad, možemo reći da je VikiLiks otkrio na desetine američkih Buča i Mariupolja.
Dakle, dok izvođenje Buša na sud nije ništa manje iluzorno od slanja Putina u Haški tribunal, najmanje što oni koji se protive ruskoj invaziji na Ukrajinu treba da urade jeste da zahtevaju Asanžovo momentalno oslobađanje. Ukrajina tvrdi da se bori za Evropu, a Rusija tvrdi da se bori za ostatak sveta, protiv jednopolarne hegemonije zapada. Obe tvrdnje treba odbaciti i tu na scenu stupa razlika između desnice i levice.
Sa desničarske tačke gledišta, Ukrajina se bori za evropske vrednosti protiv neevropskih autoritaraca; sa levičarske, Ukrajina se bori za globalnu slobodu, uključujući slobodu samih Rusa. Zato srce svakog pravog ruskog patriote kuca za Ukrajinu.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
