Uprkos tome što mediji bliski vlasti u Srbiji pokušavaju da nedavnu najavu predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera - da će se početkom iduće godine lansirati Mapa puta za ujedinjenu, jaču i demokratsku Evropsku uniju i da će se u njoj naći mesta i za Srbiju i Crnu Goru kako bi “zemlje Zapadnog Balkana” grupno mogle ući u EU negde oko 2025. godine - prikazuju kao izvestan diplomatski uspeh Srbije (navodno uz direktnu podršku nemačke kancelarke Angele Merkel), meni se čini da je opet došlo do razočaravajućeg odlaganja nekakve realne prekretnice u geopolitičkom situiranju Srbije u 21. veku. Ta suzdržanost da se s najvišeg nivoa vlasti u Beogradu jasno iskaže negativna ocena Junkerove mape, čak i posle brzopoteznog pokušaja evropskog komesara Hana da lično predsedniku Vučiću i Srbiji objasni da u EU možemo ući i pre, ali i kasnije, “u zavisnosti od kvaliteta” pregovora i tekućih reformi, upućuje na zaključak da je i domaćoj političkoj eliti nekako laknulo što se ulazak Srbije u EU zapravo ponovo odlaže, pa se mogu odložiti i “bolne odluke” neophodne za taj istorijski potez. Uostalom, imam utisak da se ovde u najvećem delu političke opozicije Junkerova mapa puta više doživljava kao novi ustupak Zapada Vučiću i njegovoj koaliciji nego kao povod za temeljnu kritiku proklamovane “proevropske politike” Vlade Srbije.
Koliko je ta politika doista “proevropska” može se jednostavno zaključiti i po tome što se srpski ministar inostranih poslova Ivica Dačić praktično stalno podsmeva Evropskoj uniji raznovrsnim doskočicama, pa je navodno sada izjavio da će možda EU propasti pre nego što nas primi u svoje članstvo. Ako bismo te doskočice shvatili kao njegovo upozorenje da niko ne zna kako će kroz osam godina izgledati Evropska unija, s obzirom na to da i njene najmoćnije članice stalno govore o potrebi da se ona temeljno reformiše, onda bi se moralo priznati da u Dačićevim izjavama postoji zrno soli, kako se to kaže. Problem je što istovremeno ne čujemo njegovo upozorenje da ne možemo biti sigurni ni da će na drugoj strani naše “neutralnosti”, u Ruskoj Federaciji, kroz osam godina biti sve isto kao danas i kao juče.
Srbija ka Briselu ide veoma sporo, mada je ta “mapa puta” njena zvanična politika već 17 godina. Posle 5. oktobra 2000. godine i pada Miloševića trebalo nam je više od pet godina da Evropska unija identifikuje Srbiju kao samostalnu državu s kojom se može pregovarati. Zatim su pregovori za zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji trajali duže od dve i po godine, da bi taj SSP bio potpisan u proleće 2008. godine. Pa je opet moralo da prođe, mislim, oko osam godina, da bi se otvorio zvanični proces pregovaranja o ulasku Srbije u EU. Sada nam obećavaju oko osam godina čekanja da bi EU pristupila pitanju našeg ulaska u njene okvire. Pa, ko doživi.
Ima mišljenja da je krivica za takvu “istorijsku sporost” isključivo na strani Srbije zbog spomenute proruske “politike neutralnosti”, zatim zbog tvrdokornih stavova oko nezavisnosti Kosova, pa zbog sporog reformisanja društva i privrede, to jest zbog nesamostalnog pravosuđa i neslobodnih medija, velike korupcije, itd. Međutim, kad Junker i EU ne razdvajaju Srbiju i Crnu Goru u najavljenoj Mapi puta, onda se vidi da geopolitičko svrstavanje ili nesvrstavanje izgleda i nije bitno u Briselu pošto je Crna Gora radikalno promenila svoju spoljnu politiku, dok Srbija na tom polju nije učinila gotovo ništa. Zbog toga stav domaćih evroskeptika da je Evropi na Balkanu važna samo “stabilnost” bilo kakve geopolitičke farbe dobija na snazi, a zagovornicima ulaska Srbije u EU u rukama sada samo ostaju već prilično izanđale fraze o evropskim vrednostima i evropskim parama.
I na kraju, da kažem to krajnje pojednostavljeno, ispada da je Junker postojećim vlastima u Beogradu i Podgorici poslao poruku da će Srbiju i Crnu Goru u EU uvesti neke ekipe koje budu vladale 2025. godine, pa se od ovih koje danas vladaju očekuje da sa svim elanom dotle rade na proevropskim reformama.
(Novi magazin)
Bonus video:
