Nas koji podržavamo Ukrajinu brine zamor zapada. Rat se odužio i zemlje koje joj pomažu kao da su se umorile od stalnog vanrednog stanja i podnošenja materijalnih žrtava. Taj zamor nije izazvan samo troškovima u novcu i vojnoj opremi, već i propagandom koju širi neprirodni savez ekstremne desnice i ekstremne levice.
Ova propaganda deluje na tri nivoa: apstraktni pacifizam (potreban nam je mir, patnja mora prestati po svaku cenu), navodno uravnoteženo viđenje rata (širenje Natoa na istok isprovociralo je Rusiju i primoralo je na kontranapad) i potreba da se zaštiti svoj način života (zašto bismo davali milijarde Ukrajini koju vode korumpirani oligarsi kad imamo toliko svojih problema). Paradoks je u tome što naizgled principijelan stav o miru po svaku cenu prikriva najgori etnički egoizam i ignorisanje patnji drugih. Podsećam da je u odbrani svoje nezavisnosti Ukrajina izgubila skoro trećinu svog stanovništva, kroz izbeglištvo, prisilna raseljavanja i pogibije u ratu.
Ali tu se javlja još jedan težak problem koji doprinosi zamoru unutar Ukrajine. Prvo, ravno je čudu to što građani ove zemlje još uvek imaju volje da se bore, posle godinu i po dana žestokih borbi i vazdušnih udara kojima se ne vidi kraj. Ali oni ne podnose samo teret rata već i posledice ozbiljnih ideoloških i političkih grešaka svojih elita. Jasno je šta treba činiti. Ukrajini je potrebna pravda, to jest ukidanje privilegija za oligarhe i pripadnike ostalih elita. Ljude demorališe kada vide bogataše koji su pobegli iz zemlje i sredili da im deca budu oslobođena vojske dok se oni bore za svoju zemlju. Dobar signal u tom smeru bio je govor Zelenskog 25. jula u kojem je, kako piše Fajnenšel tajms, on “upozorio vladine zvaničnike i narodne poslanike da se neće tolerisati lično bogaćenje i izdaja, nakon hapšenja šefa vojnog regrutnog centra zbog pronevere i jednog poslanika optuženog za saradnju sa Rusijom”. Državni istražitelji i glavni tužilac uhapsili su Jevhena Borisova, šefa vojne kancelarije za regrutaciju u Odesi zbog toga što je, prema navodima nacionalne agencije za sprečavanje korupcije, nezakonito stekao više od 5 miliona dolara kroz razrađene poslovne šeme.
Da bi se izbegao kolaps ratnih napora potreban je istinski ujedinjen front protiv zajedničkog neprijatelja. Tu se javljaju neki zabrinjavajući znaci. Mnogi levičari i nenacionalistički liberali u Ukrajini spremni su da se bore protiv Rusije. Dobrovoljno su se prijavili za borbe na prvoj liniji fronta. Jedan od njih voli moje knjige i poslao mi je sliku svog mitraljeza i dve moje knjige na ukrajinskom. Ti ljudi se protive agresivnom konzervativnom nacionalizmu i njegovim jalovim, kontraproduktivnim merama kao što je zabrana izvođenja dela ruskih kompozitora, pa ih često sumnjiče za proruske stavove – kao da se Vladimir Putin, heroj evropske i američke desnice, nekako i dalje zalaže za socijalizam.
U martu 2022. ukrajinski dokumentarista Sergej Loznica, reditelj poznatih filmova kao što su Majdan i Donbas, izbačen je iz Ukrajinske filmske akademije zbog protivljenja bojkotu ruskih filmova. Sada je u Litvaniji i ne može da se vrati u Ukrajinu. Saznao je da će mu, pošto još nema 60 godina (granica za regrutaciju), biti oduzet pasoš ako se vrati kući. Drugi međunarodno priznati umetnici slobodno putuju u inostranstvo, pa je slučaj Loznice jasan primer osvete konzervativnih birokrata. Ovu odvratnu strategiju sam lično iskusio: i u Sloveniji nacionalistički desničari napadaju sekularne levičarske protivnike komunističkog režima kao prikrivene agente starih komunista. Sedamdesetih godina prošlog veka mi je bilo zabranjeno da predajem i godinama sam bio nezaposlen, a sada me redovno napadaju kao čoveka starog režima.
Ukrajina mora da zarati sama sa sobom ne samo zbog oligarha i konzervativaca u kulturi. Mnoge žene su se pridružile oružanim snagama i bore se na frontu. Neke od njih su odlične snajperistkinje. Gardijan piše da su one “ozlojeđene tretmanom svojih muških saboraca i da se njihove žalbe ignorišu”. Prinuđene su da se bore na dva fronta, protiv ruskog neprijatelja i protiv uznemiravanja svojih muških kolega. I sama Ukrajina se bori na dva fronta, protiv ruske agresije i za svoju budućnost posle rata. Ako ova zemlja opstane, da li će to biti nacionalistička i fundamentalistička država poput Poljske ili Mađarske? Hoće li biti de facto kolonija globalnog kapitalizma, ili nešto treće?
Pogrešno je misliti da se svim ovim pitanjima treba baviti tek kad se završi rat, da je sad vreme za bezuslovno jedinstvo, a ne za demokratske rasprave. Kao i kod svih pokreta otpora, od Francuske revolucije do evropskih partizana u Drugom svetskom ratu, u ratnim okolnostima se određuje politička supstanca posleratnog društva. Dakle, upravo je sada vreme za pravo jedinstvo. Ukrajinu može spasiti samo široki narodni front u kome ima mesta za sve, od LGBT+ ljudi do levičara koji se protive ruskoj agresiji.
The New Statesman, 14.08.2023.
Prevela Milica Jovanović
Bonus video:
