Margarita Simonjan, medijska longa manus Vladimira Putina, van Rusije, od Zapadnog Balkana preko EU do Afrike, direktno se založila za cenzuru, koja je inače u Ustavu Ruske Federacije zabranjena, negirajući postojanje slobodnih medija i novinara koji žive od svog zanimanja.
“Imali smo dva perioda u našoj istoriji kada je cenzura bila limitirana ili je nije bilo uopšte. Prvi put je to bilo u periodu od 1905. do 1917. godine, svi znamo kako se završilo, i tokom Perestrojke i zatim tokom devedesetih, i to znamo kako se završilo. Oba puta se završilo krahom države. Nijedna velika i ozbiljna nacija ne može da opstane bez kontrole medija i informacija. Oni koji su nam savetovali da unesemo u Ustav zabranu cenzure su to namermo uradili jer znaju koliko je ona važna. Učili su nas decenijama da društvo mora da bude slobodno jer razvijena ekonomija ne može da opstane bez razvijenog slobodnog političkog sistema, a to je obično đubre. Vidite Kinu, da li vam se sviđa kineska ekonomija? Meni se sviđa. Da li u Kini postoje slobode, političke ili medijske? Naravno da ne postoje, nisu nikada ni postojale. Eto, možda to nije loše, možda je to dobro a ne ono što nam sa Zapada serviraju”, iznela je javno svoje stavove Simonjan.
Iskrenost prve “cenzorke” Kremlja je više nego dovoljan dokaz čemu služe glasila pod kontrolom ili sa finansijskom podrškom Moskve, na Zapadnom Balkanu ali i bilo gde na planeti, ako je neko uopšte imao sumnju. Informativna sredstva pod ruskom kontrolom nemaju cilj da informišu već da indoktriniraju publiku, odnosno da je upregnu u ostvarivanje ruskih interesa, direktnih ili indirektnih.
Novinar koji se zalaže za cenzuru ili novinar koji podređuje, oblikuje i kalibrira svoj rad prema državnim i nacionalnim interesima, šta god to oni bili su oksimoroni profesije. Simonjan, godine velikog napretka (period između 1905. pa sve do početka Prvog svetskog rata) i godine velike nade (Perestrojka i poslednju deceniju devedesetog veka) doživljava kao najgore periode ruske istorije što je samo po sebi već dovoljno indikativno.
Interesantno je da Simonjan u svojoj filipici protiv slobodnih društava i država ne pominje ključnu stvar za uspešnu ekonomiju: pravnu državu. Kina u dobroj meri duguje ekonomski uzlet autonomiji Hong Konga, odnosno pravosudnom sistemu nekadašnje britanske kolonije koji je garantovao pravnu sigurnost kapitalu i privrednim subjektima koji posluju u Kini.
Nije slučajno da su gotovo sve velike multinacionalne kompanije imale svoja sedišta u Hong Kongu ili su kvotirane na hongkonškoj berzi budući da im je to garantovalo nadležnost sudova u nekdašnjoj Mirišljavoj luci u slučaj vođenja parnica sa kineskim privrednim subjektima. Ukidanjem autonomije Hong Konga, počinje deklinacija kineske ekonomske moći, zajedno sa onemogućavanjem ili otežavanjem Kinezima da kradu američke i evropske patente, know-how i tehnološke inovacije.
Zdrav kapital ide samo tamo gde postoje sigurni pravni sistemi, gde je zaštićen zakonima a ne voljom diktatora, autokrate ili despota. Zato svi članovi kleptokratskih režima značajan deo svog bogatstva drže na “neprijateljskom” Zapadu, u raznim vidovima (novac, akcije, zlatne poluge, nekretnine) uprkos Magnitskijevom zakonu (Magnitsky Act) jer je to jedini preostali deo planete gde zakoni funkcionišu (ne uvek savšeno, ali funkcionišu) i gde postoje kontrateže izvršnoj vlasti uključujući i slobodne medije.
Neko će se iznenaditi, ali logika Simonjanove ima dosta sledbenika i među onima koji su formalno na antiruskoj strani ili antikineskoj. Kao i Simonjanova, regionalni novinarski tribuni stavljaju ispred svega državne i nacionalne interese. Za njih su pravna država, nezavisnost sudstva, sloboda medija, samo sredstvo, odnosno narativ za kupovinu podrške Zapada za ostvarivanje “državnih” i “nacionalnih interesa” koji često u konkretnim slučajevima znače privilegije, novac, raznorazne koristi, od stanova, letovanja, besplatnih avionskih karti, poslovnih aranžmana.
U našem regionu imamo čitavu armiju društveno-političkih radnika. Taj rogobatni birokratski izraz iz komunističke Jugoslavije najbolje opisuje delatnost osoba koje svoja zanimanja, podređuju, iz ovih ili onih razloga ili pobuda, tzv. uzvišenim ciljevima, poput države ili nacije. Između njih i Simonjanove suštinski ne postoji razlika, odnosno razilaze se samo po tome što i jedni i drugi smatraju da je njihov cilj plemenit a protivnički deo mračnih sila. Odnosno oni su patrioti a drugi su nacionalisti ili autošovinisti, u svakom slučaju nešto loše.
Postoji nekoliko kategorija društveno-političkih radnika koje bi mogli da razvrstamo u tri kategorije: oportunisti, volonteri i balkanske kopije francuskih dekadentista koji su prvi lansirali modu među intelektualcima koji uživaju da sablažnjavaju svoju okolinu. “Epater le bougeoisie”, bio je moto Bodlera i Remboa ili ono što bi našem brdovitom Balkanu pojednostavili “pišanje uz vetar”.
Oportunisti veoma dobro unovčavaju svoju borbu u “izgradnji države” i realizaciji “nacionalnih interesa”. I tu nema suštinski mnogo razlike između onih koji grade državu i brane nacionalne interese na nacionalističko-tradicionalističkoj osnovi ili uslovno rečeno američko-evropskoj. Još bolji primer od onih u zapadnobalkanskim državama imamo u samoj EU, poput Poljske: između rusofobnih kleropopulista na vlasti i Putinovog autokratskog režima nema razlike u odnosu prema LGBTQ zajednici, migrantima iz neželjenih država, abortusu, slobodi medija, porodici, odgajanju dece, kontroli pravosudnog sisema.
Volonteri imaju dve podgrupe. Prva je ona “čvorovićevska”, ako me se drugovi sete, a druga je izvorna, zasnovana na verovanju u raznorazne mitove, počev od onog da smo mi bolji od svih drugih i da postoji uvek neko drugi ko je kriv za sve. Obe grupe volontera su veoma aktivne na društvenim mrežama gde “ginu” za državnu i nacionalnu stvar, prelazeći u par objava put od kompleksa više do kompleksa niže vrednosti. Među, njima se nalazi i priličan broj onih koji misle da tekstovima, tv prilozima i objavama na društvenim mrežama mogu da promene istorijske tokove, svest građana ili naroda, u zavisnosti od provenijencije autora, ili čak svet.
Poslednja grupa novokomponovanih balkanskih dekadentista je najzabavnija, mada se i ona deli na one dosledne koje idu uvek protiv sistema i vlasti, bez obzira ko je na njoj, i one koji kao Don Kihoti našeg doba jurišaju na svoje vetranjače bilo da su evropske, američke, zapadne, ili nacionalističke, pseudopatriotske, klijentelističke itd. Oni se prepoznaju po zastupljenosti u prijateljski naklonjenim glasilima i hiperprodukciji na društvenim mrežama.
Na kraju, postoje novinari, koji rade za platu ili honorar, a ne za državu ili nacionalni interes, predstavljaju realnost kako je vide prenoseći verodostojno šta im sagovornici ili izvori kažu i jasno razdvajajući vest od mišljenja, pozicije drugih od sopstvene, na koje imaju pravo, kao svaki drugi građanin sa dovoljno informacija da bi izgradio stav o nekome ili nečemu. Novinari se bore za pravnu državu i slobode jer samo u pravnoj državi i slobodnom društvu mogu da budu novinari a ne mete ili društveno-politički radnici.
Bonus video:
