Trebalo je to da bude poljski „Orbanov trenutak“. Prošlog avgusta, vladajuća nacionalistička partija Pravo i pravda izglasala je odluku da se uz parlamentarne izbore u oktobru raspiše i referendum. Građanima će se postaviti populistički intonirana pitanja o rasprodaji državne imovine strancima, povećanju starosne granice za odlazak u penziju i ilegalnoj imigraciji. Referendum je prekopiran iz strategije koju je Viktor Orban uspešno koristio da konsoliduje svoj neliberalni režim u Mađarskoj. Nije to bio samo ciničan plan da se omogući neograničeno trošenje javnog novca na izbornu kampanju vladajuće stranke, već pokušaj da se izbori predstave kao referendum o poljskom suverenitetu. Protivljenje referendumu i glasanje za opoziciju značilo bi ne samo da se zalažete za gubitak suvereniteta, već i da podržavate neoliberalnu ekonomsku politiku i ekonomsku okupaciju „stranih“ sila poput Nemačke. Stranka Pravo i pravda je bila ubeđena da ova taktika ne može da omaši.
Kao što znamo, plan je propao. Činjenica da je opozicija uspešno bojkotovala referendum održan uporedo sa opštim izborima 15. oktobra (učestvovalo je samo oko 40% birača) otkriva jednu od najmanje razmatranih posledica duge vladavine nacional-populista u Poljskoj: paradoks da je osam godina kulturalnog rata protiv liberalizma donelo dramatičnu liberalizaciju poljskog društva.
Sprovodeći svoju strategiju maksimalne polarizacije, stranka Pravo i pravda prvobitno je transformisala meki konzervativni kulturalni konsenzus, koji je definisao poljsku politiku do 2015, u konzervativnu izbornu većinu - ali po cenu širokog konsenzusa. Kao rezultat, tokom vladavine kabineta koji uživa podršku crkve došlo je do dramatičnog pada u učešću mlađih Poljaka u verskom životu, dok je anticrkveno raspoloženje proizvelo većinsku podršku pravu na abortus. Mnoge starije pristalice opozicije, kojima je do juče bilo muka od priča o pravu na brak za sve ili reproduktivnom zdravlju, što su ideje koje promoviše EU, odjednom su se pomirili sa liberalnim kulturalnim politikama i vrednostima. Mnogima od njih smer modernih liberalnih društava verovatno i dalje izaziva nelagodu, ali su se dobrovoljno utišali jer je suprotstavljanje LGBTQ+ pravima i migraciji podrazumevalo podršku omraženoj vladajućoj stranci. Slično načinu na koji je rat Vladimira Putina protiv Ukrajine iznedrio novi, radikalno antiruski ukrajinski identitet, unutarpoljski rat Jaroslava Kačinjskog stvorio je liberalni politički identitet koji ranije u Poljskoj nije postojao.
Izbori 15. oktobra takođe su predstavljali neku vrstu epiloga poljske postkomunističke politike. Obraćajući se na grandioznom predizbornom „maršu miliona srca“, opozicioni lider Donald Tusk nazvao je mobilizaciju demokrata tokom predizborne kampanje „trećim talasom Solidarnosti“ (prvi je bio 1980-81, drugi 1989.) ističući da se Građanska koalicija pozicionira kao preporođena Solidarnost. Tusk je jasno poručio da se na izborima ne rešava samo pitanje ko će odlučivati o budućnosti zemlje, već i kome pripada prošlost Solidarnosti.
Ovi izbori su možda poslednji na kojima dva glavna politička bloka vode pripadnici herojske generacije koja je srušila komunizam. I Tusk (66) i Kačinjski (74) su bili formalni članovi i aktivisti Solidarnosti, ali su predstavljali dve različite struje unutar antikomunističkog pokreta. Kačinjski je nostalgično čeznuo za predratnom Poljskom; Tusk je sanjao o liberalnoj Poljskoj. Te dve vizije su mogle da koegzistiraju tokom borbe protiv komunizma, ali su posle 1989. bile u stalnoj tenziji i obe su za svoj politički identitet tvrdile pravo na nasleđe Solidarnosti.
Ko je legitimni naslednik Solidarnosti: nacionalistička, katolička Poljska koju predstavlja Kačinjski ili liberalna Poljska koju predstavlja Tusk? Upravo to pitanje je postavljeno biračima. Poljska istorija je, u svojim vrhunskim trenucima, uvek odzvanjala kao kakav Šopenov nokturno, pa ne treba da nas čudi što je u izbornoj noći Tusk zvučao kao neko ko je pobedio ne samo na izborima, već i u simboličkoj borbi za prošlost. Uspeo je da transformiše svoju koaliciju u stranku nacionalnog ponosa, dok je za cilj liberala povratio pravo na nacionalnu istoriju.
Propao je veliki eksperiment stranke Pravo i pravda da se poljski identitet u 21. veku prikaže kao beskrajni rat na dva fronta, protiv Rusa i Nemaca. U filmu Katin Andžeja Vajde iz 2007. jedan kratak segment briljantno izražava tragediju poljske istorije, trenutak kada je Nemačka napala Poljsku 1939, a Sovjeti krenuli da okupiraju istočni deo zemlje. U sceni se mimoilaze dve kolone Poljaka: jedni beže od Nemaca, u nadi da će imati veće šanse za opstanak na teritoriji koju je okupirala Moskva, a drugi se sa istoka, sa svežim sećanjima na rusku vlast, kreću ka nemačkoj zoni. Za Kačinjskog je borba protiv Rusije i Nemačke trajno poljsko stanje i od te borbe je stvorio svoju ličnu religiju.
Kada je Rusija pokrenula totalni rat protiv Ukrajine, poljska vlada je bila jedna od najjačih i najvatrenijih pristalica Kijeva, dok je poljsko društvo prihvatilo stotine hiljada izbeglih. Međutim, Kačinjski se iz sve snage trudio da ubedi Poljake da su Nemci još opasniji - nevidljivi - neprijatelj i da je EU samo vegetarijanska verzija Četvrtog Rajha. U medijima pod kontrolom vlade, Tusk je uvek bio prikazivan kao nemačka marioneta, agent i Angele Merkel i Putina.
Čini se da je Kačinjski smatrao pobedu opozicije većom pretnjom suverenitetu Poljske od pobede Rusije u Ukrajini. Znakovito je da je u prvim javnim komentarima posle gubitka parlamentarne većine, sugerisao da strane sile - posebno Nemačka i Rusija - stoje iza glavnih opozicionih partija koje će sada formirati novu vladu. U tom kontekstu, poraz stranke Pravo i pravda prilika je za okončanje ne samo „poljsko-poljskog“ sukoba, već i neobjavljenog poljsko-nemačkog rata.
Budućnost nikad nije tako svetla kako je prikazuju pobednici u izbornoj noći. Opozicija jeste pobedila, ali su ovi izbori ponovo potvrdili da postoje dve Poljske - a ova druga, Poljska Kačinjskog, neće tek tako nestati. Nova vladajuća koalicija takođe neće biti laka. Pobeda opozicije ne znači da će nepoverenje prema Nemačkoj nestati, pa ni da je poljska kritika Nemačke uopšte bila pogrešna.
Ali ova pobeda signalizira i političku promenu u Poljskoj i promenu raspoloženja u Evropi. Skretanje Evrope udesno sada izgleda manje nepovratno. Tuskova pobeda u Varšavi ostavlja Orbana u većoj političkoj izolaciji u EU nego ikad ranije. Čini se da Orbanova politička budućnost sada zavisi od ishoda narednih predsedničkih izbora u SAD.
U trenutku kada je rat u Ukrajini pomerio težište EU na istok, povratak Poljske u evropski mejnstrim ima egzistencijalni značaj. Unapređena dinamika nemačko-poljskih odnosa danas je važna za budućnost EU kao što je 1950-ih to bilo približavanje Francuske i Nemačke. Samouverena i proevropska Poljska bi se mogla pokazati kao presudna sila u ponovnom osmišljavanju Unije. No, Poljska je to - trebalo bi da budemo spremni na svako iznenađenje.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
