Odlazeći na proteste viđao sam silesiju ljudi u kafićima, sve bih ih svaki put prostrelio pogledom za koji su morali pomisliti da im je upućen kroz crna stakla predsedničkog automobila, iako ih predsednik i ja prekorno gledamo svak iz svojih, posve različitih pobuda; onda bih posmatrao prolaznike koji hodaju u pogrešnom smeru: pozhiloi grazhdanin u patikama, lakonog i samozadovoljan, ide sve dalje od Skupštine, tebi je sve potaman, preplanuo si, igraš možda i golf, ili je tvoj razvojni put zaustavljen na tenisu; iza njega još zadovoljniji prolaznik, napadno žvaće žvaku (kao ser Aleks Ferguson), u stanju si što kažu Amerikanci da hodaš i da istovremeno žvaćeš žvaku, ali nisi dorastao da razmisliš o zajednici čiji si dični pripadnik, u stopu za njim devojka lica celog zagnjurenog u mobilni, ekstra je život, imaš tviter, primaš i šalješ kojekakve bedastoće, i dok je to besplatno nema potrebe bilo šta da se u univerzumu remeti ili talasa, pa nailazi građanka moje životne dobi, korača usredotočeno i bodro, sa dvema kesama punim novih potrepština i nepotrepština, i ona na pogrešnu stranu, kuda, generacijo moja, žuriš da gledaš „Slagalicu“? Samo napred, radite tako dok još koja godina prođe, Asirci i Vavilonci su „Slagalicu“ gledali takođe.1
Nije li možda potreban katalog izgovora kojima moja braća u Hristu nepogrešivo pribegavaju kad god ih neki davež upita zašto nikad ne idu na protest i zašto neće izaći na glasanje?
1. Ja sam šetao onoliko protiv Miloševića, pa šta sam dobio?! Da bude još gore nego pod Slobom! Neka šeta neko kome je to nešto novo, ja sam svoje išetao, fala lepo! Koliko grešaka ima u ovom naizgled razboritom, premda odveć otresitom i konačnom, neopozivom, očito više puta ponovljenom stavu? a) Borba protiv naopakosti samodržavlja ne završava se svrgnućem samodršca, suprotstavljanje tiraniji nije radna akcija nakon koje se dobija značka udarnika, i voz na pruzi Brčko-Banovići može mirno da prevozi putnike i teret do kraja sveta: briga za dobrobit i budućnost zajednice prati homo sapiensa do poslednjeg, što reče Godar, daha. b) To što si dobio, i što danas dobijaš - po nosu, po džepu, po dostojanstvu - nije proisteklo iz tvog prošlovekovnog protestovanja, nego je, gle, upravo naknadni i istrajni nehaj stanovništva omogućio da svu vlast prigrabi štetočina veća i od prethodnog despota!
2. Svi su oni isti! Ovo je omiljeni izgovor, majka i otac svih izgovora, kad god se neko uskopisti da ne izađe na glasanje, ili na protest protiv korumpirane i sa kriminalom uortačene države. Um naravno, barem u mom slučaju, stalno stremi lenstvovanju, neprekidno, što se u vojsci govorilo, krivinaši, izbegava da čini ono što je dužan, kliše o koji se očešao ko zna kada, um gleda da proda kao vlastiti produkt koji je još pod garancijom, a upravo je ta rečenica dokaz da je rasuđivanje suspendovano i da se umesto razmišljanja potura gotov obrazac, koji nikad nije čestito preispitan. O istosti se, kao i o različitosti, može govoriti samo kao o nečemu konkretnom i ograničenom, imperator i njegova svita mogu biti slični (pa neka budu i isti) u nečemu određenom, u nečemu izrecivom: u bestidnosti, sebičluku, neiskrenosti, pohlepi, siledžijstvu i poltronstvu. Isti su u mnogo čemu još, isti su jer su listom bića hijerarhije, nemilosrdna prema onima dole, a ponizna i odveć predusretljiva prema onima iznad, ali tvrdnjom „svi su oni isti“ hoće se reći da smo u ukletom svetu gde su oni koji se protive režimu isti istijacki kao osvedočeno štetočinska udruga koja se postarala da bude nesmenjiva dok je sunca i dok je meseca. A ljudi su i isti i neisti, zavisi koji od neprebrojnog mnoštva njihovih atributa posmatramo: tvrdim da ima još pripadnika ljudskog roda, u Srbiji, koji bi pridoneli da se umesto samovlašća izgradi sistem u kome će političari stalno biti odgovorni onima koji su ih izabrali, i gde će svi političari, pa imali čak i lepe rezultate, biti smenjivi i bivaće zamenjivani drugima, koji će o društvu brinuti sa još više poleta i sa novim dušekorisnim vizijama i planovima.
3. Za koga da glasam? Za žute, za one koji su poslali našeg predsednika, naše generale, našeg pesnika i psihijatra u Hag? Za one što su prodali Kosovo, što su upropastili onakvu vojsku, pretopili tenkove u staro gvožđe… Prikočite malo, braćo! Etiketa „žuti“ koju je smislio neki novinar, ili možda i najmlađi doktor nauka u SFRJ (tvorac reči „dosmanlije“), pokazala se učinkovitom toliko da i nekadašnji glasači Demokratske stranke reže protiv žutih, iako se (1.) i žuti menjaju, drugo, žuti nisu jedini koji se u savremenom pokretu otpora tj. u narodnom frontu (kasnije će poneti ime Kraljice Natalije) suprotstavljaju samodržavlju. Treće, svaka od ovih rodoljubnih patetičnih tvrdnji mogla bi se dovesti u pitanje, naposletku, ili najpre: šta je bilo bilo je, čak i oni koji su grešili, grešili su manje od ovih koji sada greše, i moramo, rame uz rame sa nesavršenima, sa opozicijom, možda i u njihovoj organizaciji, da spasavamo što se spasti može.
4. Nisam član nijedne stranke, politika me ne zanima, gledam svoja posla i imam čist obraz! Ko god izgovori da nije član nijedne partije, ističe to kao nešto izuzetno otmeno i plemenito, a to je u rangu onoga što pijancu Joci Rnjaku („Tutori“, B. Čosić) govori bračna družica kad se pijan u zlo doba vrati kući na kojoj prokišnjava krov i u kojoj dečica kašlju: ipak je dobro što nije u areštu poradi toga što je zaklao popa ili suca, nego je, eto, samo propio ono malo novaca što su nakratko imali… Dakle: to što neko nije član partije isto je kao da nije zaklao popa ili suca, ali šta s tim!? Gledati svoja posla zar ne znači i otići na biračko mesto? Glasanje, po moemu, itekako spada u svoja posla.
5. Da glasam za Đilasa?! Za onog Boška?! Ili za onog sorbondžiju koji je zatucaniji od svakog analfabete?! Ovo naizgled konkretno i praktično razmišljanje takođe ne služi na čast misliocima: pa ne morate glasati za te koji vam prvi padaju na pamet po omraženosti, ima toliko mlađih ljudi, ali njih i ne pominjete, a zašto, zato što ne biste umeli da obrazložite šta im tako gorko zamerate. Izađite na izbore odlučni da nećete glasati za vladajuću partiju, potom prenebregnite bića koja vam idu na živce ili kojima ne verujete, pa glasajte za nekog ko vam je prihvatljiv među onima koji nakon vaše trijaže preostanu.
6. Ko sam ja da nešto menjam! Oni koji su odlučili da smanje broj stanovnika na planeti, odlučuju i o nama, oni nam uzimaju Kosovo, oni nam šalju nove viruse, nove bolesti, ti ne znaš ni koliko članova ima svetska vlada, ni gde joj je sedište… Ovo kad čujem tri dana sreće nemam, svođenje sebe (sebstva, pa čak i serbstva) na ništicu, i pridavanje tolike moći „onima“ je omiljeni način da se lenj ili uobražen građanin kurtališe brige o svakodnevici i o onome što je lokalno, i što je samim tim i izvodljivo. Oni, pa oni… Ko su „oni“!? Kao da znaš samo zamenicu „oni“! Šta je sa zamenicom „mi“, šta je sa zamenicom „ja“?! Az je i prvo slovo azbuke i prvo je lice jednine: „Tamo az pojdu!“ - kaže Vuk Isaković. Od Ja potiču druga slova, iz Ja proističe i sam jezik u njegovoj neobuhvatljivoj sveobuhvatnosti i raznovrsnosti, Ja mora biti u središtu izbora, od svakog Ja zavisi kako će možda već za Svetog Nikolu biti svima Nama!
________________
* Na gradskom jezeru satima voze čun,/ Ja to zaista gledam naprosto gađenja pun./ Voziti čun kada smo u dugovima do guše, i u prpi,/ U ovakvoj državi - ta kako se to samo trpi!
Ja samo pušim, posmatram samo,/ I mislim šta mislim, mislim: Naprijed samo,/ Ovdje sviraju čak usnu harmoniku - grehoto,/ Svirati harmoniku, a zemlja stenje pod crnom sramotom!
Hladno razmišljam, svirajte samo, samo vozite čun vaš./ Pljujem ja na to, dalje me se ne tiče ništa baš./ Već nekoliko godina posmatram ja to nijemo/ I sasvim jasno vidim kamo to idemo.
Na Orknijskim ostrvima - to smo u knjizi „Od Pola do Pola“ pročitali -/ Stanovnici su živjeli od toga što su sopstveno rublje prali./ Samo naprijed, radite tako dok još koja godina prođe,/ Asirci i Vavilonci su čun vozili takođe.
B. Breht: „Politička razmatranja“
Bonus video:
