Rat u Ukrajini ušao je u treću fazu. Ukrajinska kontraofanziva nije dala očekivane rezultate, postala su očiglednija neslaganja u stavovima rukovodstva u Kijevu, a u svetu se menjaju geopolitičke prilike koje mogu da utiču na tok ovog rata.
Zapadni mediji su preplavljeni skepsom i razočaranjima, pokušavaju se pronaći krivci za nerealna očekivanja i svaliti krivica za apriori verovanje u najavljenu pobedu Oružanih snaga Ukrajine. Jer su mnogi bili sigurni da će ukrajinska vojska do zime da se klinom probije do Azovskog mora i oslobodi veliki deo teritorija koju je okupirala Rusija.
Kijev krivi SAD i EU da nisu na vreme i u dovoljnoj količini isporučili savremeno naoružanje, dok Zapad krivi Kijev da je odugovlačio sa početkom kontraofanzive i mnoge stvari radio na svoju ruku, bez uvažavanja saveta vojnih saveznika.
Različita viđenja rata u Ukrajini
Dok je Rusija sve vreme usmerena na jedan cilj, da razori Ukrajinu, Zapad u ovom ratu ima nejasan plan. SAD i EU su od samog početka bili spremni na predaju Ukrajine. Zatim su u strahu od reakcije Moskve i „trećeg svetskog rata“ neodlučno i postapno naoružavali Kijev, ali svaki put tek nakon brutalnog ubijanja ukrajinskih civila.
Kada Ukrajina nije pala za tri dana, ni za tri nedelje, nejasno je šta je Zapada imao u vidu stavom - „podržavaćemo Ukrajinu koliko god to bude potrebno“. Da li to znači da će Ukrajini omogućiti naoružanje da se samo odbrani ili da će sve učiniti da u ovom ratu pobedi opakog suseda.
Jedina je Velika Britanija bila jasna - Rusija u Ukrajini mora biti vojno poražena.
Zapad je ipak na sebe pruzeo veliki teret naoružavanja i finansijske podrške Ukrajini, da se održi kakva-takva stabilnost te države. Bez SAD-a i EU-a borbe bi se vodile nadomak Lavova, a Evropu bi preplavilo 30 miliona ukrajinskih izbeglica.
Sa druge strane, sudeći po nedavnim napisima iz listova The Economist, The Washington Post i Newsweek, Zapad je imao svoje viđenje kratke ukrajinske kontraofanzive i vođenje borbi sa više tehničke štete i više prolivene ukrajinske krvi.
Svakako da Kijev nije bio sperman za takvu žrtvu. I onako ceo svet govori da Ukrajinci svojim životima plaćaju generalno nepromišljenu politiku Zapada u postahladnoratovskom periodu. A sada još i zapadni saveti kako da izginu, a „možda“ i pobede.
Rusija otvara šansu globalnom jugu
Prvi znak da sledi teži deo okršaja sa Rusijom bio je u aprilu, kada je javnost uzdrmao skandal curenja informacija iz Pentagona o pripremama ukrajinske kontraofanzive. Razmimoilaženja u stavovima i staro rivalstvo između političkog i vojnog vrha Ukrajine, isplivalo je u novembru u zapadnoj štampi, u prepucavanju između predsednika Volodimra Zelenskog i generala Valerija Zalužnog.
Oružane snage Ukrajine su ipak prevazišle same sebe. U prvoj fazi rata i žestokog napada, odbranili su prestonicu Kijev i porazili najelitinije ruske jedinice. U drugoj fazi su uspeli da uz ogromnu motivaciju i taktiku iznenađenja oslobode polovinu teritorija koje je Rusija okupirala. Ruska vojska je bežala, Putin je bio ponižen.
Treća faza je rovovska, obe strane su već podjednako naoružane i ne mogu da naprave proboj.
Ta nova faza rata biće iscrpljivanje na frontu, u politici, ekonomiji i diplomatiji. Strateški, Putin je poražen jer nije na brzinu srušio Ukrajinu i uvukao je Rusiju u režim ratnog funkcionisanja, sa teškim dugoročnim posledicama.
Dok ratuje sa Zapadom i otvara šansu globalnom jugu, Rusija ide putem neizvesnosti, koja vodi okolnostima kakve su bile pred raspad SSSR-a. Ni tada, ni sada Zapad ne želi potpuni kolaps Rusije, jer bi to išlo u korist njegovih protivnika, pre svega Kini.
Ni Kina neće dozvoliti da Putin u Ukrajini bude poražen oružjem NATO-a.
Najodlučniji u borbi je Kijev, svestan da je sada istorijska šansa da se protera arhineprijatelj i na granicama Ukrajine izgradi novi Berlinski zid. Ali „pat pozicija“ na bojnom polju, o kojoj govori general Zalužni, ukazuje na to da će Zapad sada još više sugerisati mirovne pregovore i neku vrstu lokalizovanja ili zamrzavanja konflikta.
Treća faza rata - izdržljivost i istrajnost
Odugovlačenje rata - najjača je Putinova karta. Istorijski Rusija ima ogromno iskustvo da kolektivno trpi i bespoštedno gine. Moskva se od ankesije Krima pripremala za život pod sankcijama i moguće dugoročno pogoršanje odnosa sa Zapadom. Rusi za to imaju unutrašnje resurse, ljude, a na ruku im idu i okolnosti krize globalne demokratije, koju koriste autoritarne države.
Umesto da su pad komunizma i kraj Hladnog rata iskoristile za izgradnju koliko-toliko pravednijeg svetskog poretka, države Zapada su pohitale da bez prepreke zadovolje svoje uske interese. Neoliberalni pragmatizam stvorio je konflikte širom sveta, finansijsku krizu 2008. godine i druge vrste upravljanja krizama.
Umesto da se trajno rešavalo pitanja, poput države Palestine, ušlo se u sukobe u Libiji i Siriji. Povlačenje američke vojske iz Avganistana dalo je zeleno svetlo Putinu za napad na Ukrajinu. Kremlj je svestan da je Zapad ekonomski i vojno jači, ali i da je ranjiv na izdržljivost. Lukrativni političari i njihovi birači konformisti iz zapadnih demokratija, plaše se direktnog konflikta i brzo se umore od empatije prema žrtvama.
Treća faza rata koja je ove jeseni počela u Ukrajini je - izdržljivost i istrajnost. Izazov je kontinuitet podrške Ukrajini od strane SAD i EU u izbornoj 2024. godini i uslovima rata na Bliskom istoku.
Istrajnost je politička volja da se osim unutrašnjim problemima, Zapad bavi i potiskivanjem ruskog uticaja u svetu, a posebno iz jugoistočne Evrope - od Mađarske, Slovačke do Zapadnog Balkana. U protivnom, ako padne Ukrajina, neka se spreme Moldavija, BiH, Srbija, Crna Gora i Kosovo.
Bonus video:
