Na odmoru, očajnički pokušavajući beg od svakodnevice, obično čitam šta god mi se nađe u vidokrugu, samo da nisu novine. Ovog leta, u tu svrhu, prebirajući po policama Narodne biblioteke “Radoslav Ljumović”, izabrao sam, što često činim kad nemam jasan naum, nasumice dve knjige pisaca čija su mi imena i delo sasvim nepoznata.
Ovakav eksperiment biva često visoko rizičan poduhvat, naročito za nekog ko se drži principa da možda baš u poslednjoj rečenici leži ključ za razumevanje skrivene, često nedokučive, autorove ključne poruke.
Retko se, priznajem, ostvare ta očekivanja ali to nije razlog za odustajanje. Ako je moj književni saputnik, računam, uložio toliki duhovni napor da sve to smisli i napiše, najmanje što mogu da uradim, kad sam se već upustio u ovu avanturu, svakako je da ne pokleknem pre samog kraja vođen nekakvim ličnim prohtevima i afinitetima.
Iako u ovoletnjem konkretnom slučaju to nije baš lako, neću da se žalim, ni da odustanem od svog skromnog doprinosa stvaralačkom entuzijazmu svih onih koji baš u ovom trenutku ispisuju nove stranice naše književne istorije. Umesto kukumavčenja prisetih se jedne večeri, daleke 1993. godine, i razgovora sa Miroslavom Josićem Višnjićem, jednim od prvih dobitnika nekad ugledne nagrade “Borisav Stanković”.
Pričalo se, naravno, najviše o Bori koji je, treba li reći, i za Josića Višnjića spadao u red najznačajnijih jugoslovenskih pisaca. Svi smo bili fascinirani Višnjićevim poznavanjem i tumačenjem Borine poetike, ali sve nas je zatekao pitanjem šta zapravo znači izraz “kožder”. Nisam siguran koliko je to poznato, ali svog najpoznatijeg sugrađanina Vranjanci su znali kao “Boru Koždera”. Taj nadimak, zapravo na književni jezik neprevodiv lokalizam, označavao je u ljude teškog karaktera, naravno po merilima tadašnje vranjske čaršije.
Ovo, ispostaviće se, previše opšte i suviše konvencionalno objašnjenje nije zadovoljilo Josića Višnjića. Prekinuo nas je jednim pomalo prekornim “to znam” i ponovio pitanje učtivo nas upozoravajući da mu je poznato da Bora i Vranjanci nisu, blago rečeno, nikad bili u preteranoj ljubavi i da nema potrebe da se taj međusobni odnos maskira nekakvim našim lokalpatriotskim snebivanjem.
Pomalo postiđeni, pokušali smo potom, svako iz svog ugla i znanja, da razotkrijemo šta je “kožder” ali smo ubrzo shvatili da sva naša potonja objašnjenja nisu bila ni na tragu Višnjićevih očekivanja. On sam, mahnuvši rukom, uz dobronameran osmeh, prekinuo je naše mučenje u trenutku kad je, siguran sam, svima u glavi bila ista misao: ovaj je veći kožder od Bore! A, onda je usledila Višnjićeva priča koja je razjasnila “kožder” sekvencu i nama, a verujem biće od koristi i onoj dvojici književnika sa početka, ko god oni bili.
Miroslav Josić Višnjić je usred pisanja neke pripovetke shvatio da mora da opiše rušenje kuće, a da o tome kako to praktično izgleda ne zna gotovo ništa. Za pomoć se obratio prijatelju arhitekti koji mu je, i sam pomalo začuđen, preporučio udžbenik iz Statike za studente Građevine i čak mu naveo i poglavlje u kojem će pronaći to što ga interesuje.
Višnjić je naravno pročitao tih dvadesetak strana ali i dalje nije bio ubeđen da je to dovoljno za verni opis scene rušenja kuće. Zaključio je da bi bilo najbolje da pročita ceo udžbenik. Potrajalo je, ali Josić Višnjić nije odustajao iako je knjiga imala, ni manje ni više, oko 700 strana.
Na kraju, taj deo oko rušenja kuće uopšte nije ušao u konačnu verziju Višnjićeve pripovetke.
Eto tako, a sad odoh da nastavim sa čitanjem moje obavezne letnje literature.
Bonus video:
