Specifično, nedemokratsko političko tržište u Srbiji odlikuje se, bar na strani vlasti, u velikoj meri monopolizovanom političkom ponudom i kontrolisanim uslovima za pojavu ravnopravne političke konkurencije. Na drugoj strani je fragmentirana i u znatnoj meri uzajamno suprotstavljena opoziciona ponuda, uz stalni rizik da se, nakon neuspeha, uvek novi deo nje pridruži vlasti.
Segmentiranje biračkog tela - političke tražnje, po njegovim interesnim, socijalnim karakteristikama, deljenim vrednostima i stilovima političkog ponašanja i opredeljivanja - govori da se, uz značajan izuzetak mladih, urbanih i obrazovanih, radi o plitkoj, ne posebno specificiranoj biračkoj tražnji, koja je tek delimično artikulisana i branjena od njegovih organizovanih, kredibilnih zastupnika. Radi se o kapacitetima i poverenju u sindikate, profesionalne organizacije, NVO scenu ili pokrete i građanske inicijative, njihovoj moći koordiniranja i sinteze interesa koji se onda mogu pretočiti u političke zahteve. Specifikum Srbije je i da spin diktator na vlasti, u svom omiljenom populističkom maniru voli da direktno opšti sa svojim narodom pa mu nikakvi posrednici i zastupnici, posebno oni autonomni i „svojeglavi“ ne trebaju, što dodatno urušava ionako ograničeno poverenje u njih.
Biračko telo čine, uz „neaktivne“ studente, domaćice i nezaposlene, dva velika socijalna agregata - oko 1,6 miliona penzionera i oko 2,8 miliona radno angažovanih. Uz oko 2 miliona uposlenih, tu je i oko 400.000 preduzetnika, u ogromnoj većini samozaposlenih ili mikrovlasnika sa par zaposlenih i pomažućih članova domaćinstva, i isto toliko angažovanih u poljoprivrednoj proizvodnji.
Uz nekoliko procenata pripadnika uzajamno ukrštene političke i poslovne elite i narednih petnaestak odsto pripadnika gornjih srednjih slojeva, koji sa mesečnim prihodima od preko četiri ili pet hiljada evra ne moraju da se odriču ni sofisticiranijih potreba poput kulture i putovanja, svih ostalih četiri petine su u zoni manjih ili većih odricanja. Ispod medijalne zarade od šeststotinak evra je polovina, a do pristojnih za život hiljadu još daljih tridesetak odsto uposlenih. Pri tome približnoj trećini njih poslodavac je (partijska) država i njeni razvijeni mehanizmi patronata i partijskog zapošljavanja i postavljanja.
Odnos prema demokratiji i politička pismenost
Posledično, vladajući SNS ima brojnije članstvo od sindikata i udruženja. U polju politike susreću se dakle građani, fragmentirani sindikati i organizacije civilnog društva sa vladajućim političkim kartelom vlasti i brojnim opozicionim političkim partijama jednocifrenog rejtinga, u međusobnim odnosima sukoba i povremene koalicione saradnje kratkog daha. Iako birači tradicionalno imaju najniže poverenje u partije i smatraju da su one pre svega udruženja za promociju ličnih i grupnih koristi, u njima je, pre svega onim vladajućim, svaka sedma-osma odrasla osoba. Upravo ta kombinacija prezira i procenjene visoke političke koristi od članstva razara demokratski politički život i kulturu poverenja i solidarnosti.
Zato je najbrojnija „partija“ izbornih apstinenata koju, sem očekivano do politike nedospelih, čine i oni u nju definitivno razočarani, kao i deo onih koji i pored preobilne političke ponude nisu pronašli partiju po svojoj meri. Ili su je u, međuvremenu, izgubili.
Za vlast u Srbiji potrebno je i dovoljno dobiti podršku 1,8 do 2 miliona od efektivno u zemlji prisutnih ne više od 5,5 miliona birača.
Ako su nakon decenijske vladavine Vučića i SNS građanke i građani Srbije pre nezadovoljni nego zadovoljni putem kojim Srbija ide, zašto onda kartel na vlasti ima dvotrećinsku podršku na izborima i kompletnu vertikalnu strukturu vlasti, sa izuzetkom, slovima i brojem, jedne gradske opštine, u svojim rukama?
Radi li se o podsticanim sklonostima biračkog tela da glasa za (samo)proglašenog lidera i one koji su već na vlasti? Je li u pitanju neravnopravnost izbornih uslova bazirana na krajnjoj neravnoteži raspolaganja resursima moći kojima se da kupiti i podrška uticajnih opinion mejkera? Da li je razlog u tome što je vlast strateški zauzela središnji deo političkog prostora iz koga je, recimo, jasnom antikoruptivnom i prihvatljivijom socijalnom i drukčijom ekološkom politikom treba prvo istisnuti? Ima li opozicija objedinjeni predlog drugačije vođene politike odnosa prema statusu Kosova i omiljenim spoljnopolitičkim destinacijama u situaciji krajnje polarizacije među velikima? Primera radi, kako do osetnije logične podrške demokratskim zahtevima od strane kolektivnog političkog Zapada ako se ona može neutralisati najavljenom eksploatacijom litijuma u Srbiji? Izazovi su ogromni i nije nimalo lako doći do pobedničkog miksa i recepture za odgovore na sedam prethodno otvorenih pitanja. Od velikog značaja je i odnos građanki i građana prema demokratiji i stepen njihove političke pismenosti i zainteresovanosti. Srbija ima više lica, ali dominira siromašni, skromno obavešteni i motivisani, nacionalno najjače vezani izborni kalkulant koji je tek protodemokrata u potrazi za liderom na koga će prebaciti moć, ali i odgovornost.
Kako bi se prvo dao vizuelizovati politički prostor i podele i pomeranja na njemu koji bi, različitom veličinom političkih blokova i pojedinih igrača, uključivao i raspored snaga na njemu?
U političkoj sociologiji je uobičajen dvodimenzionalni prikaz političkog spektra sa vertikalnom i horizontalnom osom. Vertikalna prikazuje kulturne i vrednosne identitete i prihvaćene spoljnopolitičke destinacije i integracije, odnosno istrajavanje na suverenističkoj poziciji. Horizontalna osa optiranje za više tržišta i „slobode sticanja“ ili političke redistribucije koja bi da donese više pravde i manje nejednakosti.
Kako izgleda u tom ključu politička scena Srbije danas?
Horizontalna ravan je ravan potisnutog prostora socijalno-ekonomskih podela na levicu i desnicu, odnosno političku redistribuciju ili tržišnu alokaciju. Zbog siromašne biračke većine i visokog, bar javno proklamovanog, vrednovanja jednakosti i socijalne pravde, svi se guraju, u nekoj vrsti bala pod maskama, na pozicije centra i tik uz njega. Na drugoj strani, ono što se samoidentifikuje sa levicom podeljeno je oštro na svoje prevarno neoliberalno, nacionalprotekcionističko i tek nastalo zeleno-levo krilo.
Dominantna, vertikalna osa na čijim su krajnjim polovima evroatlantizam, odnosno politički, kolektivni Zapad i (proruski) suverenizam izraz je dominacije i uticaja, u vremenima poodmakle imperijalne borbe za preraspodelu moći, spoljnih aktera i destinacija na unutrašnje podele. One, preko formirane kolektivne memorije, posebno sećanja na raspad bivše Jugoslavije i bombardovanje i, pre svega pitanje statusa Kosova - oblikuju i aktuelne stavove prema ratu u Ukrajini i uvođenju sankcija Rusiji. Tako se globalne podele prepliću sa podelama koje se baziraju na kulturnim matricama, tradiciji i nacionalnim i konfesionalnim identitetima.
Na prvi pogled je vidljivo da je polje podeljeno na pet grupacija ili političkih kampova, pri čemu je opozicioni prostor, sa podrškom trećine birača, podeljen na svoje proevropsko i suverenističko krilo, gurnut na krajnje polove i presečen SNS kartelom, blokom oko SPS i manjinskim političkim blokom koji je gotovo listom u polju aktuelne, već decenijske vlasti. U njega, posle svakih izbora uđe još neko od „opozicionara“. Centralno, dvotrećinsko polje „evrorealista“ oblikuju ključne stranke režima - kamp naprednjaka i kamp socijalista, grupacija koje su i naslednice „Miloševićevog režima“. Ovoga puta većina je čvrsto u rukama reformisanih radikala.
Slab, periferijski položaj opozicije ima i dodatni problem što je fragmentiran, pri čemu svaka od njih ima bar po četiri uže formacije sa jednocifrenim izbornim rezultatom i bez dominantne liderske pozicije i autoriteta. Prostor objedinjenog nastupa ograničen je na zahteve za više demokratije, medijskih sloboda i socijalne i ekološke pravde, a manje sistemske, političkom korupcijom zarobljene države.
Vlast će igrati na strah da sa posvađanim drugim može biti i gore, na želju građanki i građana za kakvom-takvom stabilnošću. Naravno i na dalju (zlo)upotrebu resursa i klijentelističku kupovinu.
Opoziciji ostaje da i pored značaja Kosova i spoljnopolitičkih destinacija fokus pomeri i na pitanja oko kojih se još uvek mi dominantno pitamo - vladavine prava i kvaliteta života.
Autor je sociolog
Bonus video:
