Duhoviti i još više sarkastični oksimoron nastao tokom vlasti Leonida Brežnjeva u Sovjetskom Savezu "Mi Rusi živimo u zemlji sa nepredvidljivom prošlošću", ponovo je postao aktuelan tokom vladavine Vladimira Putina.
U ruskom gradu Vologdi je sve spremno za svečano postavljanje spomenika u prirodnoj veličini Josifa Džugašvilija Staljina. Guverner Vologdske oblasti Georgi Filimonov opravdava dizanje kipa pritiskom i zahtevima naroda. Naravno, nije nimalo slučajno da se spomenik Staljinu diže u periodu kada se u Ukrajini obeležava Holodomor čiji je naredbodavac bio gruzijski diktator.
U Filimonovoj kancelariji u Vologdu, gradu koji je osnovao pravoslavni monah Gerasim Vologdski, pored slike Putina, koji ga je postavio ukazom na mesto guvernera, nalaze se portreti udarnih pesnica Staljinovog režima, Lavrentija Berije i Feliksa Dzeržinskog i fotomontaža rukovanja Filimonova sa Staljinom. Drugim rečima, Putinov čovek od poverenja se divi ljudima koji su poslali u smrt nekoliko desetina miliona ljudi među kojima je najviše bilo Rusa.
Putin nije samo promenio sadašnjost Rusije nego je prepravio, po svojoj meri, i njenu prošlost, regrutujući u svoje redove unuke carskih i sinove komunističkih nostalgičara, monarhiste i boljševike. U Putinovom političko-istorijskom boršču su se našli Ruska pravoslavna crkva i car Nikolaj II na jednoj strani i Komunistička partija SSSR-a i Staljin na drugoj. Istini za volju, simpatiju prema Staljinu Putin je pokazao čim se popeo na vlast nametanjem sovjetske himne – izabrao ju je lično Staljin – za rusku dajući zadatak Sergeju Mihalkovu da prilagodi samo reči svečane pesme, to jest da komunistički šmek zameni nacionalističkim.
Kada bi se okupili potomci žrtava tridesetogodišnjih Staljinovih čistki, ne samo u Rusiji već u celoj Evropi, njihova masovnost bi daleko nadmašila broj učesnika Besmrtnog puka, odnosno potomaka Crvene armije iz Drugog svetskog rata. Cinično poigravanje povesti je da se oni danas nalaze u istoj Putinovoj koloni, baš kao i Staljinovi poštovaoci i kler Ruske pravoslavne crkve.
Jedini izuzetak kada je Putin ustuknuo pred negodovanjem zbog veličanja Staljina odigrao se pred otvaranje Crkve Vaskrsenja, posvećene ruskoj vojsci u Moskvi, pre četiri godine. Prikazati na fresci kao sveca u crkvi čoveka koji je odgovoran za najmasovnije ubijanje sveštenih lica u istoriji čovečanstva i za rušenje najvećeg broj crkava i manastira bilo je previše perverzno i za samog Putina pa je naredio da se Staljinov lik ukloni.
Staljinizacija Rusije nije počela sa invazijom na Ukrajinu, ali ju je ona ubrzala. Peglanje i prilagođavanje ruske istorije za potrebe Putinovog režima počelo je pre dvadesetak godina. Prvo su u ruskim knjižarama počele da se pojavljuju knjige koje glorifikuju Staljina, relativizuju ili čak negiraju njegove zločine i katastrofalne odluke koje su koštale života desetine miliona građana SSSR-a i članova komunističkih partija širom planete. Zatim je Putin, neposredno po povratku sa Minhenske bezbednosne konferencije, gde je održao govor koji je najavio povratak Rusije autokratiji, definisao Staljina kao "efikasnog državnog menadžera".
Na ulepšavanju Staljinove biografije se ozbiljno radi od povratka Putina na predsedničku funkciju. Odnosno, od momenta kada je Putin, posle masovnih demonstracija u Moskvi 2011. godine, odlučio da u konfrontaciji sa Zapadom vrati Rusiju na kolosek maksime cara Nikolaja I "autokratija, pravoslavlje, nacija". Staljin je u toj propagandi jedini mogao da bude uzet kao pobednički uzor.
Po direktivi Kremlja svi školski udžbenici za istoriju su prilagođeni novom narativu, počev od toga da je Staljin bio veliki državnik i patriota. Ide se toliko daleko da se pravda savezništvo sa Hitlerovim nacistima, sporazum Molotov–Ribentrop, kao i komadanje Poljske, Moldavije, napad na Finsku.
Naravno, u novim istorijskim čitankama Staljinu se ne pripisuje odgovornost za ubistvo nekoliko desetina miliona ljudi. "Velike čistke", "Gulag", Holodomor, masovna ubistva ljudi bez suđenja, likvidiranje brojnih kategorija stanovništva, od seljaka do lekara, masakr poljskih oficira i službenika u Katinskim šumama, nasilno preseljenje čitavih populacija sa njihovih istorijskih ognjišta. Za Putinovu Rusiju spomenuti zločini se nisu dogodili ili za njih nije odgovoran Staljin.
Svako ko dovede u pitanje ispravnost Staljinovih odluka biva izložen napadima, pretnjama, ucenama, šikaniranju, a u ruski zakonodavni sistem je uvedena i obaveza državnih organa da "brane istorijsku istinu". Rečenica iz Orvelovog remek-dela "1984": "Ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost" postala je realnost današnje Rusije.
U filmu Olivera Stona iz 2017. godine Putin tvrdi da je Staljin namerno preterano demonizovan od strane zapadnih istoričara jer nisu želeli da priznaju njegove zasluge za pobedu nad nacistima u Drugom svetskom ratu. Kao da Prokofjev, Bulgakov, Solženjicin, Pasternak, Mandeljštam, Sinjavski, Jevgenija Ginzburg, Saharov, Šalamov i drugi nisu bili ruski građani i nisu opisali ili opevali ono što su videli i na vlastitoj koži doživeli tokom Staljivnovog i komunističkog režima.
Koliko su se Rusija i Rusi promenili u prethodnih 30 i kusur godina najbolje govori činjenica da su građani Moskve, konačno slobodni od boljševizma i komunizma, srušili spomenik Feliksu Dzeržinskom, zloglasnom osnivaču još zloglasnije Čeke (boljševičke tajne policije iz koje su proizašli NKVD, KGB i današnji FSB), koji se nalazio na trgu Lubjanka, ispred sedišta KGB-a. Šef Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije, poznate po akronimu SVR, Sergej Nariškin, ispred sedišta SVR-a u Moskvi postavio je prošle godine spomenik Dzeržinskom, ideatoru i kreatoru Glavne uprave za logore i kolonije popravnog rada, čiji je akronim bio "Gulag" i danas nikome na pada na pamet da ga ruši.
Nekoliko godina ranije, ruski predsednik Vladimir Putin je rehabilitovao Lavrentija Pavloviča Beriju, Staljinovog šefa KGB-a koji je sa svojim zemljakom odgovoran za smrt nekoliko miliona Rusa i drugih građana nekadašnjeg SSSR-a.
Rehabilitacija Staljina i čelnika komunističkih tajnih službi direktna je poruka urbi et orbi Kremlja, kako unutrašnjoj publici, tako i spoljnoj: vlast ostaje u rukama tajnih službi i posle odlaska Putina. Od osnivanja Trećeg odeljenja za vreme cara Nikolaja I pre gotovo dva veka, vlast u Rusiji je pod kontrolom tajne policije, bez obzira na to da li se ona zove Treće odeljenje, Ohrana, Čeka, NKVD, KGB ili FSB.
KGB, preimenovan u FSB, jedina je institucija koja je preživela raspad SSSR-a i sa neprekidnim kontinuitetom, od carske Rusije preko boljševičke do Jeljcinove i Putinove. Kada je Putin došao na vlast, KGB/FSB je već postavio pozornicu za njega, sve je bilo na svom mestu za stvaranje autoritarnog režima, što objašnjava brzinu i lakoću s kojom je učvrstio vlast.
Putin je prvu polovinu svoje vladavine iskoristio da demontira ionako krhke i klimave stubove demokratskog i slobodnog društva. Prvi su na udaru bili oligarsi koji nisu hteli da se "zakunu na vernost" Putinu. Zatim su došli na red novinari, sudije, građanski aktivisti, nevladine organizacije i političari koji nisu pristajali na povratak Rusije u autokratsko-plutokratski režim.
Centar Levada, jedina kredibilna ruska agencija za istraživanje javnog mnjenja, 2012. godine objavio je rezultate istraživanja po kojem je 23 odsto građana Ruske Federacije imalo pozitivno mišljenje o Staljinu. Istraživanja u poslednje dve godine pokazuju da više od dve trećine Rusa smatra Staljina pozitivnom istorijskom ličnošću. Koliko je propaganda bila uspešna pokazuje da samo 9 odsto mladih Rusa, od 18 do 24 godine, ima negativno mišljenje o Staljinu. Uostalom, dovoljno je pogledati suvenirnice u Gruziji, jednoj od glavnih meta turista iz Ruske Federacije i rodnoj zemlji Džugašvilija, krcate predmetima sa likom Staljina.
Vinston Čerčil je u govoru u Vestminsteru 1948. godine modifikovao opasku američkog filozofa španskog porekla Džorža Santajane "oni koji na pamte prošlost osuđeni su da je ponavljaju" u "oni koji ne nauče ništa iz istorije osuđeni su da je ponavljaju". Rusi, očigledno, nisu ništa naučili i nažalost nisu jedini.
Bonus video:
