Kada je nedavno nekoliko stotina istaknutih intelektualaca iz svih krajeva bivše Jugoslavije sastavilo i potpisalo deklaraciju koja je insistirala na temeljnoj, nespornoj, lako utvrdivoj i proverljivoj činjenici da se u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori koristi zajednički policentrični jezik, dočekani su salvama uvreda, diskvalifikacija, paranoidnih konstrukata, pa i otvorenih pretnji, ponegde čak i iz državnih vrhova, a svugde iz tvrđava intelektualnog kerberaja vladajuće kaste, odane demagoškom nacionalizmu.
Kada je, pak, grupa od nekoliko stotina građana Srbije, mahom ljudi vrlo visokog barem formalnog obrazovanja, donela deklaraciju kojom se traži „detronizovanje“ Darvinove teorije o postanku vrsta, to jest, da se ova ubuduće u (javnim i sekularnim!) školama ne uči kao nešto daleko najbliže neoborivoj istini čime čovečanstvo na temu svog postanka - ali i postanka svekolikog života - uopšte raspolaže, nego tek kao, u najboljem slučaju, jedna od ravnopravnih „priča“, ni po čemu favorizovana u odnosu, recimo, na legendu po kojoj je izvesno božansko biće, nemotivisanim (ili bar neobrazloženim) aktom svevišnje samovolje, stvorilo sav život i svet u šest udarničkih radnih dana, a sedmog prileglo da se odmori i razonodi uz prenos Premijer lige, žustre reakcije su uglavnom izostale. Bar one sa mesta koja poseduju i emituju moć, vlast, resurse, uticaj.
Šta da iz toga zaključimo? Notorne istine neprijatnije su, otuda i opasnije, od notornih besmislica, sujevernih bajanja ili naprosto konfuznih mistifikacija kojima podležu ljudi, čak i vrlo obrazovani, kad negde usput izgube intelektualni kompas. Ili im se ovaj skroz pokvari, a njima se učini da je, naprotiv, tek sada proradio. Otkuda sad ovaj „napad na Darvina“? Još nam je samo Darvin falio, vajkaju se neki, usred krize sa Makedonijom, Kosovom, Hrvatskom, Bosnom, naposletku, usred krize odnosa Srbije sa samom sobom. Ali, iznenađenju mesta nema. Srbija je u ovoj stvari potpuno u trendu, kako onom globalnom, tako i lokalnom.
U epohi „postistine“, „alternativnih činjenica“ i sveopšte relativizacije tekovina moderne i dostignuća prosvetiteljstva (pogledajte samo zaumni i varvarski „obračun“ s obaveznom vakcinacijom dece), ovakve su inicijative sasvim očekivane i normalne, i zapravo je čudno da, barem u Srbiji, svega toga nema još mnogo više.
„Napad na Darvina“ najmanje se, naravno, tiče Darvina odnosno teorije evolucije, kojoj ionako ne može ništa. Pravi je cilj mnogo prizemniji, ali i opasniji: što brža i što radikalnija promena civilizacijske i kulturne, samim tim i društvne i političke supstance na kojoj je zasnovano savremeno srpsko društvo. Tamo gde ozbiljna naučna dostignuća počnu da se odbacuju i marginalizuju, ili da se tretiraju „ravnopravno“ s metanisanjima savremenih vračeva, tamo imamo posla s društvom koje ulazi u ozbiljan, dubok i po svoj prilici nepovratan proces degeneracije.
Dobro je što je Ministarstvo prosvete Srbije saopštilo da se o narečenoj „antidarvinovskoj“ inicijativi neće ni raspravljati jer, zaista, o čemu bi se tu tačno uopšte raspravljalo? Manje je dobro što je jasno da ovaka inicijativa ipak nije tek ekscentričan čin grupice čudaka, nego prodoran signal iz samog srca mejnstrima.
Ima među njenim pokretačima i potpisnicima i ljudi koji su bliski sadašnjoj vlasti, kao i onih koji se smatraju njenim kritičarima (mada, gle, uvek samo s „desne“ strane), ali ono što ih tvrdo povezuje je uverenje da ima nečega fundamentalno pogrešnog u društvima savremenog individualizma, permisivnosti, liberterstva: ta društva, kako pouzdano zna svaka seoska zamlata, „nemaju dušu“, pa se radi o tome da bi im dušu trebalo čim pre iznova ugraditi, a to se najbolje čini raznim formama religijske indoktrinacije ovlašno maskirane u ideološki neangažovani „prosvetni“ žargon.
Tako, između ostalog, nastaje intelektualni pretekst za formiranje nekakve „neliberalne demokratije“ (tu je, inače, samo prva reč nesumnjivo tačna) poput Erdoganove, Putinove ili one Kačinjskog. Nije slučajnost, nego zakonitost, da je oštar zaokret tih društava prema autoritarizmu praćen retradicionalizacijom, reafirmacijom patrijarhalizma, indukovanom histerijom i povikom na „ateiste i globaliste“, forsiranjem religijskog „samospoznavanja“ i tome slično.
Klasična, ultratradicionalistička desnica trenutno se u Srbiji, čini se, nisko kotira, na nedavnim izborima je potučena do nogu, a građani Srbije nisu ni - uprkos više „folklornom“ zaklinjaju u svoju odanost pomesnoj crkvi - baš mnogo podložni sistematskom „kroćenju“ religijske naravi.
To je jedna, svetlija strana priče. Na drugoj strani, neretko se radi samo o tome da su u Srbiji, za razliku od većine drugih zemalja regiona i okoline, pojmovi neretko tragično izmešani, i da ih svako koristi kako mu u tom trenutku odgovara. Tako imamo tvrdokornu desnicu s „komunističkim“ idejama i tvrdokornu levicu koja kao da se napajala na učenjima opskurnog vladike Nikolaja Velimirovića. Slično je i s „javnim intelektualcima“: neke je lako iznajmiti, druge je teško razumeti, trećima je sve potaman ako ima redovne apanaže.
„Darvin“ po svoj prilici nije za sada ugrožen u javnim školama u Srbiji, ali se zato ukupni javni i politički život u sve autoritarnijem poretku pretvara u - goli darvinizam.
Bonus video:
