Predstava „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa u režiji Diega de Breje će premijerno biti izvedena u srijedu 13. februara na Velikoj sceni CNP-a od 20 sati. Za one koji propuste premijeru, ovaj komad je na programu CNP-a 14. i 15. februara takođe na Velikoj sceni.
Jedna od uloga povjerena je Stevanu Radusinoviću koji ističe u razgovoru za “Vijesti” da se ispunila želja da sarađuje sa Diegom. Pored njega, u predstavi igraju Srđan Grahovac, Nada Vukčević, Dragan Račić i Petar Vlahović.
Stevan ne krije da je uživao učestvujući u ovom procesu i priznaje da će tokom predstave akcenat između ostalog staviti i na apsurd činjenice da vjekovima čekamo da se promjene dogode spolja, da neko drugi uzme inicijativu i preuzme odgovornost...
Beketov tekst “Čekajući Godoa” je priča o prijateljstvu i usamljenosti, o dominaciji i potčinjenosti, narcizmu i ranjivosti ega, dosadi i zabavi, o apsurdu naše svakodnevnice. Koliko je bilo teško sve to prenijeti na scenu?
Najprije je to tema o naslovu - čekanju. Što čekamo, zašto čekamo, koliko dugo čekamo, s kim čekamo, što očekujemo. Ja sam malo kasnije ušao u proces i nisam imao vremena da čekam da se stvari dese, morale su se zbilja dešavati. Beket je poseban žanr, ne možete, kao glumac, da se oslonite na glumačko iskustvo niti na žanrovska prilagođavanja. Za ovo se zahtijeva naivnost, istinitost i slušanje. To je najjednostavnije i najpozorišnije i najgenijalnije kada se ostvari. Pokušaćemo da uspostavimo teatarsko trajanje vremena.
CNP je već jednom radio ovu predstavu u koprodukciji sa KIC-om Budo Tomović i Zetskim domom. Koliko će se nova razlikovati od prethodne? Jesi li gledao prošlu?
Gledao sam. Jednom. Gledao sam i jednu drugu, takođe postavku slovenačkog reditelja i glumaca, koja je jedna od dvije najgenijalnije predstave što sam ih ikad gledao. Ova izvedba će se razlikovati od obije. Teško da mogu, s obzirom na to da sam unutra, a i ne volim da poredim predstave. Svaka ima svoj koncept, energiju koju baš ti glumci donose i ostalo je stvar ukusa. A o ukusima...
Stevan RadusinovićKakva je bila saradnja sa slovenačkim rediteljem Diegom de Breom?
Sa Dijegom nisam ranije sarađivao. Kolege su mi prenijele njihova iskustva, a saznavši tekst koji će raditi kod nas, bio sam malo razočaran što nisam u podjeli. Podijelio sam s njim taj svoj utisak i ponudio se za bilo kakav vid saradnje. “Slučaj” je htio da mi se želja ispuni. On je poput djeteta, pun je ljubavi, tolerancije i ne odustaje od igre, što je suština teatra. Kroz razgovore došli smo do toga da imamo identičan cilj u teatru - istinu. Poslije više od 20 godina u pozorištu, moja je želja i svrha da istinom služim istom. Za to treba prvo ubiti ego i onda zaći duboko u suštinu sebe i odatle koristiti materijal koji je potreban za određenu ulogu. On to savršeno vidi i pažljivo te vodi do kreacije. Dijego me podsjetio na lične talente koji su bili zapuštani. Obožava glumce, što nije čest slučaj.
Gotovo da svaka predstava u adaptaciji bude prilagođena vremenu u kojem se igra. Šta je to na šta ćete ovoga puta staviti akcenat?
S obzirom na to da na tekstu nije rađena dramatizacija, i s tim da je ovo svevremeni tekst, akcenat smo stavili na suštinu; nemoć, zabrinutost, dramu, odnos pun ljubavi i tolerancije, odgovornost, bespomoćnost, apsurd činjenice da vjekovima čekamo da se promjene dogode spolja, da neko drugi uzme inicijativu i preuzme odgovornost. Lakše je biti u pasivnoj poziciji, čekati na rješenja, nego se aktivno prihvatiti problema i učiniti bar jedan hrabar korak. Podcrtali smo ono što više od 90 odsto ljudi radi - pasivno čeka da mu se nešto dogodi. Mogu da dodam da smo jako akcentovali i nenasilje. Ne možemo promijeniti vrijeme, ali je vrijeme za nas da se promijenimo. Promjenom pojedinca, možemo promijeniti svijet.
S obzirom na to da ćete igrati tri večeri zaredom istu predstavu, koliko to zna biti naporno?
Meni to nije napor. Meni je bitan proces, ne rezultat. Kod ovakve, a i svake druge predstave, vježbanjem se dolazi do kreacije i kvaliteta. Ovakvim tempom predstava može samo da dobije, a mi se ne smijemo štedjeti. Takvom dinamikom dobijaju i djelo i izvođači. Ja se zalažem da se ovakav ritam igranja ustanovi za sve nove produkcije, tri-pet igranja zaredom prvih godinu dana, tako se stvari razvijaju. Veće pauze samo donesu stres, pogotovo kad ima tako mnogo materijala, jer Godoa igramo bez većeg štriha.
Bonus video:
