Ovogodišnji, 53. Bitef nosio je naslov ‘Počnimo ljubav iz početka’ po čuvenoj šansoni Beti Đorđević - kao poziv ni malo banalan (ljubav je za nas politička kategorija, da parafraziram umetničkog direktora i selektora Ivana Medenicu).
Festival je otvorila predstava Mila Raua ‘ Orest u mosulu’
Milo Rau, Orest u Mosulu, NTGent, Belgija
Milo Rau postavlja Orestiju tako što sa timom odlazi u Mosul, tamo snimaju delove predstave, pošto ondašnji glumci ne mogu da izađu iz zemlje I putuju sa njima. Deo se predstave igra pred nama u Sali, deo gledamo na video bimu. Predstava je nastala u produkciji pozorišta NTGent u Belgiji.
Rau nas podseća da je Mosul daleko stariji od Atine, podseća nas kolika je civilizacija postojala u starom, sada izbrisanom svetu (setimo se da su u najpotentnije doba venecijanske republike bogati sinovi išli da se školuju u Bagdad, na istok, ne na zapad), ali da žestoko ponavljanje lanca nasilja čiju matricu vidimo u Orestiji jeste obrazac koje čovečanstvo ponavlja i koji vidimo na delu u Mosulu danas.
Rau na scenu donosi Ifigenijinu smrt, Klintamnestrino ubistvo Agamemnona, Orestovo ubistvo Klintamnestre (postoji jedan zakret gde je Orest homoseksualac, ljubavnik je pristuan dok on ubija majku i on odlazi dalje sa njim) - sva se ubistva dešavaju iz jednog sasvim jasnog nerva, tako da ih razumete pre osude.
Glumci igraju prirodno i lako, uz snažan akcenat na ono štop se danas zove storytelling - uvlačeći vas u moć samog pripovedanja i oživljavajući slike. Na posletku Rau zato sasvim sa namerom sve pripovedače stavlja na mali orjentalni tepih - serdžadu sa kojih nam dolazi pripovest.
Video reditelj koristi poput tunela koji nas vodi u dubinu pripovesti i koji je poput tunela koji na otvara mosulski svet. Ćebad - u scenama snimanim u Mosulu je orjentalna sa velikim ruzama ili sa leopard šarama. Rau kroz detalj donosi svet.
Atinu igra famozno tamošnja glumica sa maramom i crvenim ukosnicama što drže maramu na glavi - ona zaustavlja krvoproliće. Ona je vlasna, ima moć i svoju moć koristi da umiri, a ne da razbukta bes.
Rau naglašava, sa namerom da osvesti - važnost dozvole koju tražimo i, u dobrom slučaju, dobijamo - dozvola, dakle, nije važno od koga je dobijena - da li od bogova ili od naroda, nego samo da je dobijena.
Dramaturškinja Petra Pogrevc je dala pravi ključ za ovu predstavu - da Rau osvešćuje da nas nema bez njih - kada govorimo o Mosulu, kada govorimo o starom svetu koji je nestao praktično pred našim očima.
U tom ključu se ovde otvara mit - Rau nam podseća da je to konstantni događaj koji traje, a konstituiše ga u postmodernističkom ključu i otvara pred nama, sa nama. To je bilo otvaranje 53. Bitefa.
Borut Šeparević ‘Mladež bez boga’, Zagrebačko kazalište mladih
Borut Šeparević po motivima Fon Horvatove ‘Mladeži bez boga’ (mada predstava korepspondira i sa ‘Buđenjem proleća’) kreira predstavu koja je mapa savremenog ništavila, ovog našeg vrlog novog sveta. Slika grupu mladih ljudi koji imaju savršeno definisane identitetske tačke: mi znamo šta je svet nama i šta smo mi svetu, poručuju nam.
Na antidepresivima su iako nemaju ni 18 i žele očistiti svet od nemani. Celi svet učiniti čistim - šta god u čijoj god verziji to značilo. Energična smela i zrela igra veoma mladog glumačkog tima - koja deluje naspram teza njihovog profesora Bifa (kojeg na snimku izvrsno donosi Rakan Rushaidat - ogorčen, rezigniran, u životu lišenom smisla - uelbekovski junak). Borut Šeparević kreira na sceni jedan svet koji otvara pred nama poput mračnog cveta - koristeći upravo nepodnošljivo svetlo koje pokazuje prostor iz kojeg naši junaci dolaze - to je nepodnošljivo ništavilo u kojem nema trunke lepog niti utešnog. To su ljudi satrti odmah na startu koje jedan rastrojeni svet u kojem je razorena porodica kao osnovna njegova ćelija od njih pravi monstrume. Oni kreiraju užas da bi negde pripadali.
Korišćenje video bimova (kako za video igrice, snimke nasilja ili ss tima) i posebno muzička mapa koja diktira ritam, kod Šeparevića to je tempo furiozo predstave poručuju (zajedno sa dugim Brejvikovom govorom na kraju) - ovo je svet koji delimo i u kojem je praktično nemoguće živeti.
Tomas Ostermajer: Istorija nasilja, Schaubuehne teatar, Berlin
Ostermajer polazi od romana Eduara Luja. O jednom susretu na ulici između mladog Francuza i momka berberskog porekla. O strasti i krađi koja završava silovanjem. Dalje - o načinu da se prevaziđe trauma.
Igra je, tipično za glumce Schaubuehne teatra, visoko osvešćena, bez ičeg suvišnog, duhovita kada je reč o parsiflaži kojom se besprekorno rukuje, a opet raskošna u svojoj prirodnosti kojom vas uvode snažno u ono sto vam žele ispričati.
Ostermajer režira kao što mu glumci igraju. On ovu priču otvara kao puzzle - sliku po sliku. Vraćajući vreme unapred ili unazad da bi pokazao ono sto su trigeri za centralni dogadjaj u naraciji. Na jedan način poput onoga što Kortasar narativno radi u Školicama. Režija je vrlo senzitivna i jednim čistim, a opet složenim prediteljskim postupkom - Ostermajer naravno na prvom mestu pripoveda u svom prepoznatljivom duhu onim što bismo mogli nazvati složeni realizam, jasno stavljajući do znanja da vreme u kojem smo ne ide linearno nego ciklično, on daje sliku našeg vremena i sveta: zadirući dovoljno daleko unazad u ličnu istoriju likova. Kod Ostermajera video je tu da učini na pravi način nevidljivo vidljivim, a posebno su snažni košmarni delovi - majstorska je njegova sposobnost da duboko lako i tačno suoči sa mračnim delovima psihe.
Ono dragocenu u čemu Ostermajer poentira jeste mogućnost izlaska iz trauma - tako ovu priču završava sa Hanom Arent: slobodni smo da menjamo svet i u njemu otpočnemo nešto novo.
Ova teza korespondira sa Bitefovim ovogodišnjim motom: počnimo ljubav iz početka.
Kada vam tako nešto poruči Ostermajer sa nasleđem koje nosi i iz kojeg i dalje crpi inspriraciju možete mu samo pošteno verovati, pošto vam pošteno kaže.
O predstavi Tartif sam pisala upravo za Vijesti, na Bitefu je igrana u prepunoj Sali Narodnog pozorišta i mogu samo reći da ta predstava raste na najbolji način učeći nas ono glavno molijerovsko da se licemerju treba smejati i nadići ga.
Predstava bespogovorno i zrelo korespondira sa publikom, tako da je i Tartif na Bitefu bio jedan ljubavni susret.
Kako je poludeo gospodin R?’ u režiji Bobe Jelčića po Fazbinderovom tekstu u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta je maestralna predstava kako zbog Jelčićeve mudre režije gde se sve odigrava u ritmu i naročito u pauzama, uz sjajan glumački tim koji predvodi vanredni Boris Iskaović koji nas sve vreme vodi sigurnim korakom kroz priču tako snažnu da svakog trenutka može da se raspadne, a on to ne da, on je drži celu.
Prvi deo festivala onako kako su ga osmislili selektor i umetnički direktor Ivan Medenica i dramaturg festival Filip Vujošević - prvi deo koji se odvija u klasičnim pozorišnim prostorima i koji prema Medeničinim rečima govori o raspadu koncepta društva, zajednice, završava predstavom ‘’Yuropa’’ nigerijske kompanije Q. Jedan osebujan elan vital je ova kompanija donela na scenu i podelila ga sa nama. Setila sam se 51. Bitefa kada je piscu Femiju Osofisanu iz Nigerije uručena nagrada ‘’Talija’’ - na uručenju su se i on i supriga pojavili u nošnji sa jasnom porukom - ako nećete da priznate naš identitet sada ćete ga morati videti. Bitef svakako ima svoju unutrašnju dalekosežnu logiku.
Potom smo se preselili u Luku Beograd gde nas je čekao drugi deo festivala...
Bonus video:
