Pjevala je Desanka Maksimović:
Tražim pomilovanje
za bezazlene,
za njine začuđenosti nedogledne,
za ljude večno maloletne,
za utopiste,
za preko vode prevedene žedne,
za preko blaga prevedene čiste,
za onoga što snove vazdan dene,
za tihe, za setne,
za one sasviim drukčije od mene
i za one sa mnom istovetne.
(Iz zbirke Tražim pomilovanje)
Poezija pjesnikinje čiji se cjelokupni poetski opus ukratko može definisati: uvijek i do kraja angažovana humanost, uzburkala je u ove dane Srbiju. U okviru izmjene programa nastave predmeta Srpski jezik i književnost u gimnazijama, komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja u Srbiji, kako su prenijeli mediji, odlučila je da iz trećeg razreda izbaci izbor poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog, čuvenu zbirku Tražim pomilovanje. Javnost je žestoko reagovala, a posebno Zadužbina „Desanka Maksimović“.
Oglasila se i predsjednica Vlade Srbije, Brnabićeva; napisala na svom Tviteru: „Nikada se Desanka Maksimović neće izbacivati iz obrazovnog sistema Srbije. Nikada. Tačka.“
Zbilja, našto bi ličila srpska poezija bez Desanke, ili, pak, bez Oskara Daviča (Oj, Srbijo među pesmama, među šljivama. Oj, Srbijo među ljudima na njivama...)
Desanku sam, raznim povodima, više puta intervjuisao; jednom smo se, čak, sreli i u Njujorku đe je imala književno veče. Kad bih došao u njen dom, u Ulici Generala Ždanova 16 u Beogradu, zatekao bih nerijetko brojne rođake i prijatelje; pa kad odu, poetesa i ja u miru bi pričali. Tako je bilo i prilikom našeg razgovora o kultnoj knjizi Tražim pomilovanje koja je šezdesetih godina prošlog vijeka bila hit.
Pitao sam Desanku: Zašto je „lirski diskutovala“ baš sa Dušanovim zakonikom?
- I ja sama to mogu tek nagađati. Nikad se to sigurno ne zna. Možda zato što sam onoga jutra kad mi je ponovo posle duga vremena opet pao ruku bila uzbuđena zbog neke nepravde učinjene nekom. Možda zato što sam često, što sam dugo u životu sretala pojavu da čovek čoveka ne razume, da pesnik pesnika ni istog ni suprotnog pravca ne voli, da ljudi koji su počinili iste krivice vrlo su različito za njih kažnjeni. Možda zato što sam bila svedok da mladi s preziranjem, s krajnim nehajem, izvrnu ruglu sve što je pre njih stvoreno, kako ne umeju da budu ponosni što imaju za sobom bogatu i rodoljubivu umetničku tradiciju - kazivala mi je Desanka Maksimović.
- Možda su se sva ta moja zapažanja, sva ta pobuna, sve sažaljenje, u dodiru sa carevim zakonikom ponovo prenuli u meni i progovorili kroz stihove. Možda sam u magnovenju shvatila da su u sva vremena i u svim zemljama ljudi isti, da se njihovi gresi, njihove krivice ponavljaju, da ni najplemenitiji ni najčvršći zakoni ne mogu da dovedu u ozakonjeni kolosek čoveka. Možda zato što mi je još iz detinjstva, iz doba kad se čita narodna poezija, ostala svetla vizija naše srednjevekovne države. Možda sam se usudila da počnem s carem razgovarati kao drug s drugom, čovek s čovekom, što su me nekad očaravali stihovi „Te dotera cara do duvara“ a možda i zato što sam slutila da je i on znao da su jedno zakonici i koloseci, a drugo krvotoci i snovi. Tek, dodir s ovom starostavnom knjigom oživeo je u meni mnogo mene same koju dotle nisam uspela da potpuno izrazim - veli Desanka.
- Pokazalo se da smem slobodno da kažem i što mrav šapće na uvo mrava, a to je opet pokazalo da imam ogromno poverenje u čoveka, da verujem u milosrđe i ljudi koji nose na glavi carsku krunu, koji su okovani zakonima. Moglo bi se zaključiti da sam više uslova za stvaranje ove knjige našla u sebi nego što mi ih je pružio Dušanov zakonik.
Zbirka „Tražim pomilovanje“ pojavila se 1964. godine; nagrađivana i slavljena. Odnos čitalaca prema ovoj knjizi, kako se moglo zaključiti iz štampe i knjižara, vrlo je živ. I vrlo je raznolik. Javila su se razna tumačenja...
- Sudeći po tome koliko se ljudskih srca ova moja knjiga takla, ima u svetu mnogo ojađenih, mnogo „poniženih i uvređenih“, mnogo onih koji čekaju pravdu, mnogo onih kojima se čini da ih ljudi nisu razumeli, mnogo onih kojima nijesu govorene „laži iz milosrđa“ - priča mi Desanka.
- Ima, naravno i pogrešnih, nepesničkih tumačenja. Ima i ljudi koji iako knjigu nisu pročitali smatraju da treba pri susretu nešto da mi kažu i koje odmah uhvatih da govore napamet, kao neko ko mi danas reče: „Milo mi je što ste zaplivali u religiozne vode“, jer mu se valjda naslov činio kao ono crkveno „Gospodi pomiluj“...
Bonus video:
