Luiz Glik, ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost, piše strogo, zategnuto i veoma organizovano, a u emotivnim registrima neretko je surova i brutalno direktna.
Kada je Sol Belou dobio Nobelovu nagradu za književnost 1976, prokomentarisao je: „Dete u meni je oduševljeno. Odrasli u meni je skeptičan.“
Belou je video „skriveno poniženje“ u činjenici da „neki od najvećih pisaca ovog veka nisu dobili Nobela.“
Luiz Glik, koja je ovu nagradu dobila ovoga meseca, odavno je skeptična po pitanju pohvala, takođe. U jednom intervjuu iz 2009. rekla je: „Kada mi kažu da imam veliku čitalačku publiku, pomislim ‘Divno, ispostaviće se da sam kao Longfelou: neko koga je lako razumeti, ko se lako dopadne, neka vrsta razvodnjenog iskustva pristupačnog mnoštvu.’ A ja ne želim da budem Longfelou. Izvini, Henri, ali ne želim. Strahujem od pohvala do te mere da uvek pomislim ‘Ah, eto greške u radu.’“
Glik nije novi Longfelou. Pa ipak, deo njene veličine je u tome što su njene pesme relativno pristupačne, dok je gotovo nemoguće u potpunosti doći do njihove suštine. Njihova značenja imaju eho; mogu se dugo raspetljavati. Tvrdio sam na ovom mestu (misli se na Njujork tajms, prim. prev.) da je njena knjiga iz 1990. Ararat najbrutalnija i najtužnija pesnička knjiga objavljena u poslednjih 30 godina. Ispovedna je i pomalo divlja, napisao sam, poredeći je sa Dilanovim albumom Blood on the Tracks.
Ono što je dopadljivo u poeziji Glik je to što se ne plaši da bude surova, iako njena dela poseduju pregršt emotivnih registara - ona se suočava sa čudovištima u sebi, i u drugima, ne sa rezignacijom i terapeutskom digresivnošću, već sa noževima koji se zabadaju u arterije.
Pesnikinja Kej Rajan (Kay Ryan) u svojoj sjajnoj knjizi eseja Sintetišući gravitaciju piše sledeće: „Mislim da je dobro priznati koliko vučjeg ima u umetnosti; verujem piscima koji znaju da nisu fini.“ Dela Glik su prepuna ne-finoće. Pomislili biste kako je ne treba imati za neprijatelja.
Dok pišem ovo, ispred sebe držim izbor iz njene poezije Pesme 1962 -2012, raskopljen preda mnom na radnom stolu. Mnogo je ispodvlačen. Možete ga otvoriti na bilo kojoj strani i naći rasute fragmente intelektualnog i čudovišnog crnog humora.
„Trebalo bi malo da probaš hemiju, /možda ćeš više pisati“ njena je karakteristična prozivka. Takođe i: „Tvoja leđa su mi omiljeni deo tebe /deo koji je najudaljeniji od tvojih usta“. Takođe i: „Očekivala sam više od dva stvorenja /kojima je podaren razum.“ Možda objašnjavajući upravo ove stihove, takođe je napisala: „Poštovanje pokazuješ borbom. /Odustajanje je uvreda za protivnika.“
Slobodni stih kod Glik je strog, zategnut i retorički organizovan. Tematski, on je mešavina koja se sastoji od porodice, detinjstva, ljubavi, seksa, smrti, prirode, životinja. Njene tipične aluzije su spretno izvedene. Ona je pesnikinja ozbiljnog apetita. Čak i kada tobože piše o hrani, ona u istom trenutku piše o još jedanaest stvari. Pesma pod nazivom „Korpe“ sadrži ove stihove:
Nosim svoju korpu na pijacu drskosti, do mesta okupljanja, pitam vas, koliko lepote čovek može čovek da podnese? Teža je od ružnoće, čak je i teret ispraznosti ništa spram nje. Gajbe jaja, papaje, vreće žutog limuna - ja nisam jaka žena. Nije lako toliko toga želeti, hodati sa tako teškom korpom, pognuta kao trska, ili vrba.
Glik je rođena u Njujorku 1943. godine, a odrasla na Long Ajlendu. Njen otac je učestvovao u dizajniranju X-Acto noževa. To je beskonačno božanstven detalj; nijedan drugi pesnik ili pesnikinja ne reže s takvom preciznošću i ubojitošću u svojim namerama. Pohađala je koledž Sara Lorens i Univerzitet Kolumbija, ali nije diplomirala. Bila je pesnički laureat Sjedinjenih Država 2003. i 2004. godine. Dobila je sve glavne pesničke nagrade ove zemlje. Kada je Glik bila mlada, patila je od anoreksije. U svom radu ne bavi se ovom temom često ili direktno. Ali evo odeljka njene pesme „Posveta gladi“:
Počinje tiho kod određene ženske dece: strah od smrti, preuzima oblik predanosti gladi, jer ženino je telo grob; prihvatiće bilo šta.
Postala je duhovita pesnikinja kada se radi o starenju. U pesmi „Averno“ piše o deci predavača:
Znam šta kažu kad izađem iz prostorije. Da li trebalo da se viđam s nekim, da li bi trebalo da uzimam onaj novi lek za depresiju. Čujem ih, u šapatima, planiraju da podele troškove. I dođe mi da vrisnem vi, svi vi, živite u snovima Kao da nije dovoljno, misle, što me gledaju kako se raspadam. Kao da nije dovoljno i bez svih tih predavanja koja imaju ovih dana kao da ja imam pravo na ove nove informacije. Pa, i oni imaju isto pravo. Oni žive u snovima, a ja se spremam da budem duh.
U jednoj drugoj pesmi pita: „Zašto voleti ono što ćeš izgubiti?“ Zatim odgovara na sopstveno pitanje: „Nema se šta drugo voleti.“
Helen Vendler, iz magazina Nova republika (The New Republic) kaže da su pesme Glik „ostvarile neobičnu distinktivnost time što niti su ‘ispovedne’ niti su ‘intelektualne’ u uobičajenom smislu tih reči.“
Njen široki intelekt i duboka osećanja ono su što nas vraća njenim pesamama. Gor Vidal je jednom, komentarišući slabe izbore koje je Švedska akademija pravila u prošlosti, rekao da nikad ne treba potceniti skandinavsku duhovitost. U slučaju Luiz Glik, akademija ju je dobro shvatila.
(Njujork Tajms; stihovi Luiz Glik u prevodu Stevana Bradića; prevod teksta Danilo Lučić)
Bonus video:
