(Milija Pajković, “Pretponoćne priče”; crteži: Milenko-Mićo Pajković; Bijelo Polje, IPG “Pegaz”, 2022, str. 184.)
Pred nama se nalazi nova knjiga priča izuzetno uspešnog pripovedača Milije Pajkovića čiji prepoznatljiv način pripovedanja unosi u naš svet sudbine i događaje novih protagonista i sporednih likova. Autor vrlo rečito i smelo opisuje stvarnost, zapravo pojedine ljude i određene događaje oko ili u neposrednoj vezi sa njima. Međutim, dok se čita knjiga, nameće se prosto, ali sasvim ključno pitanje - da li je sve što je dato na stranicama zaista istina, odnosno, da li se to baš tako dogodilo, ili je reč o preradama, dopunama i izmenama stvarnih događaja i likova ili će pre biti da je sve to plod mašte pisca? Tokom čitanja, ovo pitanje postaje i izlišno i suvišno, budući da se stiče utisak da je sve napisano sušta istina, da su likovi, poput gospođe Perunike, Štefana Tandrke, Đuza i Ronda, Višnje i Jagode, Roze Inženjerke i drugih, zaista pravi, autentični, izvorni, baš takvi kakvim ih je Milija Pajković predstavio, opisao, doživeo. Bez obzira na to šta čini osnovicu svake pojedinačne priče, da li realnost, mašta ili prerada, činjenica je da se preko svakog glavnog junaka, osobe koja tek na kratko oživi i/ili progovori pred našim očima, predstavlja deo stvarnosti koja se odigrala onako kako je prikazana, predstavlja deo saznanja o ljudskom ponašanju, o psihologiji ličnosti, o dobrom i zlu. Ujedno, svaka od priča jeste i priča o samom čoveku, tom i dalje teško dokučivom složenom, društvenom i emotivnom biću.
Dok stvara svoje likove, Milija Pajković u pripovedačkom postupku ulazi vrlo lako i brzo u suštinu, što čitaocima omogućava da steknu utisak kako je u priči data stvarnost i da se potom u nju užive. Međutim, kako se ponekad može videti, ta suština biva zamaskirana i brojnim dodatnim, propratnim detaljima posebno vidljivim u dužim pričama koji kao da namerno pokušavaju da skrenu pažnju čitaoca sa suštine na koju se autor ipak vešto vraća, i to uvek u pravom trenutku. Ta ponekad suptilna detaljisanja služe ne da bi opteretili čitaoca, već da bi mu pružila dubinu slike, da mu približe samu situaciju, da mu omoguće bolji uvid u bit onoga što je privuklo pažnju autoru. Tako suština, kao ključni element, biva dodatno podvučena i izdvojena. U sedamnaest priča Pajkovićev stil i izražajnost odlikuje jasan jezik, uz tu i tamo poneku lokalnu reč koja znalački provejava i koja priči, poput posebnog začina, daje onaj potreban i prepoznatljiv karakter, pružajući uverenje da je reč o autentičnosti iz lokalnog života.
Sasvim je teško izdvojiti najbolju priču, ili onu koja bi se takvom mogla okrakterisati, s obzirom na to da je svaka priča u ovoj zbirci zaista najbolja. Međutim, ukoliko bi to trebalo da uradimo, onda bismo svakako izdvojili Govornicu, priču koja, bez obzira na to što se odnosi na neko davno, prohujalo vreme, nosi u sebi izvesne elemente koji se lako mogu prepoznati u našoj savremenosti - ponajpre, reč je o ljudskoj snalažljivosti, sa jedne strane, sa druge, to je suptilna kritika upućena onima koji se “nedodirljivima” dodvoravaju, pokušavajući da pronađu u drugima krivca i slabosti, odgovornost za pehove i/ili neuspehe. Sa treće strane, ova priča pokazuje izvučenu pouku da se unapred valja pripremiti za ono “ne daj Bože”. Iz tog razloga, ispričana vešto, živo, vrlo uverljivo, koncizno i detaljno, priča je univerzalnog karaktera, primenljiva u svakom vremenu, na svakom prostoru.
Da li Milija Pajković pokazuje empatiju prema svojim junacima? Ili je on samo puki izvestilac? Neposredni očevidac opisanih događaja? U izvesnom pogledu, ali samo kao prvi utisak, čini se kao da pripovedač (s namerom ili željom) pravi i/ili drži distancu između sebe i “njih”, svojih junaka. Ali, njegova zainteresovanost za njihove sudbine je ipak mnogo dublja. Pre svega, on nikako nije ravnodušan prema njima, mada je istina da iz redova ne izbija ona prisnost ili toplina koja bi se možda mogla očekivati. I pored toga što se tu postavlja kao “relativno krut”, objektivan, odmeren i nepristrasan pripovedač, način na koji Milija Pajković umetnički, poetski i izražajno dočarava sve likove i događaje, način na koji iznosi sve opise kao i sve slike služe upravo u cilju da pokažu koliko je autoru zapravo stalo do njegovih junaka, jednom rečju, do čoveka. Svaki prikazani odlomak iz života protagonista jeste jedna kratka povest, jedan neposredni uvid u karaktere, u psihologiju razmišljanja, što celokupnu zbirku priča može označiti kao zbirku malih ljudskih sudbina u koje su upetljane razne peripetije, nepredviđeni obrti i drame, ali i poneki lepi, nežni trenuci.
I kao poslednje pitanje nameće se i ovo - da li se ove priče mogu čitati pred spavanje, “pred ponoć”, shodno naslovu zbirke? Odgovor nije jednostavan, a po nama postoje dva moguća načina čitanja ove zbirke priča. Sagledano sa jedne strane, ukoliko im pristupimo tako da ih čitamo kao kakvu “vest”, ukoliko ih sagledamo kao neku vrstu “izveštaja”, drugim rečima, ukoliko ih doživimo kao krajnje neobavezne priče, kada se ugasi svetlo, onda doista mogu biti shvaćene kao opuštajuće priče. Međutim, sa druge strane, ukoliko se zamislimo nad porukama koje prenose, ukoliko se uživimo u likove i događaje u toj meri da ne budemo ravnodušni prema njima, da saosećamo sa junacima, da razumemo situacije, ili ukoliko osetimo uživljavanje i izvesnu dozu prepoznavanja, tada ove priče ipak nisu za “laku noć”, budući da su u nama probudile deo ljudskosti i čovečnosti, da su nas nagnale na razmišljanja i promišljanja o smislu (čovekovog) života. Upravo u ovoj ambivalentnosti čitanja krije se jedna od mnogih vrednosti Pretponoćnih priča Milije Pajkovića, zbirke koja svakako zaslužuje da bude pročitana.
(Autor je vanredni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu)
Bonus video:
