(Arpad Šoltes: Svinja. Beograd, Clio, 2022)
Radnja romana Svinja prividno je smeštena na neodređeno mesto - u "Živopisnu zemljicu podno Sićušnih planina". Iako se radi o očiglednoj aluziji na Slovačku, ona ni na jednom mestu nije direktno imenovana. Mada je knjiga zasnovana na stvarnim događajima, sve što ovde čitamo, ne samo da bi moglo, već se najverovatnije dešava diljem sveta. Tako da ne samo usled univerzalnosti njenih poruka, zapleta koji se zasniva na sukobljavanju dobra i zla, a koje nije u domenu fantastike, već je vrlo konkretno, prisutno, svakodnevno i itekako prepoznatljivo i u našem neposrednom okruženju, već i usled globalizacije savremene civilizacije, ova knjiga predstavlja kritiku čitavog savremenog društva i apel o nužnosti njegove promene.
Šoltes u Svinji prikazuje zlokobnu viziju sveta, koja je utoliko strašnija što je realistična, bezmalo dokumentarna i nama veoma dobro poznata. To je slika sveta u kojoj je potpuno demaskiran sistem kriminalizovanog društva, u kom su ugrožena (ali ne i problematizovana) osnovna ljudska prava i vladavina prava. Autor je prikazao sistematsko urušavanje društva, koje se nalazi na visokom stepenu destrukcije i to u tolikoj meri da je čitalac u trenutku osvešćivanja doživljava kao paralelnu stvarnost. No ono čega se pribojavamo da bi moglo da nam se desi, zapravo je odavno prisutno i uveliko je tu.
Budući da je u ovom delu slika sveta izrazito antiutopijska, žanrovski bismo mogli da ga odredimo kao antibajku. Struktura antibajke je po mnogo čemu slična bajci, ali ona u brojnim važnim elementima predstavlja zapravo njenu suprotnost. U ovom romanu nije reč o borbi jednog izuzetnog pojedinca (kako bi to bilo u bajci), već borba kolektivna, to je nešto što se tiče čitave zajednice. I zato ovde nemamo samo jednu priču, već je u pitanju niz epizoda koje se jedna na drugu nadovezuju i svaka od njih ima svog junaka. Međutim, kada je reč o tipologiji junaka, prepoznajemo upravo one tipove koje je Prop definisao kao obavezne u studiji Morfologija bajke - odabrani junak, pomagač, lažni junak, neprijatelj, zlikovac itd… Matrica postavljenih situacija, u kojima se svaki od njih nalazi, takođe odražava strukturu bajke. Roman sadrži elemente potrage, borbe dobra i zla, savladavanje prepreka, spajanje i sinergiju dobrih sila prirode ili okruženja, ali trivijalizacijom i izvratnjem navedenih elemenata postiže se destrukcija čak bi se reklo travestiranje žanra. Destrukcija bajke kao žanra je neophodna radi postizanja jedinstva između gnoseološkog aspekta dela i njegovog formalnog izraza.
Šta je u romanu Svinja bajkovito a da nije na planu forme? To su, zapravo, da sve vrednosti na kojima se on temelji - dobro kao princip, vladavinu prava i pravičnost, jasno pravljenje razlika između dobra i zla - sve ovo nije dovedeno u pitanje. Junaci se nisu pomirili sa zlom kao principom, nisu odbacili mogućnost lične borbe i spremni su da izlaz iz zadate situacije plate najvišom cenom. To je prikaz stanja jedne civilizacije koja je hronično destruisana, a u kojoj ovi pojedinci čine manjinu a samim tim su vrlo ranjivi i ugroženi. Šoltes ukazuje na raznovrsne načine kontrole i društvene manipulacije, otkriva tamnu stranu ljudske prirode i brojna lica zla.
Međutim za razliku od bajke, koja je priča o izuzetnom junaku, koji je po svim ostalim osobinama jedan od nas, junaci koji se pojavljuju u ovom romanu su antijunaci. Čitalac se sa njima ne identifikuje, već se od njih nedvosmisleno ograđuje. Za razliku od bajke, u kojoj se sve dobre sile ovoga sveta nađu pri ruci junaku da mu pomognu, ovde kao da se sve urotilo protiv junaka i junakinja a svaki sledeći korak predstavlja dalje komplikovanje situacije.
Roman Svinja počinje slikom potpuno obespravljene junakinje (kao u bajci). To je maloletna devojčica, srednjoškolka, koja već u samom uvodu romana izgubi sve - porodicu, poverenje majke, školu, slobodu, lični integritet… S obzirom da ovo jeste junačka priča o borbi slabih, obespravljenih i nemoćnih protiv nadmoćnih i zlih, a Bronja je takva tipična junakinja koja poseduje ličnu hrabrost, revolt i spremna je na žrtvu, čitalac očekuje njeno izbavljenje. Ako bi na kraju bila spašena, ovo bi bila bajka, međutim nije.
Inicijacija se događa u trenutku susreta dva srodna bića - Bronje i Nađe, devojčice koja je ranije smeštena u Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti i koja je u prvoj epizodi ima funkciju pomagača, dok u drugoj postaje junakinja. Njihovim udruživanjem počinje faza potrage - izgradnja strategije izlaska iz loše situacije. Međutim, kako smo već bili nagovestili ova borba završava se neuspehom. Bronja je zloupotrebljena, mučena i na kraju ubijena. Tada na scenu stupa lažna junakinja - Bronjina majka, gospođa Vesela. Lažni junak je onaj koji pokuša da načini sledeći korak umesto junaka, ali zato što nije njemu dato, njegov postupak nema učinka, u bajci bismo to rekli da magija ne deluje. Bronjina majka, gospođa Vesela dolazi u redakciju pokušavajući da nađe saveznike u potrazi za nestalom ćerkom i ništa ne postiže time. Tek susretom Nađe, junakinje sledeće epizode, i urednika novina pokrene se sledeća priča koja je po gradaciji na višem stepenu koji se nadovezuje na inicijalnu ličnu strategiju devojaka - problemom počinje da se bavi redakcija. Sudbina ove junakinje je ista kao i prethodne i epizoda se završava njenom smrću. U fabuli se dalje nižu brojne epizode koje se kontrastno nadopunjuju. S jedne strane su prikazani ljudi sa margine društva - socijalno ugroženi, neobrazovani, neostvareni, sitni lopovi, prostitutke, militantni zanesenjaci, dok su s druge strane epizode u kojima su antijunaci najviši politički i društveni predstavnici. Apsurdno je, ali i potpuno očekivano, to što su i jedni i drugi podjednako nesrećni, neslobodni i pre svega povezani. Put od vrha ka dnu i obrnuto je vrlo kratak i brz. Sve dok ne stignemo do Ondra, junaka koji je nastao prema liku novinara Jana Kucijaka. Gradaciju fabule primećujemo u smislu učinka ličnih pobuna. Autor pred sam kraj romana tako i piše “Sistem je glatko funkcionisao, dok nije počeo da se zaglavljuje na Ondru.” Na žalost, kao što već znamo i u romanu kao i u stvarnosti ovaj junak i njegova verenica takođe stradaju. U realnosti su podmuklo ubijeni u svom domu 21. februara 2018. U romanu se datum ne navodi, ali po svemu ostalom je to tačan opis nesretnog događaja. I tu bi mogao da bude kraj. Surova deziluzuja dosledno biva izvedena do kraja. Zlo je pobedilo i nastavlja da postoji ne kao paralelna, već kao naša jedina objektivna stvarnost.
Međutim, tu još nije kraj. Iako svi junaci u njemu izgube životnu i društvenu bitku, uprkos neustrašivosti, odvažnoj borbi, postaju žrtve neumoljivog mehanizma, koji bez milosti melje ljude. Kraj nije zbog toga što se taj niz ulančavanje ili prenošenja unutrašnje vatre i vere u dobro nastavlja da živi. Jer na samom kraju, kada svi bivaju pobijeni, autor ove knjige seda za kompjuter i počinje da kuca svoj prvi pasus, koji je zapravo ponovljena beleška sa početka ove knjige - i autor nam time kaže da sve dok postoji neko ko neće odustati, neko ko ovu borbu nastavlja - istrajaće i dobro kao princip, kao vrednost.
Zamiljiv je i jezik kojim Šoltes piše svoje knjige. Šoltes ne samo u dijaloge, već i u naraciju uvodi govor svakodnevnice. Jer kako je i sam primetio, jedan od čestih "nedostataka" slovačkih filmova i knjiga jeste to što autori koriste isključivo književni jezik i usled toga deluju neprirodno, izveštačeno jer jezik ulice a posebno društvenih grupacija o kojima Šoltes piše - dakle podzemlja - zahteva drugačiji diskurs. Taj urbani i ulični govor u neku ruku predstavljaju simbol vladavine mediokriteta i sveprisutnog prostakluka (ili barikovskih varvara) pošto ga podjednako koriste i najsitniji kriminalci i najviši tzv. elitni predstavnici vlasti.
Sledeće iznenađenje čitaocu bi moglo da predstavlja količina agresije. Brutalnost scena ima funkciju podsticaja čitaoca (a u filmu i gledaoca) ka zauzimanju kritičke pozicije i aktivnog učešća u promišljanju poruka. Što je brutalnost veća, utoliko je jača želja za depasivizacijom.
Relativna samostalnost epizoda kroz koje Šoltes gradi roman može komfornijem čitaocu da deluje zbunjujuće, ali epizode, tako - kako su nanizane, imaju svoju funkciju - najpre da dovedu u vezu prividno vrlo udaljene segmente odnosno slojeve društva, ali takođe se kroz njih gradira ideja pružanja otpora ovoj društvenoj datosti kroz stalno novo i novo nanošenje štete.
Smenjivanjem fabularnih etapa kojim se parodira žanr bajke, strukturiranim variranjem tipskih situacija, dijaloga ispunjenim žargonom, formira se zaplet, kroz koji ne napreduje glavni junak - kako bi to bilo u bajci, već naprotiv - suočavajući se uvek sa jednom te istom nepremostivom preprekom - represivnim sistemom koji daleko nadrasta pojedinca koliko god hrabrog i koliko god veštog u smišljanju strategija. Time se implicira bespomoćnost pojedinca u savremenom društvu a čitalac se nekako nađe pozvan da - preispita svoju poziciju.
U antibajci junak se ne razvija i ne postiže konačan cilj. Ali nije sve baš sasvim izgubljeno. Ulančavanjem pojedinačnih priča tačnije “žrtava”, dolazi do jačanja pritiska na mehanizam društva i do njegovog slabljenja i svako pojedinačno stradanje dovodi do buđenja svesti i uvođenja u priču sledećeg junaka. I to je valjda - ili ja barem biram da tako bude - poruka ovog dela - zlo jeste nadmoćno i nepobedivo, ali dobro - kao načelo dobrih ljudi - je besmrtno i manifestuje se kao neugasiva ljudska potreba da se iskaže istina i da se istraje u borbi za nju.
Bonus video:
