(Šeri Terkl: Sami zajedno, Clio, 2011. i Obnovimo razgovor, Clio, 2020)
Takvo ponašanje nije novo, ali kako je postalo normalno? Nedavno sam, prolazeći pored lokalne brze hrane, opazio dvojicu momaka koji sede jedan naspram drugog i proveravaju telefone. Ćutke i posvećeno. Pre nego što zađem, osvrćem se: prizor traje. Zašto su, uopšte, došli zajedno?
Kada je društvo za stolom prestalo da bude dovoljno? Da li napretkom tehnologije nazadujemo mi i da li smo to hteli?
Ovakvim pitanjima је Šeri Terkl (1948), američki sociolog i psiholog, posvetila karijeru. Kao osnivač Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT), decenijama izučava kako tehnologija, od humanoidnih robota do mobilnih telefona i društvenih mreža, menja naš doživljaj sebe i zajednice. Terklova se time bavi ozbiljno ali čitaocu prijemčivo, preplićući stilove tako da su njene knjige i naučne studije i eseji. Pažnju stiče još 1984. godine delom The Second Self o sve većem oslanjanju Amerikanaca na lične računare i deci koja uz njih odrastaju. Širenjem interneta pojava se razvija, a knjiga Life on the Screen (1995) analizira nove, drugačije identitete koje negujemo online.
Svetsku popularnost potvrđuje knjigom “Sami zajedno” (Alone Together) koja je na srpskom objavljena 2010. u prevodu Biljane Stanković. Ona je zaključak trilogije o kompjuterima i ljudima i plod petnaestogodišnjeg istraživanja, tokom kog je intervjuisala više od sedam stotina dece i tinejdžera, roditelja i drugih korisnika tehnologija.
Stvari kao ljudi
“Roboti su pouzdaniji”, zaključio je petnaestogodišnji Vilson, dete razvedenih roditelja. Nagledao se porodičnih svađa, a roboti se ne svađaju. Oni uvek obraćaju pažnju, ne pate kad prekinemo razgovor i nikada nas ne napuštaju. Vilson nije prvo dete koje je to reklo nakon iskustva sa robotima u laboratoriji MIT-a. U tome autorka vidi rizik da deca ne prerastu obrasce afektivnog vezivanja za neživo.
“Šta deca uče kada se okreću mašinama umesto roditeljima?”, zapitala se.
U prvom delu knjige Terkl se bavi odnosom koji razvijamo prema tzv. društvenim robotima, od igračaka sve do uređaja koji reaguju na glas i pokret. Najpre je 1997. razvijen Tamagoči (mi smo ga zvali “ljubimac”) a 1999. dlakava igračka Ferbi. Stvari su napredovale sa Aiboom, robotom u obliku psa i Paroom u obliku foke iz 2002. koji je, zbog uspeha u domovima za stare u SAD i Japanu, proglašen za najterapeutskijeg robota na svetu. Ove naprave tražile su da se o njima brine kao da je to bitno. Deci i jeste bilo: ona su im se poveravala. Toliko su bila uverena da imaju osećanja, da su ljude prestala da smatraju posebnima. Slično, naprave su starijima pružale olakšanje.
Ljudi su evolutivno podstaknuti da se vezuju za lica i glas i da traže empatiju, pa čak i simulaciju nje. Zato su deca robote, koji proizvode zvuk i “vide” senzorima kao što su Kismet i Kog, tretirale kao osobu. Čak i pošto im je rečeno da su to neživi, programirani uređaji.
No, priča o deci koja se vezuju sa uređajima, priča je o roditeljima koji su ih razočarali.
Priča o roditeljima koje teše roboti, priča je o deci koja su ih napustila. Dok očekivanja od ljudi padaju, očekivanja od tehnologije rastu.
Ljudi kao stvari
“Uvek držim na telefonu trinaest neodgovorenih poruka. Imam trinaestoro ljudi koji pokušavaju da dopru do mene”, izgovorila je učenica jedne osnovne škole u državi Njujork. Za autorku, to je efekat Zlatokose: držanje konekcija ni previše blizu, ni previše daleko, kako bismo delili od sebe tačno koliko mislimo da treba. To što na poruku može da odgovori kad hoće Džasperu, drugom učeniku, pruža “osećaj da mu je svet dostupan kad god on to želi”. Ovakva razmena je uznemirujuća, jer svrha više nije u komunikaciji već samopouzdanju. Upitana kako bi oni kojima nije odgovorila mogli da se osećaju, devojčica se zbunila.
“Kao da nije razmišljala o tome”, rekla je njena nastavnica.
Drugi deo knjige obojen je zabrinutošću autorke zbog tehnološki posredovane komunikacije. Kada je svojevremeno došla u kuću svoje potencijalne dadilje kako bi sa njom razgovarala o poslu, njena cimerka je rekla da je u svojoj sobi. Na molbu da je pozove, cimerka joj je otkucala poruku. Nije pošla ka njenoj sobi.
“Bilo bi previše nametljivo”, objasnila je.
Tehnologija je korisna, ali nas ugrožava. Dok preferiramo poruke, među nama slabi autentičnost. Za njom erodiraju poverenje i empatija. Autorkini argumenti nisu samo anegdotalni: istraživači Univerziteta u Mičigenu su 2010. izračunali da je empatija među studentima u poslednjih trideset godina opala za 40 procenata. Naročito nakon 2000, u vreme snažnog razvoja interneta.
Nastavnici njujorške škole su, tokom jedne vežbe, od učenika tražili da navedu šta očekuju od prijatelja. Samo troje je, od njih šezdesetak, pomenulo poverenje, ljubaznost ili saosećajnost. Većina je bila zainteresovana za nekog ko ume da ih zasmeje i usreći. Nastavnici opažaju da deca komuniciraju samo svoje potrebe i da se sve manje slušaju.
“Počela su jedni druge da tretiraju kao ‘aplikacije’, a prijateljstva kao jednosmerni odnos”, zaključila je direktorka.
Ovo je naznaka šire pojave. Razgovor postaje naporan. Kada se i odvija, uprošćava se. Mladi se sve teže nose sa njegovom nepredvidivošću. Ne može se lako ni okončati.
Ako udobnost i kontrola nastave da budu prioriteti, banalizovaćemo odnose i osiromašiti svoje iskustvo.
“Na to se više ni ne žalimo”, zabrinuta je autorka, “već postaje očekivano”.
Udobnost nije zadovoljstvo
Već sam naslov knjige “Obnovimo razgovor” (Reclaiming Conversation), objavljene 2020. u prevodu Marine Vicanović, ističe vrednost kontakta licem u lice. U njoj se otkriva i šta nam je zasmetalo u razgovoru.
“To što se odvija u realnom vremenu” - odgovorio je jedan srednjoškolac - “i što ne možete kontrolisati šta ćete reći”. Takvu suzdržanost autorka primećuje i kod starijih. Upravljanje interakcijom postaje mučno, a upravljanje preko mreže zgodno: možemo da prepravljamo svoje poruke i odgovorimo kada nam se sviđa.
Ovo je loše. Anksioznost oko spontanosti znači da neki razgovori nestaju. Najpre neplanirani, a onda i razgovori puni digresija koji otkrivaju nešto novo. Pored toga, razgovori pružaju signale koji se prenose licem, glasom i telom, što stvara autentično iskustvo.
“Preko mreže, pristajemo na jednostavniju ponudu”, upozorava Terklova.
Tim naučnika u Los Anđelesu je 2013. od grupe studenata tražio da u parovima komuniciraju na različite načine, kako bi se ocenio nivo emocionalne povezanosti. Najbolje se pokazao razgovor uživo. Posle video i audio ćaskanja, dopisivanje preko interneta bilo je najniže plasirano. Emotikoni, GIF-ovi i onomatopeja smeha nisu pomogli. Ne bi ni današnje reakcije na poruke.
“Elektronski odgovor održava mir u kući. Sukobi se ne otimaju kontroli i ljutnje nikada ne planu”, objasnila je jedna od intervjuisanih žena zašto se u njenoj kući problemi rešavaju isključivo porukama: “Smirenije iznosimo ideje, a i ostaje trag onoga što je rečeno”.
Osim u porodici, kontakt razvodnjavamo i na poslu. Norma postaju rad od kuće i video-sastanci, čak i kad smo u susednim kancelarijama. Indikativna je priča o gospođi Hasun, koja se fokusira na poruke i mejlove a kolege izbegava.
“Toliko ljudi zahteva moje vreme”, objašnjava ova bankarska službenica, “da moram pisati ljudima na način koji osećam da je ‘bezbedan’ i ne uzima previše vremena”. To joj daje osećaj kontrole nad poslom koji smatra haotičnim, ali i nad - privatnim razgovorima. Za njih je potrebno vreme, koje kaže da nema. Istovremeno, priznaje da zamišlja kako joj menadžer, kada razgovaraju, stavlja ruku na rame ili je prijateljski grli. To joj, ipak, nije signal da treba više da se druži. Njen konačni zaključak je: “nemam vremena”.
Otpor je moguć
Ne odvajamo se samo od društva. Kada je povezanost uvek u ponudi, ne znamo šta ćemo ni kada smo sami. Teško vraćamo fokus, proveravamo “fejs”. Tražimo da budemo deo nečega, a nalazimo anksioznost.
Kada smo sami i bez stalnih stimulacija, stabilizuju se misli. Razvija se kapacitet da se bude zadovoljno i konstruktivno sam. Tada maštamo i sanjarimo. Razvijamo kreativnost a, prema mnogim studijama, raste i produktivnost na poslu. Što je najvažnije - posežemo za drugima.
Šeri Terkl nas ne poziva da odbacimo telefone. Roboti nam već mnogo pomažu, mejlovi nam olakšavaju život (i štite šume). Internet nas obrazuje. Dopisivanje je, takođe, u redu.
Nije problem u tehnologiji, već u našem odnosu sa njom.
Ipak, autorka je optimista. Možemo biti manje ranjivi ako razvijamo svest o negativnim stranama tehnologije i hiperpovezanosti. O tome šta gubimo kada naizgled dobijamo.
Osećaj povezanosti i kontrole je samo to: osećaj. Zato ne uzimajmo odmah telefone, ne delujmo nedostupno. Dozvolimo razgovoru da se desi.
Bonus video:
