“Smešno je što on nije dobio Nobelovu nagradu, a ja jesam. Ne mogu ja da dobijem Nobelovu nagradu sve dok je Pinčon ne dobije! To je protiv zakona prirode”, rekla je austrijska književnica Elfride Jelinek, nobelovka i prevoditeljka romana Duga gravitacije na nemački. Nobelov komitet očigledno i dalje Tomasa Pinčona smatra mrtvim piscem, ali ne i proučavaci književnosti, kritičari i čitaoci koji još od sredine 20. veka pokušavaju da “provale šifre” u delu enigmatičnog američkog autora. Povodom tačno pola veka od izlaska Duge gravitacije (Gravity’s Rainbow, 1973), možda i najzahtevnijeg Pinčonovog romana, prenosimo ovde esej “Čitajući Pinčona ili kako naći smisao kod notorno komplikovanog pisca” Hanja Beresema, profesora sa Univerziteta u Kelnu i autora knjige Pinčonova poetika.
***
Promotivni video za Skrivenu manu (Inherent Vice, 2009) počinje vrištećim gitarskim solom koji gledaoca katapultira u 1960-te godine. Pinčon, blago autoironičnim glasom koji čuva za autobiografske tekstove, ujedno i predstavlja knjigu i jamči za nju. Uz njegov nasnimljeni glas, dok podražava i ismeva naraciju iz noar filmova, u videu se prikazuje Menhetn Bič u Los Anđelesu, koji je u romanu transformisan u fiktivnu plažu Gordita.
Video, koji je usledio nakon izvesnog broja polujavnih, uglavnom provokativnih nastupa, još jedan je pokazatelj da je Pinčon donekle smekšao, da je postao opušteniji i manje paranoičan. Možda će nam u dogledno vreme on sam objasniti šta sve to znači.
Flešbek na kritiku
Međutim, dok se to ne dogodi, ostavljeno nam je da se pitamo. Zapravo, još kada je objavljen njegov prvi roman, V. iz 1963. godine, proširila se priča o Pinčonu kao notorno teškom piscu. Šta tačno znači to “težak” u ovom kontekstu? Prvo, Pinčon u romane unosi neverovatno mnogo kulturnog nasleđa, često onog krajnje skrivenog. Drugo, Pinčon neprestano modulira pripovedne glasove i stilske registre, što njegove tekstove čini upadljivo polifoničnim.
Njegovi retorički modusi kreću se od njemu svojstvenih loših stihova za izmišljene pesme pa do krajnje poetičnih opisa, poput opisa božićne mise za vreme Drugog svetskog rata u Dugi gravitacije (Gravity´s Rainbow, 1973). Promene stila često su jednako fluidne kao i modulacija “noćnih sonarnih sazvučja” koje Edipa čuje dok luta San Franciskom u Objavi broja 49 (1966).
Treće, narativi u romanu su lavirinti, sa bezbrojnim likovima i stranicama prepunim beznadno divergirajućim zapletima i podzapletima, među kojima mnogi skrenu u nešto sasvim drugo ili naprosto iščile. Nije od pomoći ni to što su hronološke strukture u romanima jednako komplikovane, sa flešbekovima flešbekova i skokom u budućnost za skokom u budućnost. Pinčonovi ljubitelji vole ga upravo zbog tih zamršenosti i stilskog manirizma; zbog nesputanog bujanja njegove mašte, užasa pred prazninom, “visoke magije” njegovih “prizemnih dosetki” i divnih opisa predela paranoje, zahvaljujući čemu je Pinčon postao kultni pisac.
Kritičari su u prvim reakcijama na Pinčonovo delo nastojali da izađu nakraj sa ovim teškoćama tako što su razjašnjavali (i sebi koliko i drugima) neke od ključnih koncepata koje Pinčon primenjuje da bi organizovao tekstove. To je teško išlo, jer su mnogi od tih koncepata preuzeti iz matematike i prirodnih nauka, a samo malobrojni kritičari uspeli su da premoste jaz između “dve kulture” jednako lako i graciozno kao što to radi Pinčon. Zapravo, neke od prvih kritika funkcionisale su i kao uputstva za čitaoce (tu ulogu sada su preuzeli forumi na internetu).
Širenje “Pindustrije” razvilo je i centripetalne konceptualne ideje koje su funkcionisale kao hermeneutička uputstva i obećavale su da će, nekako, obuhvatiti Pinčonovo izvanredno delo. Konkretno, Pinčonove reference na entropiju, teoriju informacija i paranoju, a sve to već je bilo ključno u njegovoj ranoj kratkoj priči, programski nazvanoj “Entropija” (1960), dospele su u fokus pomnog kritičarskog ispitivanja.
U ovoj fazi su Pinčona čitali kao proroka sloma i nerazumevanja koji je ideje iz nauke, tehnologije, politike, istorije, filozofije i umetnosti potakao da odjeknu e da bi tako orkestrirao postepenu propast zapadne civilizacije. Njegovi složeni diskurzivni asemblaži bili su strme padine ka neživom. Njima se teturalo ka opštem neredu, smrtonosnoj žegi, buci i, na kraju, čistoj statičnosti.
U V. je predstavljena panorama po kojoj se širi kulturni očaj, čamotinja i pad sa individualne na masovnu kulturu, od “princa” do “birokrate”. Objavom broja 49 razotkriveno je, Edipi Mas koliko i čitaocima, da kontrakultura funkcioniše u pukotinama zvanične moći i tokova informacija, kontrakultura sastavljena od prošlosti i gubitnika, vrste ljudi kojoj je Pinčon kroz celo svoje delo najviše naklonjen. Istorijska dijagnoza u romanu bila je masovno, “proračunato povlačenje iz života Republike”, potez koji je možda, ali samo možda, odjeknuo i Pinčonovim ličnim povlačenjem.
Osim interesovanja za ono istorijsko i političko, kritičari su primetili i Pinčonovo zanimanje za tragičnu logiku naizgled nepromenljivog ljudskog stanja: univerzalni sadomazohizam gazde i roba ili, manje filozofski rečeno, “jebača i jebenih”. Uprkos svoj raznolikosti, većina kritičara je u analizama pokušavala da pronađe smisao romana tako što je njihovu zamršenost i vijuganje organizovala u smislene šablone.
U narednoj fazi tumačenja Pinčonovih dela, inspirisanoj teorijama poststrukturalista, kritičari su postali agresivno centrifugalni. Pinčon se iznenada pretvorio u majstora dekonstrukcije čiji bi svesno spiralni zapleti trebalo kod čitalaca da pobude svest o besciljnosti traganja za bilo kakvim redom. Tekstovi su se bavili beskrajnom diseminacijom značenja; ogromnim, svukud pruženim alegorije stolovanja označitelja i njegovog otelotvorenja: komplikovanim metafikcionalnim igrama. Likovi su bili ili lakanovski “podeljeni subjekti” zarobljeni u kući od jezika što tragaju za svojim izgubljenim objektima ili su romani postali, ako su kritičari naginjali dekonstrukciji, diskurzivni prostori gde je značenje beskrajno odlagano, zone gramatološkog différance.
Pinčon se poigravao čitaočevim očekivanjima i uživao u tome da ih izneveri tekstovima koji se opiru kognitivnom sažimanju. Tokom 1990-ih je i poigravanje kritičara postalo manje uzbudljivo. Kako je imidž “proroka sloma” prestao da bude privlačan, tako je i Pinčon kao prorok čiste igre i majstor ironične nepristrasnosti postao manje zanimljiv. Međutim, neki kritičari ni tokom cele dekonstruktivističke faze nisu prestajali da kod Pinčona vide nešto što premašuje čistu igru; određeni intenzitet, goruće pitanje koje se, između ostalog, bavilo i time da li umetnost, kao što su pesme grupe The Paranoids u Objavi broja 49, mogu da izraze “sjaj lepote” metafizičke istine ili njihova muzika ne izražava ništa drugo do “spektar moći”.
Gledano politički, goruće pitanje ticalo se, kao u Vajnlendu (Vineland, 1990), straha da svetla Amerike više nisu bleštava svetla demokratije, nego mutni “profašistički sumrak” ili, još gore, sjaj s unutrašnje strane tunela već ostvarenog i sprovedenog fašizma.
(Izvor: The Cambridge Companion to Thomas Pynchon; priredio i preveo: Matija Jovandić; nastavak u narednom broju ART-a)
Bonus video:
