Wirkliche Realität ist immer unrealistisch
Franz Kafka
Sumnjam da vam ime - Mia David - znači nešto. Ne bih pominjao gospođu David da nijesam napisao, koncem dvijehiljaditih, nekoliko tekstova za Kvart (magazin za arhitekturu, dizajn, umetnost i lifestyle), koji je uređivala gospođa David - i daleko od toga (da bih priznao) da me zanimaju potonja priključenija gospođe David, arhitektice (odnosno arhitektkinje, po srpski) iz Beograda - da ne kažem beogradske arhitektice - koja od starta djeluje out of the box, što bi se reklo - kao izrazito kuražna i svestrana Žena (sa velikim “Ž”), jedna od rijetkih sestara koja (svoju) glavu nosi na (svojim) ramenima - doslovno i u svakom drugom pogledu - ali ipak ne izdržah i pogledah, na preskoke (podrazumijeva se), njeno gostovanje kod Ivana Bevca - u podkastu (ili potkastu, ako vam je tako draže) “Sto minuta buke” - iznimno popularnom podkastu među publikom koja je tu negdje oko pedesete - ili je prebacila pedesetu.
Reklo bi se da Beograd - večni beli grad na obalama dveju reka podno Avale - u potonje vrijeme nezadrživo tone u bezličnost - i da “sve više liči”, kako Basara reče nedavno, “na jednonacionalnu Prištinu iz osamdesetih godina 20. veka, kada su jednom stranom korzoa šetali Albanci, a drugom Srbi” - što će reći da danas jednom stranom beogradskog korzoa šetaju Srbi koji su za Vučića, a drugom Srbi koji su protiv Vučića (i “Beograda na vodi”) - i teško da iko pamti to divno predvučićevsko doba.
Djelovanje gospođe David, unatoč svemu, iznimno je zanimljivo jer nema žene (a ni muškarca, kad smo već kod toga) - nema, dakle, osobe koja je s toliko lakoće uvezivala - i koja, rekao bih, nastavlja da uvezuje - javni momenat svog djelovanja - i lični, odnosno personalni momenat - konstantno rastući (bujajući) s obje strane - a to što je gospođa David, kao rođena trendeseterka, uglavnom djelovala na margini - dostojno reprezentujući izrazito tanjušan demografski stratum tzv. obaviještenih i osviještenih - upućenih i propućenih - fokusirajući se, drugim riječima, isključivo na (počesto sterilnu) intelektualnu elitu (vrlo sklonu Kultursnobismusu) - to na stranu...
“(...) to ti ne možeš da razumeš”, veli Mia, “to vi muškarci ne možete da razumete - znači, ja sam stvarno žena koja je... kako da kažem... pošto su mi sise porasle kad sam se... pre nego što je trebalo, ja sam se ceo život borila da me gledaju u oči - i užasno mi je bilo važno da budem pametna. Zašto ovo sad govorim, evo malo sam i pocrvenela... trenutak kada sam shvatila da više me ne posmatraju kao seksualni objekat, da više nisam... da sam prešla taj nivo igrice - nije mi prijao uopšte”.
Podkast, dakle, “Sto minuta buke” na adresi youtube.com.
Obavezno!
***
Moram, izgleda, dopisat i par redaka na prošlosubotnji tekst - nevoljno, ali moram...
Sreća je (moja), dakle, što se (opet) našao taj jedan lik - jedan jedini (ime i adresa poznati redakciji) - koji je osjetio dužnost - a i obavezu - da me upozna sa tzv. realnim činjenicama nakon što je objavljen moj prošlosubotnji tekst o filmu “Supermarket” Nemanje Bečanovića.
“Promašio si”, veli mi taj lik, “taj film nema ni “P” od potencijala da postane kultni film. Nećeš ti nać jednoga jedinoga čovjeka u Titograd koji će ti pofermat da je “Supermarket” vrijedan pomena!”.
Malo je falilo, života mi (toliko sam bio osupnut) da se tu, na licu mjesta, pozovem na Ničea - Dem Positivismus, der vor Erscheinungen halt macht und sagt: “Es gibt nur Fakten”, halte ich entgegen: Nein, es sind die Fakten, die nicht existieren, es gibt nur Interpretationen” - ali se sjetih, srećom, da se jedan moj bivši pajtos - jednom davno falio mome stricu (pokojnome u međuvremenu) - da je napisao naučni rad o Ničeu (Friedrich Nietzsche - njemački filozof, 1844 - 1900) - i da su mu rad objavili u... sad se ne sjećam gdje, ali recimo da je taj rad objavljen u nekom vrlo prominentnom zborniku naučnih radova - internacionalnog karaktera, svakako - a Puro (moj stric, koji je u to vrijeme bio blizu devedesete - i bistar kao Morača na samom izvorištu) pita mog druga - O čemu si, reče, pisao? O ničemu?!
U to ime, ispratih toga jednoga jedinoga lika čuvenim lajnom iz The Big Lebowski: “Yeah, well, you know, that’s just, like, your opinion, man” - što bi, kad smo već kod toga, lako moglo proći i kao slobodan prevod Ničeovih riječi koje sam netom citirao (u originalu).
Kad li, nije prošlo ni minut - stiže mi od toga jednoga jedinoga lika poruka - link na post - na fotografiju mog prošlosubotnjeg teksta - na fotografiju devete stranice u prošlosubotnjem ART-u - i to u pristojnoj rezoluciji - postovanu na FB stranici “VHS Production” baš u prošlu subotu, 20. avgusta, tačno u 09:56 - uz komentar jednoga jedinoga lika, citiram: “Nula lajkova, nula komentara, a?!” - što je bio, moram vam priznati, udarac od kojega su, paralelno, stradale dvije (obje) muve.
Šalu na stranu, ako nijeste shvatili - ako vam nije doprlo do svijesti u čemu bi se to ogledala veličina filma “Supermarket” - onda možda da pokušate da zamislite internu projekciju filma, u jednom od ovih kafića u prizemlju moje zgrade - što bi podrazumijevalo pet vrhunskih igrača, u poznim pedesetim ili u ranim šezdesetim, koji uz rakijicu/pivo i kikiriki bacaju komentare na film...
Ne pada mi na pamet, iskreno, ruku na srce, obje ruke na srce, film koji bi bio podatniji i inspirativniji za tu vrstu (izuzetno zahtjevnog mentalnog) razgibavanja od “Supermarketa” - i baš zato sam rekao - i ponoviću: “Supermarket” posjeduje sve predispozicije za kultni film - prvi crnogorski kultni film - uz uslov, naravno, da na teritoriji Crne Gore - domovine naše mile - uključujući i svih sedmoro brdah - postoji tih pet likova...
“Producentsku kuća “VHS” je”, veli, “osnovana 2016. godine. Formirana je prevashodno sa namjerom realizacije filmskih projekata reditelja Nemanje Bečanovića, ali i saradnje sa mlađim crnogorskim autorima i koprodukcionim partnerima iz regiona” - a ispod stoji: “5 likes & 5 followers”.
Hoću da kažem da program “Ponovo radi bioskop: Savremeni crnogorski film 2017-2023” i slični programi nemaju smisla ako ne govorimo i ne pišemo o filmu - ako ne polemišemo - i, na koncu: ako nema kritike - ako ne ulažemo u kritiku i ako ne promovišemo kritiku - ili, drugim riječima, ako (svi zajedno) ne stvaramo ambijent u kojem može da se desi kritika. Ministarke/ministri dođu i odu, kulturtregerke/kulturtregeri dođu i odu - i nestanu sa tzv. javne scene, da se nikad više ne oglase - a ova naša nesrećna kultura, takva kakva je, ipak nekako ostaje/opstaje...
Ako mi ne vjerujete - pitajte druga Popaja...
Bonus video:
