Objavljen 2014. godine u Poljskoj, roman Knjige Jakovljeve predstavlja prikaz lika i dela Jakova Franka, mistika iz XVIII koji je za sebe tvrdio da je mesija i u čijem jeretičkom učenju je autorka Olga Tokarčuk videla vitalni deo religijskog života i učenja generalno.
Kako slučajnosti vode do neočekivanih posledica u formi knjige
Najpre je tu Nowe Ateny (Nova Atina), oca Benedikta Hmelovskog, u divnom izdanju Marije i Jana Lipskog, koje sam čitala u delovima celog detinjstva i mladosti. Godinama kasnije, u jesen 1997, bila sam negde u nekoj knjižari i iskopala čudnu publikaciju koja se sastojala od dve sveske, velikog, nezgrapnog formata sa sjajnim plavim koricama. To je bila knjiga Zbirka reči Gospodnjih, predavanja Jakova Franka (iako je više voleo reč “ćaskanja”) koju je uredio Jan Doktor.
Celu zimu sam je polako čitala, pasus po pasus, čudeći se sve više i više. Do Božića sam skupila čitavu gomilu knjiga. Narednog proleća bila je tu posebna polica za knjige koja će se širiti narednih nekoliko godina. Nisam planirala da napišem knjigu o Franku; ovo je bio deo mojih “privatnih” studija, duga i nepokolebljiva fascinacija svakom vrstom heterodoksije, bilo čime što se ne uklapa u kanon ili štrči van uobičajenih granica, bilo kakvom pobunom ili ustankom koji se staje licem u lice sa ustaljenim normama.
Istorija Jakova Franka je toliko zapanjujuća da je teško poverovati da se to zaista dogodilo. Ukratko, to je priča o velikoj grupi Jevreja iz XVIII veka iz Podolije (danas deo jugozapadne Ukrajine) koji su bili sledbenici učenja kabaliste, rabina i samoproglašenog Mesije Šabetaja Cvija iz XVII veka i koji su postali sledbenici Jakova Franka, trgovca koji je u nekada praktikovao islam, a zatim naredio grupi, uz veliku pompu, da pređe u katoličanstvo.
Osumnjičen za jeres, Frank je bio zatvoren trinaest godina u tvrđavi Jasna Gora, sve dok ga u vreme Barske konfederacije (udruženja poljskih plemića koji su branili zemlju od rastućeg ruskog uticaja) nisu oslobodile ruske trupe te je tako iskoristio haos u zemlji da se probije do Brna u Moravskoj. Sa oreolom jevrejskog mistika, nekoliko godina je bio dobar prijatelj cara Josifa II i čovek od poverenja njegove majke Marije Terezije. Kada je izgubio carevu naklonost, Frank i cela njegova družina preselili su se u Ofenbah na Majni, gde je napravio ogroman dvorac koji je služio kao verski centar. Nekoliko godina kasnije, umro je kao poljski baron. Njegovi sledbenici su se vratili u Poljsku, gde su se uklopili u sve jaču poljsku buržoaziju i intelektualce.
Ovo je samo površina burne istorije Jakova Franka, koja ima nekoliko dubljih dimenzija. Iznad svega, ona dokumentuje rast i širenje najveće i “najzlokobnije i obmanjujuće” jeresi u okrilju judaizma, kako je napisao Geršom Šolem. Ovaj eminentni naučnik nije pokušao da prikrije svoje emocije karakterišući Franka kao zlokobnu, zlonamernu figuru koja forsira nihilističku doktrinu. Istovremeno, on nije mogao da porekne da Zbirka reči Gospodnjih, to “najjedinstvenije od svih svetih jevanđelja”, poseduje ogroman polet i moć mašte. Istorija grupe ljudi inspirisanih svojom neverovatnom odlučnošću da krenu na dramatično putovanje, rizikujući svoj identitet i izlažući se duhovnoj, ali i političkoj opasnosti, apsolutna je senzacija. Ako uzmemo u obzir i Frankov uporni, iako na kraju neuspešan poduhvat da uspostavi sopstvenu donekle nezavisnu teritoriju unutar granica poljskog kraljevstva, možemo reći da je to bila neka vrsta protocionizma.
Teško mi je da poverujem da je ova neverovatna, jedinstvena priča tako brzo zaboravljena, ali napori samih Frankovih potomaka da prikriju svoje poreklo u neprijateljskom, sumnjivom i često antisemitskom okruženju bili su očigledno efikasni. Osim monografije Aleksandra Kraušara Frank i poljski frankisti objavljene 1895. godine, nekoliko vekova nije se pojavilo ozbiljnije, sveobuhvatno istorijsko delo, sve dok Jan Doktor nije pristupio ovoj temi na naučni način, dok su se Andržej Žulavski i Krištof Rutkovski bavili Frankom kroz književna dela; prvi u knjizi Molivda (Molivda, 1994) drugi u knjizi Kosciol Swietego Rocha. Przepowiesciach (Crkva Svetog Roka: Proročanstva, 2001).
Kasnije, kada sam već napisala Knjige Jakovljeve, pojavilo se odlično, fundamentalno delo Pavla Maciejka, Mešovita množina. Jakov Frank i pokret, 1755-1816 (2011), koji sam obilno koristila. Ali sve u svemu, ne postoji mnogo toga napisanog o ovoj temi, s obzirom na njen značaj. Uticaj frankizma na poljsku kulturu je ogroman i tek treba da bude u potpunosti istražen. U ovom trenutku se čini nesumnjivim da je Frankova doktrina u svom prilično ezoteričnom obliku uticala na ideje poljskog romantizma (naročito na poeziju Adama Mickjeviča), i na taj način dala značajan doprinos temeljima poljskog osećanja nacionalnog identiteta.
Ubrzo sam primetila da ova istorija povremeno poprima neku vrstu ogorčene, ali nenamerno apsurdne komedije, sa nekim iznenađujućim obrtima radnje preuzetim direktno iz operete. Beskrajni quid pro quo, igranje uloga, poziranje, višejezični kontekst koji lako dovodi do nesporazuma, živopisni likovi - sve je to zahtevalo literarni okvir, epski medij pripovedanja. Kada sam došla do toga da sam ispisivala poluvekovne avanture Franka i njegovih drugova na dugačkoj rolni sivog papira, shvatila sam koliko je njihova priča puna hrabrosti. Takođe sam prestala da ih doživljavam kao mračne ili zloslutne sektaše. Umesto toga, uvidela sam univerzalnu priču o ljudima u samom srcu feudalnog društva punog podela, raslojavanja i predrasuda - o svetu čvrsto zatvorenom - koji instinktivno teže emancipaciji. Frank i njegovi sledbenici izveli su multilateralnu, višeslojnu pobunu i zavadili se sa svima.
Frank je svakako bio harizmatičan, i kao takav je bio i pomalo psihopata. Imao je snažnu ličnost, inteligenciju i šarm, kojim je osvajao i ljude i iz visokih i iz niskih slojeva. Teško je razumeti ovakvu ličnost čitajući samo njegove ponekad nespretno napisane parabole i bajke, ali to je bila forma u kojoj se obično obraćao svojim sledbenicima.
Iz ovih tekstova nastaje ambivalentna figura: nemilosrdna, ali i osetljiva, nepredvidljiva, ali istovremeno pažljiva. Luda, ali i poslovna i pragmatična. On je varalica - šarmer i prevarant. Dugo sam imala problema da razumem kako takva osoba funkcioniše, i nažalost nije mi mnogo toga pružilo čitanje o vođama sekti. Konačno - neka mi se oprosti - počela sam krišom da ispitujem svoje psihopatske/harizmatične prijatelje, šačicu svojih ličnih poznanika oba pola, pokušavajući da shvatim šta se krije iza snage njihove ubedljivosti i njihove sposobnosti da oko sebe stvore pratnju, lojalne kompanjone. Ali ni ovo nije bilo od pomoći. Nisam znala kako da se sa empatijom nosim sa ovom ličnošću, nisam mogla da je razumem. Zato sam odlučila da predstavim Jakova Franka očima drugih ljudi, ne usuđujući se da mu priđem preblizu, mada što sam duže bila povezana s njim, sve više je izazivao moje simpatije.
Pozitivna strana heterodoksije ili zašto me privlači jeres
Mislim da se istinite priče o istorijskim ličnostima kreću paralelnim stazama koje se retko ukrštaju.
Rekla bih da je jedan od ovih tragova na vidiku - onaj koji opisuju mediji i istorijske knjige. Ovo je zvanična, potpuno vidljiva realnost, pažljivo razmatrana, koja je više puta dogovorena. Tu se sklapa mir, sklapaju savezi i stvari su onakve kakve izgledaju. Bar neko vreme ovde su na snazi teorije koje daju savršeno objašnjenje šta je šta i šta to znači. Bog je dobar i milostiv, ali beskrajno strpljiv prema sitnim ljudskim delima koja izazivaju patnju. Svet je kao kutija puna pregrada, gde sve ima svoje mesto.
U drugoj traci nalazi se, inferiorno i skriveno konsenzusom, veliko istorijsko neznanje, u kome leže prigušeni bes i očaj, i gde preovlađuje beskrajno nezadovoljstvo svetom i njegovim sistemima. Ovde ljudska bića neprestano prkose kreaciji, ukazujući na njenuu apsurdnost i besmislenost. Oni sumnjaju. Oni se ne slažu. Oni postavljaju pitanja. Oni se bune. Ova prigušena, radikalna alternativa povremeno izbija na svetlost dana i uznemirava svetlu stranu, koja je na kraju sigurna da je u pravu, i davi se u samozadovoljstvu i ponosu. Odatle dolazi svaka heterodoksija. Tu nalazimo mračno ogledalo u kome se sve što je opšteprihvaćeno, zvanično i očigledno pretvara u grimasu, košmar, nešto apsurdno i groteskno.
Alfred Nort Vajthed je rekao da je religija najdublji oblik odanosti svetu. Dodala bih da je jeres najdublji oblik protesta protiv toga. Svaka vrsta jeresi nudi ideju za promenu sveta. Dekonstrukcija obavezujuće vere odmah dovodi do novih načina života i postojanja društva, ovladavanja starim pogledima na svet i zamene novima. Pojava jeresi je uvek revolucionarna i uvek strašna. To je kraj sveta, stoga metafora Poslednjeg suda često prati verske revolucije. Opasna stvar kod jeresi nije to što se Bog shvata na drugačiji način; opasnost zapravo nema nikakve veze sa teologijom. Pre se radi o tome da promena percepcije religioznog poretka jeste način dovođenja u pitanje celokupnog ljudskog poretka, način podrivanja očigledne prirode zakona koji su na snazi, i zato tako često dovodi do pobune.
Frankistička jeres bila je duboko ukorenjena u tradiciji jevrejskog gnosticizma, ali joj hrišćanski elementi nisu bili strani. Gnosa je starija od hrišćanstva, a možda i od judaizma. To je specifično religiozno stanje uma koje u potpunosti dovodi u pitanje udobno mesto ljudskog bića u svetu, koje pokazuje da je ono neprijateljsko i nehumano, ili u najboljem slučaju ravnodušno. Gnosticizam je moćan, zlokobni akord koji se kroz istoriju svira skupa uz svetla, vesela treperenja zvaničnih religija, u kojima je Bog dobar i nagrađuje dobra dela.
Heterodoksni um je nemiran i tragajući, hrabar je i željan eksperimentisanja. Heterodoksija dokazuje postojanje zdravog duha, osnovne metafizičke inteligencije koja se može dati jednostavnim, ne nužno obrazovanim ljudima. Ali jeres se pojavljuje samo tamo gde je vera zaista jaka, gde se shvata ozbiljno i duboko doživljava na svakodnevnom nivou. Zato bih rekla suprotno, da je svaka religija koja se mora boriti sa verskom heterodoksnošću srećna. Hvata se ukoštac, što ne znači isto što i boriti se i uništavati.
Iskorenjivanje jeresi je kao odsecanje sebe od izvora sopstvene snage i prebacivanje u ler. U Poljskoj sam uvek osećala nedostatak dobre, čvrste jeresi, pa me je neočekivana pojava Jakova Franka i njegovo shvatanje Bogorodice iz Jasne Gore kao inkarnacije Šehine učinilo spremnom za pisanje.
Život dok se piše knjiga
Kada sam počela da pišem Knjige Jakovljeve, već sam imala glavne činjenice i događaje popisane na svojoj rolni sivog papira, a i prikupila sam veliku količinu materijala. Provodila sam vreme u bibliotekama, fotokopirala nedostupne izvore i navlačila bele rukavice da bih proučila drevne knjige. Išla sam na nekoliko ekspedicija, tokom kojih sam napravika hiljade fotografija.
Tokom šest godina koliko sam provela pišući knjigu, dogodilo mi se mnogo stvari. Selila sam se nekoliko puta - neki od tih poteza su bili veoma bolni i uneli su haos u moj život, prošla sam kroz razvod i ušla u novu vezu, dosta sam putovala, a moj sin se osamostalio. Napisala sam kriminalistički roman o ubistvu. Izgubila sam nekoliko dobrih prijatelja i stekla nove. U završnoj fazi uređivanja knjige, otac mi je umro. Gde god sam išla, nosila sam kartonske kutije pune materijala i stavljala ih na glavno mesto, a gde god sam došla, prvo što bih uradila je da zakačim mape, spisak likova i druge korisne slike.
Dosađivala sam mojim prijateljima nepotpunim pričama i velikim ili manjim otkrićima, potpuno svesna da nikada neću moći da objasnim šta zaista radim, na čemu radim, dok ne napišem sve. Ovako, provela sam šest godina u čudnom stanju izolacije, gde pisac postaje direktor fantomskog pozorišta koje je nevidljivo za druge, i provodi deset ili više sati dnevno na ovom poslu sa duhovima, režirajući dramsku predstavu kao njen jedini gledalac. Neće biti prikaza te predstave u jutarnjim novinama, niti povratnih informacija; niko neće aplaudirati dok se izvodi, a i niko neće zviždati. Štaviše, ona vam okupira um van radnog vremena, u snu i dok se odmarate, dok putujete i kada ste na sastancima.
Život se uznemirujuće deli nadvoje, kao da se spajaju dva toka stvarnosti koja retko imaju nešto zajedničko. Konačno, dve struje počinju opasno da se preklapaju, zatim se spajaju i gubite pojam o tome gde se zaista nalazite. U tom trenutku, vreme je da se završi.
Mundus adiumens, ili kako svet pruži ruku pomoći piscu
Često sam se osećala kao da sam se uhvatila za kraj niti i da je pratim, verujući da će sve što tražim odjednom pojaviti preda mnom iza ugla. I to se zaista dogodilo.
Ne znam da li je uopšte moguće opisati fenomen kojeg sam često bila svesna kao spisateljica, ali nikada tako često ili tako intenzivno kao dok sam radila na ovoj knjizi. Dakle, možda je vreme da pokušam to. To je nešto što pisac dobija spontano i subjektivno, kao da neka spoljna, nezavisna sila omogućava pristup istoriji o kojoj pišete, kao da su se neke posebne moći udružile i pružile pomoć. U redu, znam da to zvuči kao “golub na grani”.
Ali istina je da sam mnogo puta, dok sam stajala sa čašom u ruci na nečijoj zabavi, izvukla nasumično odabranu knjigu sa police i otvorila je na jednako nasumično odabranoj stranici, samo da bih na svoje iznenađenje pronašla upravo ono što mi je trebalo — lik, događaj, neke informacije, referencu ili naslov za koji nisam znala.
Mnogo puta sam, baš tako, naišla na osobu koja bi bila rešenje za bilo koji problem koji me je tada mučio. Bezazleno putovanje na slučajno mesto poslalo bi me na stazu za koju nisam znala da postoji.
U ovakvim situacijama prvo počnete da se sumnjičavo osvrćete oko sebe, ali onda se pojavi čudna misao da je iz nekog čudnog razloga svetu stalo do pisanja ove knjige. Shvatam koliko to smešno zvuči i u kakvo dvosmisleno svetlo me stavlja. Šta me briga?!
Moja putovanja i snaga mašte
Naravno, moje prvo putovanje bilo je u Podoliju. U ranu jesen 2009. krenuli smo na istok kroz Lavov, pokušavajući da fizički osetimo granice sveta koji sam već gradila u svojoj mašti. Išli smo do reke Zbruč na istoku i Dnjestra na jugu. Na našoj karti sam obeležila nekoliko desetina mesta koja su se pominjala u izvorima. Dok smo išli cik-cak od jednog do drugog, postajala sam sve sumornija i sve je opipljiviji bio osećaj gubitka. Ovde nije bilo ničega - ništa od onoga što sam očekivala. Postojao je svet, možda zanimljiv, ali potpuno drugačiji. Tuđ. Razgledali smo mnogo malih sela i gradova okupanih septembarskom sunčevom svetlošću, prekrivenih prašinom, kao da su providni. Videli smo haotične, ružne postsovjetske pijace, ruševine crkava i sinagoga, parkove obrasle u korov, trapavo izgrađene moderne kulturne centre i baštenske trgove prekrivene asfaltom, sa travom koja džiklja iz pukotina. Imena koja su mi bila poznata iz Kraušara, iz Zbirke reči gospodnjih ili iz porodičnih priča, prepuna tolikih mentalnih slika, ispostavilo se da su tužni, prazni zaseoci puni lima i plastike.
Sveukupno sam preduzela dva velika putovanja u Ukrajinu, u bivšu Vlašku i “turecczyzna” - zemlju koju su okupirali Turci - kao i u Moravsku i nemačke zemlje sve do Ofenbaha na Majni, gde je čuveni Isenburger Schloss (renesansni zamak Izenburg u Ofenbahu podignut u XVI veku, prim. prev) još uvek u veoma dobrom stanju, a koji je nekada bio sedište evropskih frankista, dok je danas prvorazredna škola za dizajn.
Istorija i cigarete
Knjige Jakovljeve su istorijski roman napisan sa punom svešću o tome da je pripadajući istorijski narativ nešto što je iznova menjano i menjano. Nikada ne bih verovala, na primer, koliko je slabo prisustvo žena u istorijskim događajima i kako se u glavnim izvorima pojavljuju samo marginalno i nemaju poseban značaj.
Skoro svako ima majku, ženu, sestru ili ćerku i zna da je nemoguće da ih nema u životnim događajima, osim ako se radi o vojnoj priči ili o manastiru. Odsustvo žena u verziji istorije koja na kraju završi u udžbenicima smatram odlikom patrijarhalnog mentaliteta koji ne vidi žene i ne beleži njihov doprinos.
Našla sam mesto za njih u svojoj istoriji tako što sam pedantno prikupljala svaku mrvicu informacija. Uradila sam to sa osećajem za pravdu, verujući da većinu ljudske istorije treba ponovo napisati sa ove tačke gledišta. Takođe sam dala sve od sebe, koliko je to psihički bilo moguće, da odbacim sopstveni savremeni osećaj morala. Znala sam da opisujem predviktorijanski svet u kome su bila na snazi druga pravila koegzistencije. Za mnoge principijelne čitaoce, ona mogu izgledati veoma labava.
Naravno, nemoguće je u potpunosti izostaviti sebe i svoje vreme. U tom smislu istorijski roman ne postoji, jer su njegovi koreni uvek ukopani u autorovoj sadašnjosti. Istorija je jednostavno beskonačna interpretacija stvarnih i izmišljenih događaja iz prošlosti koja nam omogućava da u njoj sagledamo ranije nevidljiva značenja.
Završila sam pisanje Knjiga Jakovljevih kasno uveče 30. januara 2014. godine i odmah uzela paklu cigareta koju sam kupila za tu priliku. Stajala sam na balkonu na zimskom mrazu i pušila jednu cigaretu za drugom, sve dok mi se nije smučilo. To je bila moja ekscentrična, nezdrava nagrada za sebe posle svog napora pisanja - nagrada za fantomskog pozorišnog reditelja, sada kada je zavesa pala.
(Glif portal; izvor: calvertjournal.com; prevod: Danilo Lučić)
Bonus video:
