Elijas Kaneti je koncept Knjige protiv smrti počeo da artikuliše tokom Drugog svetskog rata, odmah nakon vazdušnih napada na London. “Ne mogu da dozvolim da ovaj rat prođe”, zapisao je 15. februara 1942. godine, “a da srcem ne iskujem oružje koje će pokoriti smrt”. Sa takvim Aufzeichnungen, njegovim karakterističnim aforističkim “beleškama”, Dichter rođen u Bugarskoj borio se protiv smrti do kraja života, pripremajući knjigu koju je nazivao mein eigentliches Buch, svojom “pravom”, “stvarnom” ili, u veštom prevodu Pitera Filkinsa, “najcentralnijom knjigom” sve dok ga smrt nije savladala 1994.
“Poslednji sin srednjoevropske kulture”, kako je nazvan u nekrologu u listu Korijere dela sera - sefardski Jevrej rođen u Ruščuku, a odrastao u Mančesteru, Cirihu i Beču, koji je, uprkos tome što je polovinu života proveo u Engleskoj, uvek pisao na nemačkom - Kaneti je pisac bez jasno određenog mesta u nacionalnom kanonu ili, čak, i u glavnim književnim žanrovima. Imao je samo jednog književnog potomka (Tomasa Bernharda). Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1981. godine bio je erudita i jedan od najvećih stručnjaka 20. veka za mali žanr - aforizam - u tradiciji Georga Kristofa Lihtenberga i Stendala. Imao je i veliku preokupaciju: smrt.
Upravo ka smrti naginje njegov jedini roman, neobuzdana i nabijena modernistička satira Zaslepljenost (1935); masovna smrt je opsedajuća motivacija za Masu i moć (1960), njegov uznemireni elaborat o masama u ljudskoj istoriji; smrt utiče na društvene veze u dva od tri njegova objavljena pozorišna komada, u Komediji taštine (1934) i Oročenima (1964); smrću počinje i završava se trodelna autobiografija njegove mladosti - Spašeni jezik (1977), Baklja u uhu (1980) i Igra očiju (1985) - a smrt je stalno prisutna i u njegovim sabranim Zapisima, iz kojih je proistekla trećina njegove Knjige protiv smrti.
Zapravo, napisala je Suzan Sontag u “Umu kao strasti”, eseju koji mu je pomogao da dobije Nobelovu nagradu, “njegovo celokupno delo… stremi pobijanju smrti”. “Kaneti insistira na tome da je smrt zaista neprihvatljiva”, nastavlja ona, “neusvojiva, jer je ona nešto izvan života; nepravedna, jer ograničava ambiciju i vređa je”. Sontagova možda čak i potcenjuje Kanetijev otpor smrti, koji je i egzistencijalan i lični, ali i duboko politički. Čak i samo znanje o smrti izaziva skepticizam kod njega.
Između 1929. i 1942. godine, pre nego što je ozbiljno započeo Knjigu protiv smrti, ovako je razmišljao: “Saznanje o smrtnosti ispada najkonsekventnije iskustvo u istoriji čoveka. Ono se pretvorilo u prihvatanje smrti. Namerno ubijanje među nama moguće je samo pošto konačno znamo da je preminuli do određenog stepena mrtav”.
Kaneti je i dalje verovao da je Dichter pravi romantični poziv, da je on Šelijev “nepriznati zakonodavac sveta” ili, kako je on sam to rekao, “čuvar preobražaja”, a da je uloga pesnika da dela protiv sprovođenja te fatalne sile ili da se makar oseća odgovornim da tako radi.
Robovanje smrti je srž svakog ropstva
Po izbijanju Drugog svetskog rata je napisao rečenicu kojoj će se vratiti godinama kasnije u “Pozivu pesnika”: “Da sam zaista pesnik, mogao bih da sprečim rat”. Upijajući sav život u sebe, insistirao je u ovom eseju, pesnik stiče “snagu da ustane protiv smrti”.
Knjiga protiv smrti je manifestacija ove snage. Ona odbija da pogne glavu pred realpolitikom ili stvarnošću. Opire se smrti i sistemu politika zasnovanih na instrumentalizaciji smrti i to od Kanetijevog odbijanja da odustane od projekta, ispisivanja dve hiljade stranica beleški od kojih je sastavljena, pa sve do aforističke forme. Kanetijev otpor smrti često se predstavlja kao neka vrsta zavodljivog stava, ali on priznaje: “Ne radi se o njenom ukidanju, to je nemoguće, radi se o osudi. Umesto toga, Knjiga protiv smrti je cri de couer protiv olakog prihvatanja nepravednog statusa kvo. “Robovanje smrti je srž svakog ropstva”, primetio je Kaneti 1946. godine, “a ako to ropstvo nije prihvaćeno, onda niko ne bi mogao ni da ga poželi”.
U “Pripovedaču”, odakle Kaneti izvlači citat, Valter Benjamin piše o tome da se čitaoci okreću romanu da bi doživeli ispunjenje i značaj sudbine kakav nikada ne mogu da iskuse u sopstvenom životu, “nadi da će zagrejati svoj hladan život smrću o kojoj čitaju”. Knjiga protiv smrti ne nudi takvu vrstu utehe. Kaneti ne prihvata da je smrt sposobna da stvori smisao. On joj ne pruža nikakvu poetsku ozbiljnost. U Kanetijevoj knjizi je smrt “suvišna”, tek neposredni prekid čulnih doživljaja. “Njegova poslednja želja: još jedno kijanje”, šali se on, smrtno ozbiljan, 1942. “Može li neko da umre sanjajući”, pita 1973. “Poslednja knjiga koju čita”, unapred žali, “nezamisliva je”.
U svom aforističkom izdanju život nikada ne slabi; nikada ne dozvoljava da ga smrt opkoli. Čak i kad je najpomirljiviji sa neminovnim dolaskom smrti, ona je uvek prekid života, nikad njegovo zaokruženje. “Ali proklinjem smrt. Ne mogu drugačije nego tako”, piše 1985. “I ako će me oslepeti, ne mogu a da je ne odbijem. Ako bih je prihvatio, bio bih ubica”.
Kao katalog takvih zapažanja, Knjiga protiv smrti manje je koherentan, samostalan tekst, više su to nagomilani tragovi života. Kaneti je počeo da prikuplja građu posle smrti majke 1937. godine, s tim što su i neke beleške nastale još 1929. inkorporirane u knjigu, iako nije počeo da je piše sve do 15. februara 1942. Knjiga protiv smrti sadrži razmišljanja o aktuelnim događajima, gnome, sheme za nikad završena dela, cinične dosetke, isečke iz novina, citate iz drugih tekstova i odlomke priča.
Izlazak “Knjige protiv smrti” na engleskom najavljen je za oktobar 2024.
Njegovi otac, majka i prva žena, Veza (rođena Tojbner-Kalderon), koji su svi umrli jako mladi, vraćaju se kao ličnosti kojima on duguje svoj život; Hera (rođena Bušor), njegova druga žena, koja je takođe preminula pre njega, kao i ćerka Johana, povremeno se pojavljuju; kao i njegovi idoli - Kafka, Muzil i Prust, zajedno sa Bernhardom - njegovim nepriznatim učenikom - Benjaminom, Stendalom i biblijskim Ilijom. Pojavljuje se, takođe, i motiv Titanika što tone dok muzičari na njemu nastavljaju da sviraju.
Knjiga protiv smrti je enciklopedijsko zaveštanje o centripetalnoj sili koju je smrt bacala na Kanetija tokom njegovog života; to je i testament njegovog posvećenog i odlučnog otpora prema njoj, dalekosežna etika izgrađena od lične tragedije.
Kaneti se sa smrću prvi put susreo kad je imao sedam godina. Rođen 1905. u Ruščuku, u Bugarskoj, u bogatoj sefardskoj porodici, Kaneti se sa šest godina preselio u Mančester, kada je njegov otac Žak Kaneti otišao da radi kod zeta težeći nezavisnosti od svog osionog oca, čije će proklinjanje odvući sa sobom preko La Manša. Žak je umro nepunu godinu kasnije od snažnog srčanog udara, na dan koji će njegov sin opisati kao “najključniji dan mog života”.
Otac je bio centar Elijasovog sveta, sunce koje je vedrilo i obasjavalo ozbiljnost dečakove majke. Kanetijeva buduća književna karijera omogućena je upravo posle očeve smrti, pošto ga je tek tad majka, Matilda Arditi, učila, strogo odlučno i sipajući žaoke uvreda, jeziku svoje bliskosti sa mužem, a to je na kraju postao i jezik na kom je dečak pisao: nemački.
“Da li je moj otac morao da umre tako mlad da bih se ja zaputio ovom stazom”, pita se Kaneti u Knjizi protiv smrti. “Da li je on bio žrtvovan da bi se obnovio ovaj životni put? Ne sumnjam ni najmanje da bih postao sasvim drugačija osoba da sam ostao u Engleskoj i da mi otac nije umro tako mlad”.
Odlazak njegovog oca bio je tek prvo iskustvo sa smrću. Kaneti se preselio sa majkom i mlađom braćom na kontinent. Spavao je u krevetu sa majkom, učio je nemački od nje, a čak se seća kako se uhvatio za nju kada je htela da se baci kroz prozor. Žestoko ljubomoran na njene prosce kao dečak, prekinuo je sve kontakte sa njom nakon što se oženio Vezom 1934. Ponovo su progovorili tek kraj njene samrtničke postelje.
Teško je podneo njenu smrt. U retkom datiranom unosu - 15. jun, 1942 - piše: “Na današnji dan pre pet godina umrla mi je majka. Od tada mi se svet okrenuo naglavce. Za mene to kao da je bilo juče. Zar sam zaista živeo pet godina, a ona ne zna ništa od toga? Želim da usnama odvrnem svaki šraf na poklopcu njenog kovčega i izvučem je. Znam da je mrtva. Znam da je istrulila. Ali ne mogu da prihvatim da je to istina”.
Kanetiju je bilo potrebno da shvati kako se smrt odigrala u njegovom životu. “Čemu je bilo sve to, skrivenom, uplašenom, te priče koje su te načinile onim što jesi, gde su one”, pita Kaneti 1965. Seća se pojedinosti epizode koja će postati međaš njegove prve autobiografije Spašeni jezik: sekire “kojom si hteo da udariš rođaku”.
Mladi Elijas, sa pet godina, hteo je da ubije rođaku Lauricu sekirom jer nije htela da mu pokaže svoje ispisane sveske. Dok je pevušio na ladinu, maternjem jeziku svoje majke, “sad ću da ubijem Lauricu, sad ću da ubijem Lauricu”, samo blagovremena intervencija njegovog dede ga je osujetila u nameri. Nakon što je sprečio ubistvo, deda je povremeno podsećao mladog Elijasa “kako bi ona izgledala sva krvava, kako bi joj mozak zapenušao iz rascopane lobanje” i da Elijas nikada ne bi mogao da se iskupi jer mrtvi ne mogu da pruže oprost. Kaneti se prisećao: “Moja prava religija tako je nastala iz veoma određenog, ličnog, neiskupivog događaja”.
Prvi čovek biće onaj koji nikada nije ubio i nikada nije poželeo smrt
Kanetijev otpor smrti na kraju je poprimio snagu religijskog žara. To je njegov prvi princip, iz kog proizilaze svi ostali. “Moja prava suština počiva u činjenici da odbacujem svaku smrt i sve ih mrzim”, piše 1962. “Mogu da je vidim na početku svog razmišljanja i u središtu svog sveta. To je moje Cogito, ergo sum. Mrzim smrt, dakle postojim. Mortem odi ergo sum”. Ova religija poprima svoje oblike u Knjizi protiv smrti kroz ideju o prvom čoveku, skoro mesijanskoj figuri: “Prvi čovek biće onaj koji nikada nije ubio i nikada nije poželeo smrt”. Slično tome, 1970, čak primećuje i koliko mu je “neobjašnjivo” ime, s obzirom na to da je “prorok Ilija porazio Anđela smrti”.
Kaneti, uprkos svom pravedničkom, revnosnom protestu, nije bio svetovni svetac. Njegov odnos prema Vezi - i njenoj karijeri koje se odrekla da bi mu pomogla sa Masom i moći - predmet je mnogih neslaganja proučavalaca. Njegov nemački biograf, Sven Hanušek, sugeriše da je i sama Veza bila zadovoljna ovakvim stanjem stvari, kao i “neburžoaskim” međusobnim odnosom kojim je mužu bilo dozvoljeno da zadovoljava svoju “faunovsku” prirodu, a da ona sama nije imala takvu dozvolu. Prijatelji, ljubavnice i rivali nazivali su ga “Gospodarom”, figurom koja je isprobavala svoje teorije o moći na ljudima iz svog okruženja. Jednu posebno oštru kritička žaoku ispalio je ka Kanetiju Gerhard Melcer, koji je napisao da, ironično, “Kaneti ubija kad piše”, uz primedbu da je Kanetijevo pisanje pokušaj nekog intelektualno superiornog da produži sopstveni književni život na račun drugih.
A opet, dok Kaneti u drugim tekstovima ume da bude nemilosrdno satiričan (vidi Zaslepljenost) ili da stremi nekoj vrsti totalizujućeg autoriteta, kao u Masi i moći, u Knjizi protiv smrti je ogoljeno subjektivan i iskren. “Pisanje je”, napominje on, zauzimajući se zajedno sa Kafkom za spasenje, “oblik molitve, jedine koju znam”. “Nisam želeo da nadživim nikoga”, ističe on. Kaneti stalno priznaje svoj nedostatak, ono što 1984. zove “krivicom preživelog kakvu si uvek osećao”. Možda se i najpotpuniji izraz ovog osećanja javlja 1966, kada razmišlja o tome da je pobegao iz Evrope na vreme i da je relativno bezbedan proveo rat, osećanje koje potom pretvara u etiku:
“Koliko je sramotno, sramotno to što sam ja nadživeo sve žrtve. Jesam li bio u razorenom Madridu, jesam li bio među onima što su pobegli iz Pariza, jesam li bio u Aušvicu? Jesam li uradio dovoljno, jesam li opravdao činjenicu da sam bio samo svedok, a ne žrtva, da li zaslužujem da živim i hoće li ishod ovog života bar za mrvicu promeniti buduće užase?”
Baveći se time da li previše brine o smrti svojih bližnjih a nedovoljno o onima koje nije poznavao, ovaj pasus završava time što se vraća na svoju posebnu ulogu kao Dichter, kao ličnost moralno odgovorna za svet, ispunjen skovanim vezama između ličnog i političkog: “Kako da nađem ravnotežu između bliskog i dalekog, kako mogu da budem vaga koja meri ta dva? U srcu znam da se ne radi tu o meni, nego o svima drugima, ali da li je dovoljno znati to u svom srcu kad možda svakoga njegovo srce vara?”
Za Kanatija smrt postaje ograničenje preko koga mora da proširi svoju misao i saosećanje. Kaneti, približavajući se tu osećanju zajedničke prekarnosti Džudit Batler, prolazi kroz sopstvenu tugu, beleži svoju želju da svačiji život učini vrednim žaljenja. Usred Drugog svetskog rata piše: “Lamentiramo nad mrtvima. Ali koliko mnogo prvo treba da lamentiramo nad onima koji tek moraju da umru!”
“Celi gradovi i oblasti mogu da žale kao da su svi njihovi muškarci pali, svi njihovi sinovi i očevi”, piše Kaneti o žrtvama rata. “Ali sve dok je palo 11.370 ljudi, oni će stalno tražiti da se to navrši do miliona”. U toj izreci s početka Knjige protiv smrti Kaneti prepoznaje i odbacuje apstrakciju koju je jednom opisao Kurt Tuholski (“Smrt jednog čoveka, to je kafastrofa. Stotine hiljada smrti - to je statistika!”) Sam se svojim stilom bori protiv toga. Aforizam, kao i život svakog čoveka, svet je za sebe. A aforizmi zahtevaju jedinstvenost. Istoričar Karlo Ginzburg, koji je pratio ovu formu unazad sve do Hipokrita, zapisao je: “Aforistička književnost je po definiciji pokušaj da se formulišu mišljenja o čoveku i društvu na bazi simptoma, znakova; čovečnost i društva koja su obolela, u krizi”.
Društvo je prihvatilo smrt poput novčića, i na tome se bestidno bogati
Prema Kanetiju, njegovo društvo bilo je obolelo od smrti, a to je i danas slučaj. Društvo je prihvatilo smrt poput novčića skovanog kao simbol moći, i na tome se bestidno bogati. Prošle godine, dobrim delom i zbog neprekidnog bombardovanja Gaze, u svetu je ubijeno više civila nego bilo koje godine u protekloj deceniji. Do danas je u izraelskoj ubilačkoj kampanji - izvedenoj američkim bombama - ubijeno više od 39.000 žitelja Gaze, a još više od miliona njih izloženo je smrti od gladi. A pošto su Sjedinjene Države u julu nastavile isporuku bombi od stotinu kilograma tome se ne vidi kraj, nego samo već viđeno: nastavak bogaćenja proizvođača oružja, dalje učvršćivanje Benjamina Netanijahua i raseljavanje i uništavanje naroda u Gazi. I sve to pre nego što se i porazmisli o tome šta bi moglo da se dogodi pri širenju rata u regionu.
Ipak, otpor smrti ukorenjen u Kanetiju, njegovo odbijanje da se privoli bilo čemu u vezi s njom, graniči se sa iluzijom, prema Džošui Koenu, koji je napisao predgovor za knjigu. Kanetijeve antipatije prema smrti potvrđuju njegov “donkihotovski” stav - Koen ovde reciklira pridev koji je Sontagova svojevremeno prišila Kanetiju da je, “u pitanjima smri”, kako je napisala, bio “nepopravljivo zgroženi materijalista i neumoljivi donkihotovac”. Ova knjiga je, zakljuluje Koen, “čen belog luka ili zečja šapa u prozi”, ili bljutavi nazovimelem koji Kihot daje sebi i Sanču Pansi posle kog se navodno “ne treba plašiti smrti, niti brinuti zbog pogibije od bilo kakve rane”. Iako Koen poštuje ovu “moćno gnomičnu, ludu, iskrenu knjigu”, njegovo pozivanje na “donkihotovštinu” trebalo bi da se odnosi i na isijavajuću moć njenih aforizama, koji u sebi podjednako nose društvene i političke koliko i metafizičke i lične implikacije.
To što se u tom napisu odražava nedavni Koenov odgovor na politiku američkih Jevreja anticionista u Nju ripabliku, više je od puke koincidencije. Koen je sklon ismevanju politika sa kojima se ne slaže tako što meša političko i lično. U ovom slučaju prvo tvrdi da Jevreji koji zagovaraju ovu liniju “neće biti Jevreji u sledećoj generaciji”. A onda ovom uzorku koji će navodno uskoro biti istrebljen poručuje: “Onim Jevrejima koji su za sebe sačuvali kao poslednji izraz svog jevrejstva osudu Izraela - moram da ih pozdravim, možda čak i da im se naklonim. To je krajnja drskost”. Stvar principa postaje stvar smelosti, kao kod Kanetija, gde je njegov etički protest protiv prihvatanja smrtonosnih politika kao i obično preobražen u ekscentričnost.
Ipak, jeste krajnje drsko pisati protiv smrti suočen sa izvesnošću predaje njoj samoj, i to u svetu koji se uzdao u njenu instrumentalizaciju. Čak i sam Kaneti je tokom Drugog svetskog rata primetio taj rizik: “Danas je svako ko kaže nešto protiv smrti smešan… Ona je na strani Otadžbine, a šta to može biti svetije od kombinacije oca i zemlje?”
Uprkos tome što je podržao Izrael, Kaneti je pisao o egipatskim vojnicima ubijenim u ratu 1967. i o iračkim civilima koje je pobila američka ratna avijacija u prvom Zalivskom ratu. Kritikovao je “masakre koje su počinili Amerikanci” u Vijetnamu kad je 1969. godine pisao da je “sad jasnije nego ikada da smo svi sposobni da uradimo isto”. I od toga ne izuzima ni svoje čitaoce ni sebe, malo tu ima ponosa. “Čak i vi sami jeste”, piše on, “i nemojte misliti da niste, jer nema otklona u činjenici da još niste bili prisiljeni da ubijete”.
Knjiga protiv smrti je nadahnjujući tekst. Mislim da je nemoguće čitati ove aforizme a ne pomišljati na fragmente života koji kruže po internetu, na najvećem (iako često razočaravajućem) sajtu na svetu sa savremenim aforizmima, na platformi nekada poznatoj kao Tviter. Ovi fragmenti takođe ukazuju na to da je sistem svetske politike u krizi, oboleo od smrti. I te poruke ponovo upisuju čovečanstvo u apstrakciju sistema, ne dozvoljavajući nam da bezbrižno prihvatimo tekuće masovno uništenje. Proučavaoci mogu da tvrde da Kaneti, naslednik Stendala i Lihtenberga, živi i dalje kroz veliki uticaj kakav je Berhard imao na savremenu književnost.
(Glif redakcija; Izvor The Baffler; Preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
