Nataliji M. (24) je oduvijek bilo čudno što je rođena u Nišu, iako su joj roditelji Beograđani. Kad god ih je pitala za razlog, rekli bi da su bili kod prijatelja kad je porođaj počeo i nije bilo vremena za povratak kući. Djevojčici je tada to bilo dovoljno objašnjenje.
- Kada sam upisala medicinsku školu, mama mi se teško razboljela i preminula sledeće godine. Tata i ja smo bili slomljeni jer smo nas troje bili mnogo vezani. Nedugo posle toga trebala mi je nova licna karta, pa sam izvadila krštenicu. I opet mi je Niš kao mjesto rođenja bio sumnjiv.
Počela sam da ispitujem oca zašto se on i mama nikada nisu čuli niti viđali s tim prijateljima, zašto oni nisu došli na maminu sahranu. Vidjela sam suze u njegovim oćima, izbjegavao je moj pogled. Znala sam da nešto nije u redu. Ne znam ni sama kako, ali samo od sebe izletjelo mi je pitanje da li sam usvojena.
Nije mogao da mi odgovori, samo je plakao. Znala sam da je to značilo potvrdan odgovor. Bila sam bijesna i povrijeđena izgovorila mnogo ružnih riječi, jer u tom trenutku nisam mogla da racionalno razmišljam - sjeća se Natalija.
Moje djetinjstvo je bilo prelijepo, imala sam bezgraničnu ljubav i pažnju. Ne znam šta bi bilo sa mnom da nije njih i zahvalna sam za sve što su mi pružili
Bitno je ko te je odgajio i volio
Uplakana, odjurila je kod drugarice. Bila je razočarana, osjećala se izdanom i obmanjenom. Kući nije dolazila nekoliko dana, a ocu je odbijala pozive.
- Osjećala sam se grozno. Cio moj život je bio laž, a ja sam bila siroče bez igdje ikoga. Drugarica mi je sve vrijeme pričala da nije bitno ko me je rodio, već ko me je odgajio i volio cio život. Trebalo mi je vremena da to shvatim. Kada sam konačno smogla snage da se vratim kući, zatekla sam oca u krevetu, nije mu bilo dobro. Prestravila sam se, znala sam da sam ja kriva za to. Izvinila sam se za teške riječi koje nije zaslužio i rekla mu da je on moj jedini tata i da će zauvijek to ostati. Stvarno sam to mislila. Na stolu je stajala kutija s mojim dokumentima iz Zvečanske, kao i podaci o biološkoj majci, ako budem željela da je potražim - priča naša sagovornica.
Natalijina prava majka, rodom iz jednog sela kod Niša, imala je 15 godina kada ju je rodila. Samo je njena majka znala za trudnoću koju su krile, a zatim je djevojčica upisala srednju školu u Nišu. U stvari, otišla je da se porodi, a bebu su odnijele u Zvečansku. Godinu dana kasnije Natalijini roditelji su započeli proces usvajanja jer dugo nisu mogli da imaju svoje dijete. Željeli su djevojčicu plave kose i očiju i svijetlog tena, ne bi li što više ličila na njih.
- Moje djetinjstvo je bilo prelijepo, imala sam bezgranicne ljubav i pažnju. Ne znam šta bi se desilo sa mnom da nije bilo njih. Možda bi me usvojila neka luda porodica, možda bih bila na ulici, ko zna?! Zahvalna sam za sve što su mi pružili - iskrena je Natalija.
Čekanje pravog trenutka
Roditelji su htjeli da joj kažu istinu, ali to je bolna tema. Prvo je Natalija bila suviše mala da bi shvatila, onda je došao pubertet, najnezgodniji period... I tako su godine prolazile. Na samrti njena majka je tražila od muža obećanje da će Nataliji sve reći.
- Tata mi je pricao da je najgore bilo kada sam u srednjoj medicinskoj školi imala praksu u Zvećanskoj. Dolazila sam kući uplakana i molila roditelje da usvojimo neko dijete. Djeca su bila tako slatka, a sama na cijelom svijetu. Mama bi tada plakala, ja nisam znala zašto - kaže Natalija.
Potraga za majkom
Poslije nekoliko mjeseci Natalija je posjetila školsku drugaricu. Sjedele su na terasi i pričale.
- Pitala me je da li ću potražiti svoju pravu majku. Odgovorila sam da ne znam, a nakon nekoliko minuta ustala sam i rekla da hoću odmah. Ona me je odgovarala govoreci da će uskoro mrak, da ne znamo da li ta žena još uvijek tamo živi.
U tom trenutku ni o čemu nisam razmišljala. Nešto mi nije dalo mira, ne umijem da objasnim taj osjećaj. Pitali smo ženu na ulazu u selo da li zna Mirjanu N. Nije je poznavala, ali nam je pokazala put do lokalne prodavnice, gdje su nam rekli da se ona udala u Nišu i uputili nas na kuću njenog brata. Bez razmišljanja sam krenula jer u takvom trenutku nešto te jednostavno nosi - u jednom dahu priča djevojka.
Natalija nije razmišljala šta će poslije biti, samo je željela da nešto sazna. Koljena su joj klecala, a srce lupalo kao ludo. Napokon, pronašle su kuću.
- Kada su se vrata otvorila, mislila sam da ću se srušiti. Na njima je stajao dječak od desetak godina, isti kao ja kada sam bila mala. Zbunjeno nas je gledao. U trenutku sam izmislila da su Mirjana i moj tata išli zajedno u školu i da bi on volio da je pozove. Dao nam je njen broj, a ja sam bila van sebe. Vrativši se u auto, uzela sam telefon i ukucala njen broj. Zvonilo je, a meni su se ruke tresle, mislila sam da neću moći da izustim ni riječ. Javio se ženski glas: sa druge strane linije bila je moja prava majka! Rekla sam da sam iz Beograda, da mi je njen bratanić dao broj telefona i da bih hjtela da popričamo o nečemu što se desilo pre 24 godine - priča Natalija.
Ne mogu reći da je volim. Drago mi je što sam je pronašla, ali ona nije spremna da me pusti u svoj život
Od sreće do razočaranja
Žena je odmah shvatila o čemu se radi i uplašenim glasom rekla da ne može da razgovara. Zatim je dala svoj broj sa posla da je Natalija pozove sjutra.
- Cijele noći nisam spavala razmišljajući šta će mi reći. Razgovarale smo kratko i vrlo zvanično. Rekla je da ne može da dođe u Beograd jer nikad nikud ne ide nakon posla. Pristala je da se vidimo u njenoj kancelariji sledeće nedjelje. U dvorištu poslovne zgrade prišla mi je prosijeda i prerano ostarjela žena. Pružila mi je ruku, a zatim smo ušle u kancelariju, sjele i ćutale. Prva sam ja razbila tišinu. Pričala sam joj o svom životu, dok je ona bila prilicno rezervisana. Rekla mi je da se cetiri godine pošto je mene rodila, udala i dobila dvije kćerke. Ne smije ni da pokuša da kaže mužu, misli da joj ne bi oprostio.
Dok smo pricale, nijednom mi nije rekla izvini. Bila sam razočarana, ocekivala sam makar malo topline i nježnosti ili zagrljaj. Ja sam za nju bila stranac - prisjeća se Natalija.
Sljedeći susret majke i cerke dogodio se poslije mjesec dana. Mirjana ništa nije željela da joj kaže o ocu, koji nije ni znao za njenu trudnoću.
- Čujemo se telefonom s vremena na vrijeme i skoro uvijek ja zovem. Ona mi kaže kako bi voljela da se viđamo, da me upozna sa ćerkama koje studiraju u Beogradu, ali ne želi da mi kaže gdje, vjerovatno se plašeći da bih mogla da ih potražim.
Ne mogu da kažem da je volim. Drago mi je što sam je pronašla, ali ona nije spremna da me pusti u svoj život. Voljela bih da joj malo više značim, ali ne mogu da je krivim, imala je samo 15 godina. Nadam se da će jednog dana smoci snage i svojoj porodici ispričati istinu - završava svoju pricu naša sagovornica.
Bonus video:
