I ranije su se ljudi dovijali u traženju partnera – od seoskog provodadžisanja preko omladinskih klubova, dogovorenih sastanaka, novinskih oglasa.
Ali, internet i pametni telefoni uveli su revoluciju u traženju partnerke ili partnera za seksualne ili romantične kontakte.
Berlinska psihološkinja Pia Kabič, specijalizovana za partnersko posredovanje, kaže da je u nizu zemalja takozvani onlajn-dejting postao dio svakodnevice, naročito za mlađe generacije.
Anketa iz ove godine pokazuje da je četiri petine osoba između 16 i 29 godina starosti već zakazivalo sastanke putem interneta. Kod starije generacije (između 30 i 49 godina), to je činilo dvije trećine ispitanika, kaže Kabič.
„Osim toga, najveći broj parova se danas zaista upozna na internetu“, tvrdi ova psihološkinja.
Tako su se upoznali i Brazilka Đovana Idalgo Zanforlin (31) i njena djevojka Julijana. Brazilka kaže da je zakazivanje sastanka posredstvom aplikacija ili platformi često površno, ali i praktično.
„Ne moraš negdje da ideš da bi upoznala nekoga. I odmah znaš koju seksualnu orijentaciju ima ta osoba“, kaže Đovana.
Algoritam odlučuje
Platforme za posredovanje partnera kao što su „Tinder“, „Bumble“ ili „Grindr“ funkcionišu jednostavno. Korisnik napravi svoj profil s fotografijom i podacima o sebi, ali i tome kakvu osobu traži. Algoritam spaja korisnike na osnovu mjesta stanovanja, sklonosti i interesa.
Vodeća kompanija na tržištu je „Tinder“, osnovana prije jedanaest godina. Aplikacija dostavlja predloge sa profilima koji bi možda zanimali korisnike.
Oni ih sortiraju lijevo ako im se ne dopadaju ili desno ako smatraju da su zanimljivi. Oni korisnici koji su se međusobno svrstali na desnu stranu, dobijaju priliku da počnu „meč“ – omogućava im se kontakt putem četa.
Međutim prilika za „meč“ u stvarnosti ne znači da će se zaista i uspostaviti kontakt, ili da se neće prekinuti posle razmjene nekoliko beznačajnih poruka.
Kada je prije nekoliko godina objavljeno da „Tinder“ primijenjuje takozvani „Elo-Score“ da bi izmjerio stepen atraktivnosti korisnica i korisnika, to je izazvalo negodovanje.
„Čovek se prodaje kao na pijaci“
Alfonso Rozales Garsija (29) je prije dvije godine došao iz Španije u Berlin. On koristi aplikaciju „Hinge“, ali i kritikuje površnost takvih aplikacija: „Čudno je, ponekad sam sebi dođem kao da moram da se prodam u nekoj radnji.“
Taj psihoterapeut ukazuje na paradoksalnost aplikacija za posredovanje partnera – ako dobro funkcionišu, one brzo gube svoje korisnike. „Ponuđivači hoće da naprave posao od upoznavanja ljudi. Da nije tako, ne bi za novac korisnicima nudili više vidljivosti.“
I drugi korisnici su frustrirani nekim aspektima elektronske „berze partnera“. Pia Kabič to može da potvrdi. Ona je napisala bestseler „It's a date!“ Smatra da grešku ne treba tražiti samo u aplikaciji.
„Korisnici sami odlučuju o tome kako će koristiti aplikaciju i kakva poznanstva će proisteći iz toga. Često su baš tu uzroci frustracije. Korisnici munjevito prelistavaju profile i onda se žale na površnost. Oni bez obrazloženja potpuno prekidaju komunikaciju (engleski pojam je Ghosting, prim. red), a onda smatraju da su aplikacije neobavezne“, kaže ona.
Ovakvo sklapanje poznanstava ima i druge tamne strane. Kao i na ostalim društvenim mrežama, postoji potencijal za stvaranje zavisnosti. Neki korisnici ne mogu satima da se odvoje od aplikacije zbog naizgled beskonačnih mogućnosti. Svaki „meč“ je nova doza dopamina za mozak.
Psihički problemi se mogu povećati
Ako je izbor dostupnih profila prevelik, to može da preoptereti i iscrpi korisnika. U anglosaksonskoj psihologiji se to označava kao „Choice-Overload-Effect“. Drugim rečima, čovjek je proklet viškom izbora.
Kao što u velegradu zbog mnoštva senzacija i lica opada mogućnost da nekoga primetite, tako i kod velikog broja ponuđenih profila opadaju strpljenje i pažnja koja se poklanja svakom sledećem kontaktu.
Postoje i istraživanja koja pokazuju da ovakve aplikacije izazivaju stres i nezadovoljstvo, a u nekim slučajevima i zaoštravaju psihičke probleme.
Elajas Abujaud, profesor psihijatrije na Univerzitetu Stanford, ispitao je 1.300 korisnika aplikacije „Tinder“. Na medicinskom blogu Univerziteta on je u julu objavio: „Za ljude koji su suočeni s psihičkim problemima izgleda da ’onlajn-dejting’ nije efektivan mehanizam za savladavanje.“
Abujaud se već petnaest godina bavi problematičnom upotrebom interneta i vidi sličnosti sa ostalim društvenim mrežama koje mogu da prouzrokuju oboljenja kao što su depresija, anksioznost i smanjeni osjećaj samopouzdanja.
Da bi izbjegle negativne efekte, neke platforme već razmišljaju o određenim mjerama. „OKCupid“ zahtjeva od korisnika popunjavanje izrazito detaljnog upitnika, kako bi aplikacija mogla da bolje prilagodi rad korisniku.
„Once“ na primjer nudi samo jedan kontakt dnevno, umjesto mnoštva ponuda koje zadržavaju korisnika satima uz aplikaciju.
Klasa, a ne masa
Korisnice i korisnici takođe mogu nešto da urade protiv frustracije i nezdravog korišćenja aplikacije. Kabič savetuje da se sebi razjasni šta se tačno traži. Korisnici moraju da izdvoje dovoljno vremena da prouče profile koji su im ponuđeni.
Ako se korisniku desi da neko sa njim prekine kontakt bez riječi ili da dobije malo lajkova, onda mora da sebi kaže da to što je „odbijeno“ nije on kao ličnost, već vrlo mali dio koji je ponuđen na uvid na aplikaciji.
Kabič poznaje i zavisnički potencijal ovih aplikacija: „Čak sam jednom promašila stanicu, jer sam se zaigrala ’Tinderom’.“
Ona savjetuje da se redovno prave pauze u korišćenju aplikacije, naročito ako osjetimo da nas mnoštvo ponuda opterećuje.
Svjestan odnos prema takvim aplikacijama može da bude odlučujući u tome da li ćemo zaista upoznati nekoga ko nam odgovara ili ćemo samo gubiti svoje vrijeme.
Bonus video:
