Ono što se desilo u Americi ne bi trebalo da se posmatra kao pobjeda mržnje nad pristojnošću. Prije će biti da se radi o odricanju od američke strukture moći.
U srži te strukture su politički lideri obje partije, njihovi političari operativci i skupljači finansija, glavni mediji smješteni u Njujorku i Vašingtonu, najveće korporacije i njihovi čelnici, vašingtonski lobisti i trgovačke asocijacije, Vol Strit banke i njihovi upravljači, bogati individualci koji direktno investiraju u politiku...
Na startu izbornog ciklusa, ove strukture su proglasile Hilari Klinton i Džeba Buša kao izgledne kandidate Demokrata i Republikanaca. Klinto i Buš su imali duboke baze finansijera, dobre mreže političkih insajdera, iskusne političke savjetnike i prepoznatiljivo ime - sve ono što bi kandidat poželio.
Ali, čudno se nešto dogodilo na putu ka Bijeloj kući. Predsjednik je postao Donald Tramp, koji je bogatstvo i slavu stekao preko kazina, rijaliti programa i koji nikad nije imao izabranu funkciju i nije član Republikanaca.
Hilari Klinton jeste osvojila više glasova, ali ne i dovoljno elektora za pobjedu.
Poraz Klinton je još upečatljiviji kada se vidi koliko je njena kampanja koštala više nego Trampova na televitiji i radiju, ali i na terenu. Njena kampanja je imala podršku na konačnim izborima ne samo svih lidera Demokrata, već i mnogih viđenih Republikanaca, uključujući one najaktivnije na Vol Stritu, šefove najvećih američkih korporacija i čak podršku Džordža Buša.
Njenu kampanju su vodili iskusni profesionalci, imala je vidljivu i jaku podršku Baraka Obame, čija je popularnost rasla posljednjih mjeseci, kao i njegove popularne žene Mišel. Imala je naravno i svog muža.
Tramp, sa druge strane, je bio odbačen od struktura moći. Prethodni kandidat Republikanaca, Mit Romni, je aktivno radio protiv njegove nominacije. Mnogi iskusni Republikanci su odbili da ga podrže i formalno i neformalno. Nacionalni Komitet Republikanaca nije skupljao novac za Trampa ni u približnoj mjeri kao za prethodne kandidate.
I šta se desilo?
Bilo je stvari koje su ukazivale na politički zemljotres. Na kraju krajeva, Tramp je osvojio nominaciju i to prilično lako. Glavni protivnik Klintonove je bio takođe neko ko je imao malu podršku establišmenta, senator iz Vermonta od 74 godine, Jevrej koji sebe opisuje kao socijaldemokratu i koji nije član Demokratske partije. Berni Senders je na kraju pobijedio u 22 države i osvojio 47% glasova u borbi za nominaciju. Glavna tema Sandersa je bila upravo to što je državni politički i ekonomski sistem namješten u korist velikih korporacija, Vol Strita i veoma bogatih.
Političke strukture Amerike su otpisale Sendersa kao devijaciju i do skora ni Trampa nisu uzimali za ozbiljno. Jedan poštovani politički insajder je kazao da su Amerikanci zadovoljni postojećim stanjem. "Ekonomija je u dobrom stanju. Većini Amerikanaca je bolje nego što je bilo prethodnih godina", naveo je on.
Posljednji ekonomski indikatori su možda bolji, ali to ne odlsikava nesigurnost koju Amerikanci osjećaju i nepravdu koja im se dešava. Glavni indikatori ne pokazuju vezu između moći bogatstva, stagniranja kupovne moći, rasta plata za moćnike, i potkopavanje demokratije velikim novcem.
Kada se prilagodi inflaciji, prosječna familija zarađuje manje nego prije 16 godina. Radnici bez diplome, stara radnička klasa, je najniže pala. Sva ekonomska dobit je otišla na vrh. Ova dobit se pretvorila u političku moć koja je korišćena da spašava banke, daje olakšice korporacijama, ne obazire se na rupe u poreskim zakonima...
Bogatstvo, moć i prisni kapitalizam se dobro slažu. Amerikanci znaju da se desila prevlast i za to krive establišment.
Demokrate su nekad predstavljale radničku klasu. Ali partiju su preuzeli u posljednje tri decenije ljudi koji su novac uzimali od korporacija i Vol Strit moćnika, i za ciljnu grupu imali domaćinstva gornje srednje klase iz predgrađa.
Demokrate su na vlasti bili 16 od posljednje 24 godine, i 4 godine su imali kontrolu obje kuće Kongresa. Nisu uspjeli da preokrenu trend pada zarada radničke klase niti da im obezbjede ekonomsku sigurnost. I Bil Klinton i Barak Obama su gurali slobodne trgovinske sporazume, bez osvrta na milione plavih kragni koji su izgubili poslove, i nisu mogli da nađe nove koji su jednako plaćeni.
Mirno su gledali dok su korporacije uništavale sindikate, kičmu bijele radničke klase, nisu reformisali zakone o radu kako bi uveli značajne kazne za kompanije koje ih krše. Rezultat svega toga je da je članstvo u sindikatima iznosilo 22% kada je Bil Klinton bio predsjednik, a da je sada manje od 12%, te da je radnička klasa izgubila snagu da se izbori za ekonomsku dobit.
Klinton i Obama su dozvolili okoštavanje legislature koja se bavila sprječavanjem monopola i doveli do toga da velike korporacije postanu još veće, a glavne industrijske poluge još koncentrisanije. Rezultat ove kombinacije nije bio iznenađujuć - više trgovine, manje sindikata, i više industrijske koncentracije, korist imaju moćnici, a gubi radnička klasa. To je otvorilo prostor za autoritarnu demagogiju Donalda Trampa i njegov put ka tome da postane predsjednik.
Amerikanci su se pobunili i podržali onoga koji želi da utvrdi Ameriku protiv stranaca i dobara koja dolaze van nje. Strukture moći se razumljivo plaše Trampovog izolacionizma jer bi mogao da ugrozni ekonomski rast. Ali, Amerikance ne intersuje ekonomski rast jer im nije donosio ništa i kad ga je bilo, a kad nije oni su trpjeli, gubili poslove i smanjivala im se plata.
Strukture moći su šokirane ishodom rezultata izbora jer su se odvojili od života svakodnevnih Amerikanaca. Zato se možda prave da ne razumiju, jer bi shvatili da su oni doveli Trampa na vlast.
Autor je američki politički komentator i ekonomista
Bonus video:
