Putnički avion „Malezija erlajnsa“ sa 239 putnika i članova posade i dalje je prava misterija, ali spekulacije o njegovoj sudbini otkrivaju šta laici misle o uzrocima avionskih nesreća.
Šta je glavni uzork avionskih nesreća?
Mehanički problemi? Ljudska greška?
Ima veliki broj onih čija je prva pomisao kada nestane putnički avion - a pošto se isključe terorizam i otmica kao mogućnost - je da je neki njegov dio „zakazao“. Sami mehanički problemi predstavljaju samo mali procenat uzroka avionskih nesreća.
Prema jednoj računici, primarni uzrok u 50 odsto svih avionskih nesreća sa smrtnim ishodom su „greške pilota“.
Jedan od najčešćih scenarija u slučaju avionskih nesreća (više od petine svih nesreća sa smrtnim ishodom od 2006. do 2011, prema Međunarodnoj organizaciji za civilnu avijaciju) poznat je kao „kontrolisani let u teren“ (CFIT), a odnosi se na slijetanje na kopno, vodu, planinu ili druge terene.
Uzrok toga mogli bi da budu loši vremenski uslovi koji izazivaju slabu vidljivost, greška u navigaciji ili greška pilota. Termin CFIT osmislio je proizvođač aviona „Boing“, koji ističe da je greška pilota najčešći uzrok nesreća.
Posljednji primjer koji potvrđuje pomenutu tezu dogodio se 2012, kada je „suhoj superdžet 100“ udario u indonežansku planinu Salak. Avion - na probnom letu za potencijalne kupce i novinare - imao je sistem za upozoravanje na opasno približavanje terenu (TAWS) ali ga je jedan od pilota isključio mislivši da se kompjuter pokvario. Nesvjesni koliko su blizu planine, posadi aviona su takođe odvraćali pažnju razgovori sa potencijalnim kupcima koji su bili u kokpitu. Svih 45 članova posade i putnika u avionu je poginulo.
Ronioci pretražuju olupinu aviona u Jaroslavlju, u Rusiji, 2011.; Foto: Reuters
Još jedan primjer bio je let 401 „Istern erlajnsa“, koji se srušio na Floridi 1972. Nesreća se dogodila pošto su sva tri člana posade pokušala da utvrde zašto se jedna lampica nije upalila kada je pokrenuta oprema za slijetanje. Dok su oni proučavali taj problem, nisu primijetili da se autopilot greškom prebacio na sistem koji omogućava spuštanje, što su primijetili kada je bilo prekasno.
Nesreća iz 1978, pad aviona „Junajted erlajnsa“, dovela je do suštinske primjene u načinu na koji su piloti obučavani. Pilot je dopustio da avion ostane bez goriva dok je kružio oko Portlanda, u Oregonu. Dok je curilo gorivo, posada je pokušala da utvrdi da li se otvorila oprema za slijetanje nakon primjetnog trzanja i okretanja aviona nadesno. Sto deset osoba izgubilo je život.
Posljedica toga dovela je do prepoznavanja potrebe za adekvatnom komunikacijom među posadom i interakcijom kao tima. U slučaju da podređeni primijeti da je gorivo pri kraju, ali iz nekog razloga o tome ne obavijesti pilota, tu nastaje problem.
Putnici možda misle da je greška pilota greška samo jedne osoba, ali u timovima od dva ili tri (povremeno i četiri) pilota, greške se nalaze unutar same strukture tima
Putnici možda misle da je greška pilota greška samo jedne osoba, ali u timovima od dva ili tri (povremeno i četiri) pilota, greške se nalaze unutar same strukture tima.
Timske probleme dodatno pogoršavaju kulturalni faktor. To je uzrok niza nesreća koje su 1980-ih i 1990-ih potresale „Korijan er“. Hijerarhijska kultura vodila je do toga da kapetani ignorišu svoje podređene, a da se podređeni ponekad plaše da progovore kada primijete da nešto nije u redu. To je, za rezultat, dovelo do niza nesreća. Kada se uprava „Korijan era“ pozabavila problemom njihovih odnosa, rezultati su se dramatično popravili.
Krivi i oni koji su na tlu
Nesreće pri slijetanju izazivale su i greške onih koji su bili na tlu. Avion „Aeroperua“ na letu 603 srušio se u more u blizini Perua 1996. nakon što su instrumenti prestali da rade a avionski kompjuter bombardovao posadu serijom zbunjujućih poruka u pomoć. Radnik na održavanju je zaboravio da ukloni traku sa „statičnih ulaza“ neophodnih da bi informacije došle do instrumenata. S obzirom na to da je bila noć, posada aviona nije mogla da utvrdi svoju visinu i jednim krilom je avion udario o vodu. Svih 70 putnika i članova posade je poginulo.
Bilo je i drugih nesreća za koje su istražitelji okrivili isključivo mehaničke ili materijalne greške. Najsmrtonosnija nesreća u kojoj je učestvovao samo jedan avion desio se 1985. kada je „boing 747“ „Džepejn erlajnsa“ na letu 123 udario u planinu, usmrtivši 520 osoba. Nesreću je izazvao mehanički problem - loše „zakrpljeni“ zadnji dio aviona izazvao je potpuni gubitak kontrole.
Uprkos tome što ima nesreća koje su očito posljedica greške pilota ili mehaničkog problema, većina stručnjaka ističe da obično postoji niz međupovezanih i složenih faktora koji doprinose izazivanju nesreće.
Lančana reakcija
Najsmrtonosnija nesreća u istorji desila se 1977. kada su se dva „boinga 747“ sudarila na pisti na Tenerifima. Nesreća u kojoj su stradale 583 osobe desila se po gustoj magli i uz ograničenu komunikaciju između kontrolnog tornja i dva aviona. Pomenutu nesreću izazvala je lančana reakcija, ističe profesor Graham Breitvajt sa Univerziteta Krenfild.
Ostaci putničkog aviona na Tenerifima, 1977.
Da se nije desio bombaški napad na obližnjoj Gran Kanariji, avioni ne bi bilo preusmjereni na Tenerife i to ne bi izazvalo gužvu na aerodromskoj pisti. Aerodrom je izgrađen na tlu na kome se često dešava magla. Komunikacioni sistem između kontrolnog tornja i aviona bio je loš. Nekad i najbolji ljudi mogu napraviti najgoru grešku, sugeriše Breitvajt.
Nesreća koju sada najčešće povezuju sa nestankom aviona „Malezija erlajnsa“ dogodila se u junu 2009. „Erbas A330-200“ „Er fransa“ na letu 447 od Rio de Žaneira do Pariza nestao je iznad Atlantskog okeana. Trebalo je nekoliko dana da olupina aviona bude nađena a tri godina da misterija bude riješena. Avion se „ugasio“ poslije greške pilota. Transkript razgovora pilota pokazuje koliko su oni bili zbunjeni.
Ali moguće je to posmatrati iz drugog ugla. Bila je žestoka oluja koja je zaledila senzore za brzinu. Autopilot se sam isključio, ali je pilot - član posade sa najmanje iskustva - reagovao neodgovarajuće na turbulenciju kroz koju je u tom trenutku avion prolazio.
Uprkos tome što je greška pilota glavni faktor, panici su doprinijeli loši vremenski uslovi i trenutki krah instrumenata. To je odvelo u smrt 228 osoba.
Najlakše je kriviti pilota
Odnos između pilota i aviona se promijenio. Angažovanost kompjutera se ravnomjerno povećavala, automatski sistemi su postali bitni, a broj senzora se umnožio.
Zbog toga je vjerovatno razumljivo da kada dio tog sistema na funkcioniše normalno, piloti mogu biti neodlučni. „Greške se ne dešavaju često, ali su njihove posljedice katastrofalne. Kada bi nešto krenulo po zlu 1970-ih, postojala je šansa da ste mogli da sletite“, kazao je Džo Papalardo, urednik časopisa „Popjular mekaniks“.
Piloti „Er fransovog“ aviona nisu uradili ono što je trebalo da urade u tim okolnostima, naročito što se tiče međusobne komunikacije. Ali takođe treba razumjeti sitaciju u kojoj su se našli.
Piloti su dobro obučavani i veoma iskusni ljudi u trenutku kada se nađu u situaciju da kontrolišu avion, ali nisu bez mana.
„Piloti su veoma, veoma laki žrtveni jarci. Pilot je ili mrtav ili je otpušten. Pravi problem su desetine drugih stvaru koje su krenule po zlu“.
Prelako je kriviti pilota kada stvari krenu po zlu, ističe Silvija Rigli, autorka knjige „Zašto avioni padaju“. „Piloti su veoma, veoma laki žrtveni jarci. Pilot je ili mrtav ili je otpušten. Pravi problem su desetine drugih stvaru koje su krenule po zlu“.
Ali Endrju Bruks, bivši pilot britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovtsva koji je pisao o bezbjednosti u vazdušnom saobraćaju, kazao je da je tehnologija toliko usavršena da piloti više nisu potrebni. „Sada postoji tehnologija pomoću koje avioni mogu da lete bez pilota od Londona do Pekinga. Današnji avioni rijetko kada padaju - ne mogu se sjetiti skorašnje nesreće koju je izazvalo zakazivanje motora ili otpadanje krila“.
Pojedini stručnjaci odbacuju termin „greška pilota“ u cjelini.
Međutim, najvažnija činjenica je da je letjenje sve bezbjednije. Godine 1985 - najgora godina za avionske nesreće - poginulo je 1.900 osoba u avionskim nesrećama. Devet avionskih nesreća sa smrtnim ishodom zabilježeno je 2012, i u njima su stradale 372 osobe, ističu iz Međunarodne organizacije za civilnu avijaciju.
Međutim, svaka uspješno istražena nesreća pruža podatke koji mogu biti iskorišteni kako bi se poboljšao rad aviona, ističe Papalardo. „Avijacija je i dalje proces koji se usavršava. Bitno je da se otkrije šta se desilo - uvijek postoji toliko varijabli“.
(Klikni za uvećanje)
Heroji koji su svojim promišljenim odlukama spasli na stotine života
Novinari BBC-a, Finlo Rorer i Tom de Kastela, poseban dio članka su posvetili pilotima putničkih aviona koji su svojim promišljenim odlukama spasli stotine života.
Pilot heroj 1:
Ričard de Krepni
„Kvantas erbas 380“ zamalo se nije srušio u Indoneziji 2010. Jedan od njegovih motora je zakazao, oprema za slijetanje i jedno krilo bili su oštećeni, a bilo je i problema sa sistemom za dotok goriva. Kompjuterizovani sistem aviona počeo je da bombarduje kokpit varljivim porukama o greškama. Pilot je morao da prevari kompjuter. Kapetan Ričard Čempion de Krepni je uspio da sleti u Singapuru.
Pilot heroj 2:
Česli Salenberger
Pošto je poletio sa njujorškog aerodroma La gvardija 2009, u putnički avion tipa „erbas A320“ „Ju Es erlajnsa“ su udarile dvije ptice. Oba motora su zakazala. Kapetan Česli Sali Salenberger III – bivši pilot američkog ratnog vazduhoplovrstva – odlučio je da sleti na rijeku Hadson.
Pilot heroj 3:
Erik Mudič
Avion „Britiš ervejsa“ na letu od Londona do Oklanda pogodio je oblak vulkanske prašine u blizini Džakarte 1982. Obraćanje kapetana Erika Mudija ušlo je u istoriju: „Imamo mali problem. Sva četiri motora više ne rade. Činimo sve moguće da ovladamo situacijom“. Kapetan Mudi je spustio avion na visinu na kojoj je vazduh moguć za disanje. Tri motora su zatim restartovana. Piloti su morali da slete manuelno u Singapuru, bez pomoći sa tla, i sa oštećenom šoferšajbnom.
Preveo i priredio: Miloš Rudović
Galerija
Bonus video:
