Čuveni novinar, pokojni Aleksandar Tijanić, napisao je kolumnu koja je objavljena 14. oktobra 2004. godine u kom komentariše direktora Instituta za javnu politiku Vladmira Bebe Popovića. Popović, prijatelj i neformalni savjetnik premijera Mila Đukanovića, je nedavno kazao da je televizija Pink M u Crnoj Gori pod kontrolom Đukanovića, a da je list Pobjeda pod kontrolom Vlade Crne Gore.
Popović važi i za kreatora brojnih brutalnih pokušaja diskreditacije čelnika nezavisnih medija i NVO aktivista koji kritikuju Đukanovićevu vlast. Te kampanje su, nakon Popovićevog dolaska u Crnu Goru prije godinu i po, najprije vođene preko Pinka M, a sada preko Informera CG.
One su svoj vrhunac imale proteklih dana kada je taj tabloid na do sada nezabilježen način napao direktoricu MANS-a Vanju Ćalović.
Prenosimo djelove Tijanićevog teksta, koji je dostupan i u integralnoj verziji.
"Prvi državni udar: privatna grupa preuzima kontrolu nad Demokratskom strankom i DOS-om. Ćuran je zvanično prvi čovek i ideolog te bande. U sveukupnoj oficijelnoj hijerarhiji moći odmah iza vođe. Drugi državni udar: raskid Koštunice i Đinđića. Taj razlaz jeste politički, ali u biti on predstavlja akt unutrašnje okupacije Srbije od strane privatne bande. Cilj: nesmetano poslovanje sa mafijom, distribucija donacija, uvoz roba i mašina, privatizacija, poslovni prostori. Đinđić pokriva politiku, ali sve konce tokova novca, policije, mafije, medija drži Lakirana Bubašvaba. Ćuran postaje gospodar života i smrti u Srbiji. Neki su platili glavom što nisu u takav poredak moći verovali. Drugi su samo oteti i otkupljeni.
Koštunica je takvom planu predstavljao neprelaznu prepreku. Ne možeš da ga kupiš. Ne možeš da ga zaobiđeš. Ne smeš da ga ubiješ. Tada, birajući između novca i mafije, sa jedne, i legalnosti i parlamentarne većine, sa druge strane, banda je nemilosrdno izvela puč u parlamentu, vladi i DOS-u. Koordinator cele akcije - Ćuran. Srpska vlada tada postaje emisija Džerija Springera. Sve bolesnik do bolesnika. Mafija postaje partner državi. Krhke institucije su razbijene. Vlast i moć isisani su iz legalnih tokova i predati u ruke bandi koja crta sudbine ljudi i broji novac. Sve postaje zavisno od volje petorice. Takav sistem - demokratski totalitarizam nikada u istoriji Evrope nije, pre ovoga, napravljen. Strani ambasadori cinično kažu da su, birajući između lopova i nacionalista, izabrali lopove za partnere. Ostalo je istorija.
Đinđiću nije bilo spasa od časa kad je Lakirana Bubašvaba postala zaštitni znak, simbol, čuvar pečata i trezora njegove politike. Najpre su okupirani mediji počeli da gunđaju, onda Demokratska stranka, građani, stranci, DOS, biznismeni. Umesto da se sam povuče, Ćuran je zategao omču oko Zoranovog vrata. Preostalo je samo da se izmakne hoklica. Tako je ovaj skot odredio političku i ličnu sudbinu čoveka u kojeg se glasno zaklinjao i još glasnije ridao na grobu. Tragično je što nekoliko meseci pred sudar sa sudbinom Đinđić shvata kakvu mu štetu nanosi Jagodinac i kakve su njegove prave namere. Tada ga Zoran isključuje sa svih funkcija. Uključivši i onu glavnu, svog prijatelja i batlera.
Sve je bilo kasno. Ovo stvorenje, dobitna kombinacija sadiste i mazohiste, izolovao je Đinđića, osamio ga i ostavio bez ozbiljnih političkih saveznika. Sejao je oko sebe mržnju. Dobijao je gnev. Đubrio je Srbiju gramzivošću. Odgovor je bio prezir. Polivao je zemlju spletkama. Stigao je otpor normalnih ljudi. Na svom vrhuncu, stigao ga je kraj. Nije pomogao ni Treći državni udar, posle tragičnog streljanja Đinđića. Ćuran, smenjen Đinđićevom voljom, naprasno se pojavljuje u Beogradu i preuzima svu moć u vladi. Praktično vodi akciju u kojoj se hapsi oko 15.000 ljudi, suspenduju zakoni, uništava svaka građanska i medijska sloboda.
Sadistički uživa u hapšenjima, bestijalno ih najavljuje. Mene hapsi preko "Politike". Šta je to što je policija saznala posle likvidacije premijera a nije znala za njegovog života? Koga od optuženih nisu poznavali? Ko nije dolazio u vladu ili na viski oko bazena?
Privatna grupa lopuža, kao centralni organ sistema, uništava konkurenciju u obliku jedne mafije, mahom sve njihovi bivši partneri, što za svoj račun, što za račun "svoje" mafije. Vanredno stanje jedino je u kojem se osećaju sigurno, u kojem niko ne sme da ih pita "Zašto rade to što rade" i "Što to nisu ranije radili"? Nindže sa maskama i heklerima čekaju njihov mig. A što sve to nije moglo ranije? Kome sve nije odgovaralo da Đinđić ostane živ? Ko se nije složio da bude izbačen iz poslova, udaljen od moći i od kase? Ko? Koji je to među njima verovao da je on stvorio Đinđića? Da je on glavni čovek ovog režima, a ne premijer. Da se bez premijera može, ali bez njega ne. Pa ko živ, a ko mrtav.
Na čelu gigantske mašinerije laži i halucinacija, opijen od moći, bolestan od sujete, tragikomični megaloman, duboko nesrećan zbog sopstvene nesigurnosti, beba ulazi u kliničku fazu finalne političke bolesti. Srbi počinju da pričaju i to je bio kraj. Osnovno pitanje - kakav je to lek dugovati svoje zdravlje bolesti? Zar smo prošli kroz ove decenije, kroz ratove i atentate, kroz bombardovanja i nadanja, kroz žrtve i teror, sve to da bi ovaj Crnogorac, kako sad sebe naziva (misleći da će se to dopasti Milu), vladao Srbijom? Za normalne, to je uvreda ravna Kosovu. Srbi, koji ne pripadaju ovom bolesnom, poremećenom bratstvu otimača, razbili su nosioce kovčega - sem jednog koji svojom voljom nikada nije ni bio član njihovog bratstva, uništili grupu koja je Srbiju uzela za taoca i odrubila joj glavu. To je najpre uradila sama Demokratska stranka, familija pokojnog premijera, mediji, a onda i vaskoliko srpstvo. Svi su shvatili da je spodoba samo fabrika tuđih nesreća. Da luči propast svemu što dotakne i svakome koga sretne.
Ćuran je sa sobom povukao ne samo Đinđića. Ne samo DOS. Ne samo vladu Srbije. Ne samo pet godina života Srbiji. Gotovo je uništio stranku držeći je pod prinudnom upravom. Još gore. Da je potrajao, bio bi na pragu uspešnog projekta da ovde uništi svaku NORMALNOST. Da zarazi ovaj svet svojom bolešću. Da ljudi poveruju kako jeste moguće da takav mitoman bude najmoćniji čovek Srbije. Da je moguće napraviti državu od bilborda i mafije. Da ponovimo ono što smo smatrali prošlim. Samo ovaj put pod parolama "demokratija" i "Evropa". Ali, Srbija jeste čudo. Stigao je odgovor nacije. Presuda je bilo jednostavna. Ćuran je, po drugi put za godinu dana, najuren.
Ova beda danas, to vam je prava dimenzija Lakirane Bubašvabe. Sad se vidi da Ćuran ne funkcioniše bez gazde. Ko je danas nekadašnji Bog iz Jagodine? Šta može? Šta ume? Čime će se baviti do kraja svog bednog života?
Vibratorom. Lajanjem. Očajem. Kuknjavom. Neka crkne u svom jedu, čemeru i bolu. Neka se uguši, skot, od sopstvenog splina. Ovako znojav, debeo i neobrazovan - a još iz Podujeva, nisam uradio bogzna šta u srpskom novinarstvu. Ali, jedno je moje. Ja sam Ćuranu medijski otkinuo glavu! A on je Zorana koštao života.
Ja sam njemu strgao tu masku da Srbi vide kako taj čovek nema lice. Ni ono iza lica. Da vide i zapamte i oni malobrojni koji su verovali da najomraženija beba decenije može biti išta više od ovoga. U politici - slepac. U moralu - pokvarenjak. U ekonomiji - haračlija. U biznisu - mafijaš. U životu - skot. U mentalitetu - skorojević. U strukturi - nitkov. U genetici - nedovršen čovek."
Bonus video:
