Siromaštvo nije jedini uzrok korupcije na Univerzitetu Crne Gore, mnogo je važniji nedostatak morala, smatra profesor prava na japanskom Kjušu Univezitetu Časlav Pejović.
Pejović je u intervjuu za “Vijesti” pojasnio da se poboljšanjem materijalnog statusa može smanjiti rizik od korupcije, ali je popuštanje moralnih kočnica teško iskorijeniti u društvu u kojem je poremećen sistem vrijednosti.
“Nažalost, to je slučaj u Crnoj Gori. U sredini u kojoj se mnoge stvari pokušavaju riješiti ‘preko veze’, a ne redovnim putem, pa se to čak smatra normalnim, i postojanje korupcije je logična pojava”, kaže on.
Rijetka sličnost između zemlje u kojoj se Pejović rodio i one u kojoj godinama živi i radi je vlast koju godinama osvaja jedna dominantna partija. U Japanu je preko 50 godina na vlasti bila Liberalno-demokratska partija (LDP), ali Japanci su svoj državni univerzitet sačuvali od partijskih uticaja.
Primjer ovog profesora je pokazao da je “ulaganje u obrazovanje najbolja investicija”, ali i da je uz mnogo rada i truda moguće od podgoričkog Pravnog fakulteta dospjeti do redovnog profesora na jednom od elitnih univerziteta u Japanu.
Šta prepoznajete kao glavne razlike između visokoškolskog obrazovnog sistema u Crnoj Gori i Japanu?
Razike su velike i teško ih je ukratko opisati. Postoje značajne razlike u pogledu upisne politike i režima studiranja. U Japanu se teže upisati na fakultet, dok je u Crnoj Gori teže završiti ga.
Jedna od manje vidljivih razlika jeste da se u Japanu kroz obrazovni proces gaji kolektivni duh, što je u skladu sa japanskom tradicijom koja potencira saradnju između pojedinaca koji čine kolektiv.
Da li je zaista dobro da studenti u procesu obrazovanja jačaju kolektivni duh?
Ima to svoju negativnu stranu, jer se guši individualnost, ali je dobro s aspekta društvenih interesa, jer se kroz ovu komponentu obrazovanja izgrađuje odgovornost prema drugima, što se reflektuje i na kasniji odnos prema kompanijama u kojima se radi, odnosno društvu u cjelini.
Ali, to nije slučaj u Crnoj Gori...
U obrazovnom procesu u Crnoj Gori je mnogo snažnije izraženija individualnost, što ima pozitivan efekat na kreativnost, kao i želju za dokazivanjem. Negativan efekat se ogleda u slabije izraženijoj odgovornosti prema drugima, a jedina posljedica toga je nedostatak brige za javni interes, što često prelazi u neodgovornost i beskrupuloznost.
Japan i Crna Gora imaju i neuporedivu ekonomsku situaciju?
Da, druga jasno uočljiva razlika je posljedica znatno snažnije ekonomske baze koja postoji u Japanu. Bez obzira na skromne ekonomske mogućnosti koje u odnosu na Japan ima Crna Gora, mislim da se mora naći način da se više ulaže u obrazovanje.
Djelovaće kao fraza, ali zaista mislim da je ulaganje u obrazovanje najisplativija investicija. Uostalom, to znam iz ličnog iskustva.
Šta mislite, kako se može riješiti problem nekoliko hiljada svršenih pravnika, ekonomista i profesora koji nakon završenog fakulteta ne mogu da nađu posao?
Na ovo pitanje je lako odgovoriti, ali je sve to teško realizovati. S razvojem ekonomije se otvaraju nove mogućnosti zapošljavanja. Razvoj ekonomije je tijesno povezan s obrazovanjem, jer s napetkom ekonomije svi segmenti u društvu se dižu na viši nivo, uključujući kvalitet obrazovanja, a sa kvalitetnijim obrazovanjem se stvaraju uslovi za jačanje ekonomije. Time opet dolazimo na argument o isplativosti ulaganja u obrazovanje.
Mislite li da je neophodno da državni Univerzitet plaća gostujuće predavače iz regiona, ako se samo na evidenciji Biroa rada u Podgorici nalazi 1.500 visokoobrazovanih ljudi, od toga šest doktora nauka?
Treba biti oprezan s pitanjem predavača na Univerzitetu. To što je neko doktor nauka ne mora da znači da može biti kvalitetan predavač. Doktorat je jedan od uslova, ali se kvalitet predavača ne može cijeniti samo na osnovu tog kriterijuma. Naravno, sasvim je moguće da neki od nezaposlenih doktora nauka u Crnoj Gori mogu biti vrsni predavači, pa čak i bolji od onih koje Univerzitet angažuje.
Da li mislite da bi dugogodišnji univerzitetski profesori trebalo da budu glavni analitičari i kritičari društvenih događanja?
Profesori bi trebalo da imaju kritički odnos prema društvenim događanjima, ali nije realno očekivati da svi budu kritičari društvenih događaja ili analitičari. Mnoge profesore jednostavno te stvari ne interesuju. Neki profesori su opsjednuti bavljenjem naukom, drugi karijerom i ličnim interesima, a neki odlučuju da se bave politikom. To je stvar ličnog izbora. I da sam ja profesor u Crnoj Gori, ne vjerujem da bih se naročito bavio događanjima u društvu.
Ali, Vi ste ipak pisali o gradnji brana na Morači.
Istina je da sam se u posljednje dvije godine angažovao sa par tekstova protiv gradnje brana na Morači, zato što sam bio ubijeđen da je taj projekat bio veoma loš s aspekata interesa Crne Gore, a posebno zbog toga što bi time bila napravljena nepopravljiva šteta. Mislim da je taj angažman bio ispravan i drago mi je da taj projekat nije prošao. Naravno, imam svoje mišljenje o mnogim drugim društvenim zbivanjima u Crnoj Gori, ali jednostavno ne osjećam potrebu da ga javno iznosim, osim ako me neko pita za mišljenje. I ne mislim da se nekome treba pravdati zbog toga.
Vjerujem da ima dosta profesora koji dijele ovakav stav. Kao što vjerujem da ima ćutanja zbog konformizma. To jeste problem, jer u slobodnom društvu ljudi ne bi smjeli da strepe zbog iznošenja svog mišljenja.
Što biste poručili studentima u Crnoj Gori?
Mladi ljudi moraju biti ambiciozni i vjerovati u svoje mogućnosti. Ciljeve treba postaviti visoko i ne žaliti truda da se do tih ciljeva stigne. Kada sam u Crnoj Gori, često čujem pesimistične tonove, „džaba učim, džaba se mučim...”. Nije džaba!
Ako sam ja mogao da sa Pravnog fakulteta u Titogradu dođem do mjesta redovnog profesora na jednom od elitnih univerziteta u Japanu, zasto nešto slično ne bi mogao da uradi bilo koji ambiciozni momak ili djevojka iz Crne Gore? Ako se uloži trud, rezultat mora doći. Ako Crna Gora ne nudi dovoljno šansi mladim i talentovanim ljudima, ili je mala za njihove ambicije, šansa se može potražiti negdje drugo. Svijet je velik.
Privatni fakulteti se finansiraju donacijama i školarinama
Kako je u Japanu uređen status privatnih fakulteta i da li država izdvaja novac za finansiranje njihovih programa?
U Japanu postoji oko 750 univerziteta, od čega su oko 600 privatni univerziteti. U principu bi trebalo da se privatni univerziteti finansiraju od školarina i donacija, ali je praksa da država dijelom finansira privatne univerzitete kroz programe namjenskih subvencija.
Imaju li studenti privatnih fakulteta jednake mogućnosti kao i studenti državnih? Konkretno mislim na ostvarenje prava na studentski kredit, smještaj u domu ili ishranu u menzi državnog fakulteta.
Nijesam detaljno upoznat sa pitanjem studentskih kredita na privatnim univerzitetima, ali mislim da i studenti na privatnim univerzitetima imaju mogućnost dobijanja studentskih kredita.
Što se tiče studentskih domova, u principu studenti s jednog univerziteta ne mogu dobiti sobu u studentskom domu drugog univerziteta, ali to nema veze s time da li je univerzitet državni ili privatni.
Autonomija Univerziteta se može sačuvati
Mislite li da je moguće sačuvati autonomiju državnog Univerziteta ako na vlasti imate partiju koja je vlada dvije decenije?
Naravno da je moguće. U Japanu je Liberalna demokratska partija (LDP) bila na vlasti više od pedeset godina, ali to nije imalo naročiti uticaj na autonomiju univerziteta.
Japanski univerziteti uživaju snažnu autonomiju i nijesam čuo da to bilo ko dovodi u pitanje. Vrlo malo profesora u Japanu se politički angažuje, a to ko kojoj partiji pripada nema uticaja na karijeru.
Rektor i dekan se biraju tajnim glasanjem u kojem učestvuju svi profesori, barem je tako na mom univerzitetu. Jedini uticaj koji sam primijetio bilo je lobiranje za nekog kandidata od strane kolega, ali to nikada nije imalo veze sa političkim partijama.
Bonus video:
