Podigla je djecu, odškolovala ih, i sada kada se druži sa unucima, Nikšićanka Vera Delić odlučila je da iz “škrinje uspomena” ponovo oživi stare hobije i stare ljubavi, da životu da smisao više i da, kako reče, djevojčici Veri omogući da ponovo sanja. Ponovo su njene noge zaigrale, a ruke je dodatno uposlila kičicom. Jedino vezom nije prestajala da se bavi.
”Počela sam da vezem kada sam imala desetak godina. Imala sam tetku koja mi je iz Njemačke donosila razne stvari, ali sam željela da one budu unikatne. Iako su špagerice, koje mi je donosila, bile u boji, meni je to bilo jednolično, pa sam željela da ih promijenim i počela da vezem po njima. Onda mi je jednostavno prešlo u naviku da moram da promijenim nešto na odjeći koju kupim”, priča Vera za “Vijesti” dok pokazuje vez na haljinama, tunikama, bluzama...
Iako joj je majka bila odlična vezilja, kaže da je sama naučila da veze, ali da je, za razliku od sestara, nikada nijesu privlačili gobleni, stolnjaci, jastuci. Njeno polje interesovanja bila je garderoba.
”Kada je majka željela da vezem, ja sam furala rokenrol, Bitlse i Stonse. Vez me nije mnogo interesovao. Samo sam jednom, iz principa, izvezla majci njen ‘izgubljeni put’, jedno milje, čisto da joj pokažem da znam, ali da me to ne interesuje. Nikada nijesam bila klasična vezilja koja veze miljad, stolnjake, jastuke, goblene. Ja sam vezla na garderobi - na čizmama od prevrnute kože, špagericama, starkama, na farmericama, jaknama, džemperima, tunikama...”.
Onda su, kaže, i drugarice počele tražiti da neki komad odjeće ili obuće uljepša vezom, a ona se uvijek rado latila igle.
”Kako sam imala afinitet prema slikarstvu, počela sam da kupujem bijeli pamučni materijal, onga ga farbala i slikala po njemu. Sjećam se da sam i suknje ručno šila. Imali smo mi mašinu za šivenje, ali majka nije dozvoljavala da joj se primaknem, plašeći se da je ne pokvarim, pa sam jedino, kada nje nije bilo kući, mogla krišom da neki štep prođem”.
Vezom nikada nije prestala da se bavi, već je hobi unovčila, pošto su mnoge žene željele da imaju unikatnu garderobu. Donosile su joj nove, ali i stare stvari, a ona im vezom udahnula novi život.
”Donosili su mi žene da im ‘osvježim’ i novu i staru garderobu. Sve što sada izvezem, moja kuma proda u Budvi strancima. Potpuno sam zadovoljna zaradom. Meni je dovoljno da ne razmišljam o drvima, da mogu otići na ljetovanje 15-20 dana, da unucima nešto kupim. Ko zna, možda se desi i da neku reviju uradim”.
Snovi ne znaju za godine, želje ne staraju
Verina velika ljubav bio je i ostao folklor. “Vezle” su njene noge razna kola, a kada je trebalo da izabere igru ili dalje školovanje nije se dvoumila - folklor joj je bio na prvom mjestu.
Moj muž je bio i ostao moja prva i posljednja ljubav. Bio je veličina od čovjeka - boem, šmeker, kavaljer, u sve se razumio, bio je lijep, dobar muž, dobar otac. Nakon njegove smrti trebalo mi je da upotpunim tu prazninu i onda sam se latila pera i počela da pišem poeziju. Tu sam izlila svoje emocije...
”Nastavnica Natalija Zeković me u šestom razredu uključila u kulturno-umjetničko društvo ‘Čelik’ i tu sam za sedam dana probe upala u prvu postavu. Igra je brzo postala moj život i njoj sam podredila dalje školovanje. Svi su u ‘Čeliku’ bili sjajni, ali sam eto u tim vranjskim igrama bila najbolja. Dobijala sam prve nagrade gdje god smo se takmičili, od Triglava do Đevđelije. Ništa me drugo nije interesovalo osim igre. Imala sam i šansu da profesionalno nastavim da se bavim folklorom. Kako mi je taj sitni vez u krvi, jer mi je otac Makedonac, vidjeli su me iz KUD-a ‘Abrašević’ i pozvali me da pređem kod njih i da profesionalno igram. Nijesam prihvatila jer sam se u međuvremenu zaljubila u mog muža i ubrzo smo se vjenčali”.
Nakon deset godina igranja, Vera je odložila opanke i nošnju. Bilo je to 1982. godine.
”Udala sam se u martu, a za Novu godinu sam prestala da igram, jer sam ostala u drugom stanju. Rodila sam sina, kasnije i kćerku, tako da su došli drugi prioriteti. ‘Pohranila’ sam talente u škrinju uspomena i čekala trenutak kada ću ponovo da ih oživim”.
Desilo se to prije osam godina, kada joj je suprug preminuo. Iako svjesna da prazninu niko i ništa ne može da popuni, riješila je da svoje misli zaokupira pisanjem, jer trebalo joj je da negdje “izlije” emocije. Počela je i da se bavi slikanjem. Zatvorila je jednu, a otvorila novu stranicu života.
”Moj muž je bio i ostao moja prva i posljednja ljubav. Bio je veličina od čovjeka - boem, šmeker, kavaljer, u sve se razumio, bio je lijep, dobar muž, dobar otac. Nakon njegove smrti trebalo mi je da upotpunim tu prazninu i onda sam se latila pera i počela da pišem poeziju. Tu sam izlila svoje emocije. Ali, te pjesme su za moju dušu i njih ću unuci da ostavim za uspomenu. Ponekad se desi da neku objavim na društvenim mrežama, ali pod pseudonimom, jer jednostavno, ta poezija - to nijesam ja. To je onaj dio mene koji sanja, a ovo je realni dio, zato i kažem da to nijesam ja”.
Željela je i da upiše kurs slikarstva, ali nikako joj se nije dalo, pa je jednog dana prelomila - “naplatila” vez i pravo u knjižaru - kupila je akrilne boje i počela da slika. Gledale je tutorijale, učila i slikala, uglavnom žene. Možda se oproba i u ulju na platnu jer, kako kaže, uvijek voli da ide korak dalje.
A ove godine vratila se i svojoj najvećoj ljubavi - folkloru.
”Upisala sam se u folklorno društvo ‘Jeleče’, taman da napravim presjek, da vidim gdje sam nakon 40 godina. Jeste da me malo bole noge, ali dobro kapiram korake kojih, u to vrijeme kada sam ja igrala, nije bilo. Vraćam se polako u formu i srećna sam. Sada kada sam sve sredila, kada sam djecu odškolovala, družim se sa unucima, Kostom, Boškom, Damjanom i Lenkom. Oni su moj smisao, daju mi krila. Kako imam vremena na pretek, polako otvoram škrinju svojih talenata i vraćam ih, jedan po jedan. Ne smatram ja to nekim velikim talentima, što možda neko drugi ne zna, ali eto, ja sam se ispunila u toj nekoj svojoj malenkosti. Živim svoje snove, a oni ne znaju za godine. Želje su uvijek mlade, one ne mogu da ostaraju. Uvijek se ponešto želi i tako i treba da bude”.
Rođena za scenu, završila u trgovini
Maštala je Vera da će se profesionalno baviti folklorom, ali i da će se možda latiti mikrofona i zapjevati, da će neko primijetiti i njen talenat za glumu. Završila je u trgovini i ne kaje se zbog toga.
”Izgleda da nije bilo moje vrijeme za sve te talente. Jako puno mi leži imitiranje, lijepo pjevam i jedva čekam da prođe ova korona i da se negdje izigram i ispjevam”.
Dok je kao tinejdžerka voljela samo rokenrol, sada joj sva lijepa muzika, koja godi uhu, prija.
”Pored roka, volim i pop muziku, balade, ali i lijepu narodnu, starogradske, sevdalinke. Volim obrade od Amire Medunjanin, pjesme od Sergeja Ćetkovića, da ne pominjem Olivera Dragojevića. Uz njega bolujem, a njegov ‘Nokturno’ obožavam. A tek Kemal Monteno. To je jedini čovek na koga je moj muž bio ljubomoran. Kada on zapjeva ‘Sarajevo ljubavi moja’, kao da sam ja Sarajka. Oplakala sam ga kao najrođenijeg”.
Bonus video:
