Milivoje Radulović, sedamdesetogodišnji Nikšićanin koji živi u selu Praga, ne raduje se jeseni. Plaši se da će kiše dodatno uništiti ionako skoro neprohodan put do njegove kuće, pa njegova Mara, videći pratilac, neće moći da stigne do njega.
“Ona mi je i oči i očinji vid. Da mi nije nje, ne znam šta bih. Dok nijesam izgubio vid, bio sam hiperaktivna osoba, svuda me bilo. Uvijek sam tražio da se poboljšaju uslovi u selu, išao kod opštinskih funkcionera, borio se, pregovarao. Svaki me predsjednik Opštine primio bez Veselin Grbović i Marko Kovačević”, priča Milivoje koji je nesrećnim slučajem prije godinu i po ostao bez vida.
I ranije mu je smetalo što kroz njegov zaseok Igrište prolazi makadam kojim je “normalnim” automobilom gotovo nemoguće proći. Može se, kako kaže, samo “tranjom od auta” koju ćeš manje žaliti ako “razbiješ”. Ili ako imaš veliko srce kao njegova Mara, koja je riješila da dok god njen “reno”, star više od tri decenije, može da ide do Radulovića, ići će i ona.
“Nikšićkom Udruženju ‘Mozaik’ je Opština dala auto, a oni meni da mogu da ga koristim jednom sedmično. Vozač me dovezao do skretanja s magistrale na makadam i kada je vidio kakav je put, ostavio je vozilo i doveo me, ili bolje rečeno donio, do kuće. Nije mogao sići, jer da je sišao đavolu bi dao auto. Više nije dolazio za mene. Samo Mara, moj videći pratilac, dolazi kod mene. I drugi bi odustali zbog puta, ali ona više zbog ljudskosti dolazi”.
Savez slijepih Crne Gore razvio je servis “Videći/a pratilac/ljka”, s ciljem da pruži podršku osobama s oštećenim vidom, prije svega u samostalnom kretanju, što dovodi do socijalizacije, inkluzije u društvu, povećanju samopouzdanja i motivacije za aktivno učešće u društvenom životu, ali i smanjenju nivoa kućne institucionalizacije. Videći/a pratilac/teljka osobi s oštećenjem vida pruža pomoć u samostalnom kretanju za obavljanje aktivnosti koje u svakodnevnom životu ne može obaviti bez pomoći drugog lica, ili bi ih obavljala znatno sporije i uz puno napora, a nekada i uz veće finansijske troškove.
Zahvaljujući pomenutom servisu, Marina (ili Mara kako je Milivoje zove) dva puta sedmično dolazi kod Radulovića, donosi sve što mu je potrebno, ali ga i vozi kod ljekara, u Organizaciju slijepih za Nikšić, Šavnik i Plužine, pomaže mu da bude aktivan onoliko koliko to njegova zdravstvena situacija dozvoljava.
Materijala za nasipanje puta ima, pitanje je ima li volje
“Do 2000. godine radio sam u Metalcu, poslije sam poslat na Biro rada i onda sam se vratio na starevinu đe i dan-danas živim. Od grada smo udaljeni oko 27-30 kilometara, a neasfaltiranog puta, prema podacima Sekretarijata za saobraćaj pošto su oni radili procjenu da bi se to nasulo, ima oko 3.300 metara. Do moje kuće oko 800 metara, ili hiljadu. Kao selo smo se više puta obraćali prethodnoj lokalnoj upravi, ali uzalud. Ćutalo se, niko nije rješavao. Kad sam oslijepio tražio sam da mi lokalna uprava pomogne i naspe ovaj put da bih, koliko-toliko, lakše savladao prepreke koje me čekaju kao slijepu osobu. Makar da naspu do moje kuće, jer ionako supruga i ja sami ođe živimo”, priča Milivoje dok supruga Bilja radi oko stoke.
Do prije godinu i po taj posao su zajednički obavljali. Sada je sve, kaže Milivoje, palo na Bilju - i kuća, i stoka, i malo bašte... a najgore od svega, i on.
“Obećali su iz Opštine da će nasuti put, ali to se nije dogodilo. Onda sam tražio da me Kovačević primi. Ni to se nije dogodilo. I Udruženje slijepih je slalo dopis da mi se pomogne, ali niko im nije odgovorio. Tražio sam onda da se obrate i predsjedniku Skupštine Nemanji Vukoviću. Primila me sekretarka SO Ivana Šljukić i bilo je nekih obećanje da će čim završe neke radove po gradu poslati mašine da dođu da ovo naspu, makar ovaj dio od oko 800 do 1.000 metara, od magistralnog puta do moje kuće. Trebalo je do jula, ali došao avgust i vidim da tu nema ništa. Onda sam izvršio pritisak da makar u pisanoj formi vrate odgovor Udruženju slijepih da se zna - može li ili ne može”.
U odgovoru stoji da ne može.
“Obratili smo se Sekretarijatu za komunalne poslove i saobraćaj i dobili odgovor da oni nisu u mogućnosti da izvrše sanaciju predmetnog puta zbog, između ostalog, nepostojanja pozajmišta materijala na pomenutoj lokaciji, finansijskih sredstava...”, stoji u odgovoru koji je sekretarka SO, Ivana Šljukić, 20. jula poslala nikšićkoj Organizaciji slijepih.
Navedeno je i da su ih iz pomenutog Sekretarijata obavijestili da su se više puta, povodom nasipanja puteva na katunima, obraćali Ministarstvu poljoprivrede i tražili pomoć.
Do moje kuće oko 800 metara ili hiljadu. Kao selo smo se više puta obraćali prethodnoj lokalnoj upravi, ali uzalud. Ćutalo se, niko nije rješavao. Kad sam oslijepio tražio sam da mi lokalna uprava pomogne i naspe ovaj put da bih, koliko-toliko, lakše savladao prepreke koje me čekaju kao slijepu osobu
“Upoznali su nas i sa činjenicom da je Ministarstvo od Radulovića tražilo predmjer i predračun radova za sanaciju predmetnog putnog pravca, da je istu uradio Sekretarijat u saradnji sa Agencijom za projektovanje i planiranje, kao i da je dostavljen Raduloviću”, stoji u odgovoru.
“Materijala ima koliko hoćeš, nego je to samo izgovor da ne bi radili. Ima tu preko puta u neku rupu savršen materijal, ali treba mašina da to iskopa, natovari i naspe. A ne mora to da se naspe bog zna kako, neki debeli sloj, samo da se popravi, da se doćera u red da more auto doć”.
Obratio se, kaže, i ministru Vladimiru Jokoviću, ali mu je rečeno da su sva sredstva za ovu godinu opredijeljena. A naredne - ko zna.
“U tom predračunu što je uradio inženjer stoji da bi ovo tri kilometra koštalo 26 hiljada eura. Pitao sam privatnika koliko bi koštalo da naspe ovo 800-1.000 metara do moje kuće. Rekao je pet hiljada. Ne mogu ja to da priuštim”.
Ne traži puno, samo pravo na život
Kaže Milivoje da je put napravljen 1953. godine i da od tada nikada nije saniran.
“Ovim putem su milioni kubika šume prošli. ‘Šik Javorak’ je ovo koristio za svoje potrebe. Posle ‘90-ih, kad su propala ta preduzeća, ušli su koncesionari i sve je to đavo ponio. Tu nema više ni kabanica da se objesi. Stoljetnog drveta više nema. Sve je to mlado udarilo sad. I to su sve koncesionari ponijeli i oćerali i niko da jedne lopate, od 1953. do dana današnjeg, stavi na ovaj put”.
Radulović ističe da se u posljednjih nekoliko mjeseci više puta čuo sa pojedinima iz Opštine, ali osim obećanja i razgovora ništa nije dobio. Sad ni toliko.
“Lako daju obećanja, a od toga nema ništa.Obraćali smo i prošloj i sadašnjoj vlasti, ali ništa. Tačno je da su ovi tek počeli, ali ja ne mogu da čekam. Sad neće ni da mi se jave na telefon. Zbog čega i kako ne znam. Ili ne mogu više da obećavaju, pa onda neće da se javljaju”.
Da mu pozli, hitna pomoć, i pored najbolje volje, ne bi mogla da stigne do njega.
“Kad ima neko pored mene ne osjećam se ugroženim iako ne vidim. Kad ostanem sam, onda mi kroz glavu svaki đavo nailazi. Ali, može i od ovoga gore. Kad su mi nedavno stali bubrezi bio sam se prepao da ću panuti na dijalizu... Mi ljudi sa invaliditetom nijesmo u dovoljnoj mjeri zaštićeni. Više su neke životinje zaštićene po gradu, psi lutalice, nego mi”.
A, kako ističe, niko od njih ne traži mnogo.
“Tražimo samo da se uključimo u život. I mi smo građani isto. Eto, ja samo tražim pravo na život. Mislim da bi red bio da mi šira društvena zajednica pomogne, jer ja kao jedinka ne mogu da popravim sebi uslove za život”.
Bonus video:
