Teško je - čak, nemoguće - porediti Podgoricu i Lisabon. Lisabon je stari glavni grad (istoričari pišu - stariji od Rima!), gusto izgrađen na sedam stisnutih brda preko kojih vijugaju ulice sa trotoarima popločanim čuvenom šarenom kaldrmom, trotoarima toliko uskim da, kad ulicom naiđe onaj žuti tramvaj sa svih lisabonskih razglednica, pješak-šetač mora leđa pribiti uz zid zgrade pored koje se zadesio da ga zahuktalo prevozno sredstvo ne bi zakačilo i povuklo sa sobom niz strminu.
U Podgorici, druga priča: novi glavni grad, u ravnici, planiran za moderno doba, sa ulicama koje su zamišljene i postavljene u pravilnu mrežu sa automobilskim saobraćajem na umu, i trotoarima toliko širokim da u njih mogu i biciklističke staze da se udjenu - a da opet za pješake ostane više mjesta no što nudi tipična lisabonska calçada.
Nadalje se razlike samo uvećavaju, i možda je zgodno ovom neviđeno kratkom pregledu istorije, geografije i urbanizma dodati, za ovaj put, još samo ekonomiju. Lisabon je iz velike ekonomske krize s kraja prošle decenije izašao kao nova zvijezda evropskog turizma i do njega sad, čini se, vode svi putevi, kruzeri i letovi. Jedna od najvećih tehnoloških konferencija na svijetu, Web Summit, preselila se 2015. godine iz Dablina u Lisabon; događaj je ovog novembra posjetilo 70.000 ljudi. Digitalni nomadi, britanski penzioneri, norveški preduzetnici i radoznalci svih provinijencija traže u Lisabonu stančić više, pa kirije skaču baš kao i nezadovoljni starograđani koji s pravom negoduju jer lokalne zarade i dalje ne rastu ni približno istim tempom. U gradskoj kasi, međutim, ima novca, i to se i vidi na ulici - Lisabon se ovih godina obnavlja i razvija.
Podgorica, mada je središte naše turističke zemlje, nikako da se nađe u centru turističke pažnje. Ne pomažu ni stalno povećanje broja stanovnika, ni promet roba i usluga, ni mala i srednja preduzeća: gradski budžet se već godinama uporno smanjuje, pa mnogo više krpimo nego što gradimo, a „kapiralne projekte“ odlažemo za neke bolje (ako je moguće, izborne) godine.
Priroda i društvo su na Mediteranu, eto, oblikovali dva grada koji su po svemu različiti - a opet, dovoljno slični da se u ovim vremenima neprolazne krize suoče sa istim suštinskim problemom: privatizacijom javnog prostora. U Lisabonu su ove jeseni na udaru vidikovac Svete Katarine i trg Martim Moniž; prostori koji će, ako se aktuelni planovi ostvare, postati bar djelimično zatvoreni za javnost - ili bar za onaj njen dio koji ne može i ne želi da za boravak na javnoj površini plati.
U Podgorici, drugačije ali isto: čekamo da počne javna rasprava o planu koji predviđa gradnju u Njegoševom parku, a i dalje ne znamo šta je konačna presuda u slučaju Kasarne Morača. Opet, prostori koji su bili dostupni svima će - izgleda - biti narušeni, zatvoreni, privatizovani i naklonjeni onima koji će moći i htjeti da za uživanje u njima plate.
Oni koji donose odluke kažu da ovako postupaju jer žele da Lisabon učine čistijim, bezbjednijim, ljepšim - u prevodu, žele da iz javnog prostora uklone siromašne. U Podgorici, kažu da je privatizacija javnog prostora jedini način da se u gradsku kasu sliju novci potrebni za rad javnih službi - u prevodu, ne žele da oporezuju bogate. Jasno je ko će u oba slučaja da izvuće deblji kraj.
Ova borba nejednakih vodi se danas u svim gradovima na svijetu Zato bi svaka razglednica trebalo da sadrži poruke borbe i podrške za trgove, parkove i građane koji ih čuvaju od ograda i zidova. Slobodni ljudi u slobodnim prostorima čine gradove zanimljivim, primamljivim, uzbudljivim mjestima - sve drugo su samo crtice iz turističkog vodiča.
Bonus video:
