Tešku priču o teroru treba početi laganim žanrom, naprimer nekim vicem. Nek oproste Crnogorci, ali kad su vicevi u pitanju, lider u regionu je naš severni sused Mujo.
Potrudiću se da ga prevedem na crnogorski. Bači Hitler crnog Muja u tamnicu kletu, a otole u gasnu komoru. Pomože mu Bog i sreća junačka, te preteče crni Mujo. Kad sutri dan, jopet, s Mujom u gasnu! Zaleleka Mujo, kao domoljub nad honorarom, pa poseže za načelima uljudnosti, za hipokoristicima i ostalim verbalnim čudima ne bi li umilostivio onoga što za milost ne zna: Nemoj, Hiki, matere ti! Im’o sam se udušit! Tu se vic nažalost okončava, pa ne znamo je li se Hiki smilovao Muju, a budući da je vazda oštar kao britva, čisto sumnjamo da je crni Mujo preteka.
Otvaraju se podrumi duha i zadah truleži od raspadanja svih vrednosti širi se ponad Domovine, jer je ološ uzlećela, s orlovima nebo dijeli. Prijeti, zastrašuje, otima: doktorate, slike, nagrade, novce, fabrike, crno ispod nokata. Ogrezli smo u zlo, a njihovi jurišnici, jezikoslovni, partijski, medijski, kidišu na naš život u ime Domovine, zastave i himne.
Snaga nasilja raste s nemoći artikulacije, pa lelekačka lirika Milorada Pavlova opet odliježe Crnom Gorom u prekrasnoj harmoniji mržnje
Netko kuca na vratima Domovine. Tko je? Nažalost, nije Tmujo nego Tmilorad! Kad kroatizirana duša pješivačka proplače i zaleleče nad pravdom i istinom, srce da te zaboli! Siledžija došao da prepada i bez posla ostavlja, on sa dvije Domovine, da propoveda vrlinu, napasnik.
Ali krasno zbori nad ministrom resornim. Pošto se već bavimo ličnostima, oduvek su me impresionirali oni što trčkaraju uz vlast, zagrcnuti od divljenja prema resornom ministru. Imau li takvi ljudi kičmu? Nemau! Što će im?
Odstrane je još na rođenju da ne smeta klanjanju, a Njegoša sabiju u jedan stih: više valja dan klanjanja jedan, no krštenja četiri godine.
Snaga nasilja raste s nemoći artikulacije, pa lelekačka lirika Milorada Pavlova opet odliježe Crnom Gorom u prekrasnoj harmoniji mržnje. Pod teškom verbalnom atriljerijom posrće lagani pešak! Jado, zar ne nauči da se krupne reči krhkih govornika vrću kao bumerang!
Kućno vaspitanje Milorada Pavlova od rodnijeh Pješivaca do tuđega Osijeka odvijalo se u zdravom pedagoškom duhu: zrelo naprijed! Na tom trnovitom putu usvojio je isključivo splačinaste interakcijske strategije, koje ilustruju svu zrelost napredovanja, zato je tako daleko i dogurao. Zahvaljujući jakoj poltronskoj genetici još u đetinjstvu je savladao čankolizačke veštine.
Dok se poigravaju domoljubnim emocijama, nacionalnim traumama i arhetipskim predstavama o snazi i večnosti nacije, strah puka raste a duh kasabe nadvija se nad Domovinom
A onaj Hiki što je stutumio Muja čuven je po arijevskoj mudrosti: Mi Nemci smo najbolji, zato nas svi mrze i svi su protiv nas. Izabrane, odabrane, genijalne svi mrze, ne daju im da doktoriraju preko partijskih veza, to jest većinske podrške Vijeća i Senata.
Nezvanično saznajemo da je doktorat kupljen priganicama, lokalnim, ujakovim, a i Velja Majka se angažovala oko svoga sinka. Priśeo im je što sinak, što doktorat jer sad imaju preča posla; već je počelo pakovanje i selidba u opopopoziciju! Neka spakuju svoj glib i nek se sele. Odlazeći kaže da ni tamo nije loše! A đe loše, samo da usput ne zaluta!
Dok se poigravaju domoljubnim emocijama, nacionalnim traumama i arhetipskim predstavama o snazi i večnosti nacije, strah puka raste a duh kasabe nadvija se nad Domovinom.
Kad terorista, zorno obučavan kod naših zapadnih suśSeda, u čistom domoljubnom ozračju, zakovrne oči put nebesa; jedno oko bači jednoj Domovini, a drugo drugoj, jado moj, neka neko šušne ako smije. On propoveda vrlinu: krali smo, pa što, može nam se, i doktorate i slike i nebo ćemo ukrasti iznad Domovine, možete li nam što, ne bogomi, jer biće onako kako mi rečemo.
Zavladala je folklorna neurastenija čobana, koji gaje čudnu naklonost prema ovcama. Ali šta je tu je, protiv prirode se ne može, a Hiki je prirodna sila, svako malo Istorija povrati Hikija, izbljuje ga u neki tamni vilajet. Vaskrsava tu i tamo Sin Nacije, Otac Domovine i paranoičnih molera, koji naslikaju tako strašnu sliku stvarnosti da svi moraju da žmure.
Pješivački übermensch totalno je opčinjen crnogorskim obrazovnim sistemom. Vaistinu svečano i teško, kao u pogrebnim pesmama, njegov panegirik posvećen resornom ministru ilustruje staru istinu da su reformatori jezika po pravilu sluge totalitarnih režima
Raspomamili se libidinozni interesi ugroženi penzijom, patogeni momenat penzionisanja izazva fiksaciju, a i sklonost ka konfliktu. Ja samo svoga posla gledam, ali avaj, oba oka hoće da mi iskopaju, da ne vidim njihovoga gliba.
Đe im se đede ona bula s krmećim sapunom, vala bože, mogla im je glib oprati. A o njoj ćemo, što je naružila Arapina, još zboriti. Ućerivanje pravopisa nije dalo željene rezultate, đeca se po školama sprdaju sa šmrkeljavim Dasom, đedom, međedom, seckanim novinama i zenicom.
Tražimo krivca, eci peci pec, u kom grmu leži zec! Pitaćemo nadležna ministarstva. Oni tamo znaju čija majka crnu vunu prede! O, nišicke profesorese, pukla vi je pogibija! Viđi vraga su sedam binjišah, đe sijeva iz resornog ministarstva: Znau li tamo zborit crnogorski? Ne, tako mi obraza, ne znau progovorit! GASI! Zna se ko je ovđe glavni.
Pješivački übermensch totalno je opčinjen crnogorskim obrazovnim sistemom. Vaistinu svečano i teško, kao u pogrebnim pesmama, njegov panegirik posvećen resornom ministru ilustruje staru istinu da su reformatori jezika po pravilu sluge totalitarnih režima: Tempo razvoja montenegristike Stijepović je postavio i duboko markirao, veli Milorad.
Proučavaoci gnjida slave proširenje korpusa, novonastale vrste neće stići da popišu za ovoga života. Gnjidologijo - zrelo naprijed!
Podśeti nas i na dobrosuśedske veze koje ova pješivačka boginja plodnosti održava između pravijeh Crnogoraca i Hrvata, jer on pouzdano zna koji su pravi, a još bolje koji su krivi. Krivima je majka zakukala, a za prave, čitaj podobne, Vlada otvara školu na Cetinje. O kukavni Institutu ugašeni, zla nadživjeh tvoja svakolika, a s najgorim hoću da se borim! Ugašeni snu montenegristički, lele, zadovijek!
A on im je najelokventniji pajac ispao iz karnevalske povorke, domoljubni mehanizam nevješto naštelovan za (auto)panegirike još u rodnim Pješivcima - lahko, mehko, krhko, pa se samo lomi.
Pajac koji gviri iz nečije pozadine hoće da zastraši; klovnovsko mu lice premazano svim bojama, dok čistim jezikom propoveda: ne cinkari brata svoga, čak ni kad doktorat krade, on to uz amin onih s najvišega vrha radi, dok diskretni šarm dvora osvaja Univerzitet. Proučavaoci gnjida slave proširenje korpusa, novonastale vrste neće stići da popišu za ovoga života. Gnjidologijo - zrelo naprijed!
Ali kako uzleteti do one visine na kojoj nikakav ološ više ne sedi uz kladenac (Niče)? Kad bi od gađenja nicala krila, da čovek uzleti dovoljno visoko gde ološ ne zagađuje ni plavo nebo, ni plavu smrt. Žeđ nečistih zagađuje ekološku čistoću prelijepe naše! Bacih svoje čiste oči na doktorat, kad tamo - glib!
Ja pomislih; ne viđeše zakonodavci glib, e ga ne biše puštili. Ne samo da su ga viđeli, oni su ga i stvorili. Izglibaše i vazduh, i Lovćen, i pesmu, zagadiše sve čisto; sada sve samo gmiže u strahu da ne bude spršteno gnevom Odlazećeg. Odlazak će biti dug i mučan, mnogo će još njihovog gliba pasti po nama, po Domovini.
Mali gliban samo je kap u kaljuzi, staro smeće već je na po puta do večnosti, ali smrde pored kontejnera jer je službi "seocke" čistoće naređeno da smeće ne čisti, valjaće za zagađivanje, za obračune s nepodobnima. Jesu strašni, zastave mi, ali njihovom glibu treba se smejati svom čistotom koja nam je ostala posle uspele privatizacije.
Bonus video:
