Zna se u vukova kakva je dijeta
Svetsko prvenstvo u Rusiji zbog Oktobarske revolucije i jedne kapi krvi Nikolaja Ivanoviča Buharina na zastavi proletera, i pesme Majakovskog Priča o crvenoj kapici:
Bio jednom jedan kadet. Crvenom kapicom beše snabdet. Osim te kapice što pripade kadetu ni trunke crvenog u njegovom svetu. Revolucija je negde - ču kadet - začeta, al je kapica još uvek na glavi kadeta. Ko bubreg u loju živeli za kadetom kadet, i otac kadeta i kadetov praded. Podiže se jednom neki silan vetar, u parčiće razdra kapicu kadeta i on ostade crn. Videć ga gde šeta, vuci revolucije ščepaše kadeta. Zna se u vukova kakva je dijeta. Zajedno sa manžetama proždraže kadeta. Kad se budeš bavio politikom, dete, Ne zaboravi priču o ovom kadetu.
Majakovski u poslednjem distihu kaže deti, a Kiš je to preveo dete. S razlogom.
Ja sam rima
Rusija se umom ne može shvatiti, pevao je Fedor Ivanovič Tjutčev. Stih velikog pesnika najbolje je razumeo Vaclav Nižinski. Najveći u povesti baleta: Osećam telom, a ne intelektom. Ja sam telo. Znao je Nižinski već u devetnaestoj godini da je najveći igrač Carskog baleta i da je najbolji na svijetu. Najdarovitiji roni na dah. Njemu ne trebaju pomagala, boce sa kiseonikom, svaki je njegov pokret rizik, ulog na večnost. Najdarovitiji boluje od autodestrukcije. On hoće da prekorači granicu... U tom prekoračenju preti opasnost: hoćeš li se vratiti... O privlačnosti ronjenja na dah, o privlačnosti predela s one strane, predeo kao na fresci Pjera dela Frančeske Podizanje časnog krsta. O neuhvatljivoj granici između razuma i onostranog piše Nižinski u Dnevniku, rukopisu koji poskakuje:
Ja sam bik, ranjeni bik. Ja sam Bog u biku. Ja sam Apis. Ja sam Egipćanin. Ja sam Indijac. Ja sam Indijanac. Ja sam crnac. Ja sam Kinez. Ja sam Japanac. Ja sam tuđinac, stranac. Ja sam morska ptica. Ja sam ptica s kopna. Ja sam Tolstojevo drvo. Ja sam Tolstojevo korenje - Tolstoj je moj, ja sam njegov.
Nižinski piše o igri, o transu, o pozorištu, o politici, o čestitosti, o telu, o prostituciji, o medicini, o gradovima, o prirodi:
Pozvao sam neke prijatelje na vožnju do Maloža, na nekoliko milja od Sent Morica... Volim prirodu, a naročito rusku prirodu, priroda me privlačila još u Rusiji. Volim Rusiju. Moja žena se plaši Rusije. Meni je svejedno gde živim. Ako Bog hoće, celog ću života putovati... Nacrtao sam sliku Hrista bez brkova i brade, sa dugom kosom. Izgledam kao On, samo što on ima miran pogled, a moje oči gledaju uokolo. Ja sam čovek pokreta, a ne čovek mirovanja... On je voleo nepokretnost, a ja volim pokret i igranje... Ja sam osećanje. Ja sam Bog u telu i osećanju. Ja sam čovek, a ne Bog... Sebe moram prisiliti da osećam i razumem pomoću instinkata... Srećan sam, jer sam ljubav... Ja ne razmišljam i zato ne mogu da poludim... Ja sam Bog u poklonu... Brzo ću pisati, jer sebi nisam dao mnogo vremena... Ja sam ludak koji voli čovečanstvo. Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu... Dostojevski je veliki pisac koji je svoj život opisao pod maskom različitih osoba... Čitao sam Rat i mir. Tolstoj je veliki čovek i veliki pisac. Poslednjih godina stideo se svoga pisanja misleći da je blizu Boga... Dok sam bio s Djagiljevom, voleo sam pariske prostitutke. Svakog dana sam voleo po nekoliko prostitutki... Hoću da igram u korist siromašnih Francuske. Ja sam poljskog porekla, ali sam u srcu Rus, jer sam odgajan u Rusiji. Volim Rusiju. Paderevski je postao političar, ali on je pijanista... Božanska je muzika u kojoj ima osećanja...
Ne dopada mi se politika i osećam odvratnost prema političarima koji nastoje da prošire granice svoje zemlje. Sviđa mi se politika čiji je cilj da se zemlja sačuva od rata... Ja sam Hristovo mudro postupanje... Hoću da lečite moju ženu, ali mene ne možete da lečite... Želim da spavam, ali žena me ne oseća. Ona misli u snu; ja ne i zato neću da spavam... Želim da pišem, ali ne mogu. Mogu da pišem u transu, taj trans zove se mudrost... Pošao sam u šetnju i razmišljao o Hristu. Ja sam hrišćanin - katolik, Rus. Moja ćerka ne govori ruski jer nas je rat sprečio da idemo u Rusiju. Moja mala peva na ruskom jer sam je naučio ruskim pesmama. Volim ih i volim ruski jezik... Volim Rusiju. Volim Francusku. Volim Englesku. Volim Ameriku. Volim Švajcarsku. Volim Španiju. Volim Italiju. Volim Japan. Volim Australiju. Volim Kinu. Volim Afriku. Volim Transnal. Želim sve da volim i zato sam Bog. Nisam ni Rus, ni Poljak. Ja sam čovek. Nisam stranac ili kosmopolita. Volim rusku domovinu. Izgradiću branu u Rusiji... Razumeo sam da je Gogolj voleo Rusiju. Isto je sa mnom. Rusija nije politički problem. Rusija oseća više nego ijedna druga zemlja. Ona je majka svih zemalja i sve voli... Rusija nije boljševička. Rusija je moja majka. Volim svoju majku. Moja majka živi u Rusiji. Ona je Poljakinja, ali jede ruski hleb i šči. Želim da moju Rusiju svi vole premda znam njene mane. Ona je uništila ratni plan. Rat bi se ranije završio da nije popustila maksimalistima (ekstremno levo krilo stranke esera - socijalista revolucionara, u carskoj Rusiji zalagali su se za terorizam kao političko sredstvo, tako su ponekad zvali boljševike)... Rusi su kao deca. Morate ih voleti i dobro vladati njima. Volim da govorim u rimama jer ja sam rima!
Državni tim koji bude igrao u rimama, igrač koji jest, koji bude, koji bit će rima, taj državni tim i taj igrač pobediće na Svetskom prvenstvu u Rusiji.
Dva brata Eduarda Streljcova
Demencija u punom zamahu... Eduard Streljcov ima dva brata. Ista boja kose kao kod Eduarda, plavi, plavi, nije to boja od ovoga sveta. Dečak iz filma Čovekova sudbina Sergeja Bondarčuka. Jedan se ratnik vratio u rodno selo. Kuća zgarište. Nikog više nema na svetu, ni psa, i sreće brata Eduarda Streljcova. Vijaju njih dvojica Rusijom, matuškom ranjenom, u nekom ratnom kamionu, sami, sami na svetu. I drugi brat Eduarda Streljcova: pada kiša, sedi dečak na vlažnoj zemlji, ilovača, i dlanom, ljut, udara po zemlji. Nije mu otac ostavio tajnu livenja zvona. Čuje se zvuk zvona koje je dečak izlio, i zadovoljni bojari, izaslanici cara, i italijanska delegacija... Nije ga pogledao otac, ali mu je Andrej Rubljov pružio ruku. Andrej Rubljov posle deset godina šutnje: Hajdemo da lutamo Rusijom, ti ćeš liti zvona, a ja ću slikati crkve. Tri brata Streljcova, plavi, plavi, plavi, zbog njih dolazi Svetsko prvenstvo u Rusiju. Prema Ruskoj filmskoj akademiji, dečaka u Čovekovoj sudbini igrao je Pavel Boriskin, a dečaka u filmuAndrej Rubljov igrao je Nikolaj Burljajev. S dečakom iz Rubljova, već odraslim, popio sam piće za šankom u holu Doma sindikata februara 1983.
Ne, ne, ta dva dečaka su braća Eduarda Streljcova. I Svetsko prvenstvo u Rusiji zbog dnevnika Andreja Tarkovskog:
4. jun 1981.
„Brza smrt je najveća sreća čovekovog života.” (Plinije)
„... Stvar koja sama po sebi nije sramotna postaje sramotna kada je proslavlja gomila.” (Ciceron)
Ja sam verovatno fanatik slobode. Ja fizički patim od nedostatka slobode. Sloboda ti daje mogućnost da u sebi i drugima poštuješ osećanje dostojanstva.
5. jun 1981.
Danas sam opet imao nešto poput spazma u glavi, ponovo mi je u očima nešto podrhtavalo (u desnom oku) i ponovo me boli glava. Sloboda. Sloboda!
Meni se iz nekog razloga čini da A. Strugacki nije slučajno prekinuo poslovnu saradnju sa mnom. Očigledno je zaključio da komunikacija sa mnom predstavlja neku pretnju za njega. Nikada neću zaboraviti kako je dotrčao kod mene da rešimo naše novčane odnose čim je saznao da sam imao infarkt.
6. jun 1981.
Zvao je otac. U Moskvi je. Sutra ćemo Tjapa i ja ići kod njega u goste.
On isto kao i ja (tačnije, obrnuto) ima te spazme u glavi sa poremećajem vida. Dakle, sve je to nasledno?
10. jun 1981.
U džepu nemam ni prebijene pare. Narimov je (naravno u dogovoru s Goskinom) pomerio dolazak Normana Mocata s devetog na dvadeset prvi. Meni ništa nije rečeno, a u „Sovinfilmu” su se pravili ludi i glumili da je sve u redu.
- A što bismo Vama išta govorili? - pitao je Pavlov.
Zvao me je Tonino. Kaže da 21. imam zakazan ručak s Toskanom di Plantijeom. Hoće da mi predloži da radim „Borisa Godunova”, „Don Huana” a la Losey. Pristaću, a onda ću napraviti apokaliptičnog „Hamleta”.
(Nastavak u narednom broju)
Bonus video:
