Now the king told the boogie men
You have to let that raga drop
The oil down the desert way
Has been shakin' to the top...
Rock the Casbah, The Clash
Kako se ono kaže u ovakvim prilikama... prekidamo program zbog važnog obavještenja... ili saopštenja...
Dakle, prekidamo program zbog važnog saopštenja: "Grupa roditelja učenika koji su polagali (i najvjerovatnije nisu položili - op.a.) prijemni ispit na Arhitektonskom fakultetu (u Podgorici - op.a.) podnijela je krivičnu prijavu Vrhovnom državnom tužilaštvu i Upravi policije protiv dekana Gorana Radovića, prodekana Dragana Komatine, profesora Rifata Alihodžića (njih trojica su ove godine bili članovi tzv. Stručne komisije za polaganje prijemnog ispita na AF - op.a.) i saradnice u nastavi Eme Alihodžić (Rifatove bratanične - koja već nekoliko godina unazad sprema učenike za polaganje prijemnog - i to lijepo naplaćuje, što svakako treba naglasiti - op.a.) zbog navodne zloupotrebe službenog položaja".
Pazi - "navodne"!
A taman sam mislio da razvežem naširoko o bivšoj zgradi Narodne banke / Trgoprometa na Cetinju - o zgradi realizovanoj davne 1963. godine - kad ne lezi vraže - opet je Rifat, moj dobar prijatelj - Zdravo Rifate! - uspio da napravi probleme tamo gdje ne bi trebalo da postoje problemi, a nije se ustezao ni da priprijeti da će napustiti "posao profesora", ako ga univerzitet, ministarstvo (nije precizirao koje) i država ne uzmu u zaštitu. U svakom slučaju, ja bih se, da se nešto pitam u ovoj državi, ne časeći ni časa obratio Ministarstvu održivog razvoja i turizma, tj. ministru Predragu Sekuliću - i urgirao da se Rifat odmah skloni sa pozicije komesara crnogorske postavke na predstojećem, XIII Bijenalu arhitekture u Veneciji, jer se lako može desiti da krajem avgusta, u vrijeme otvaranja bijenala, bude u mardelju - ipak je ovdje riječ o krivičnoj prijavi, nije to šala.
O Rifate, crni Rifate... što ti je sve ovo trebalo.
U suštini, svake godine se ponavlja ista priča nakon što famozna Stručna komisija objavi rezultate prijemnog ispita na AF
U suštini, svake godine se ponavlja ista priča nakon što famozna Stručna komisija objavi rezultate prijemnog ispita na AF, pa nije bilo teško pretpostaviti da će kad-tad pasti krivična prijava. Svake godine stotinjak učenika polaže prijemni za upis na AF - i položi ga otprilike pedesetak, tj. pola - pa onda roditelji učenika koji nisu položili prijemni podignu silnu dževu, padnu silne optužbe na račun komisije, padnu silne kontraoptužbe od strane komisije na račun roditelja i, gotovo u pravilu, zamalo dođe do krvavog fizičkog obračuna između roditelja i članova komisije, Goran Radović dolije još ulja na vatru svojim zapanjujuće iritantnim i nerpomišljenim izjavama za medije, to mučno natezanje traje nekih par nedjelja, i na kraju se uzavrele strasti ipak stišaju i sve se to lijepo okonča po onoj staroj narodnoj - izio vuk magarca.
Pa naredne godine - opet sve iz početka - kao da ništa nije bilo.
Situacija je, međutim, ove godine unekoliko drugačija - sad je na tužilaštvu i policiji da ispita regularnost ovogodišnjeg prijemnog ispita na AF - što čitavu stvar čini interesantnom i svakako vrijednom analize.
Nikako ne želim da budem ciničan - ali morate priznati da bi čitava ova stvar bila u neku ruku smiješna - da nije žalosna, da u igri nisu aspiracije mladih ljudi - na kojima bi, da je sreće, trebalo da počiva budućnost ove države. Odabir buduće profesije je izuzetno važna stvar - što bi ljudi sa AF svakako trebalo da imaju u vidu. Nisu smjeli, jednostavno, da dozvole da im se desi ova blamaža - morali su čitav proces polaganja prijemnog ispita da postave na način koji bi u samom startu eliminisao bilo kakvu sumnju u neregularnost - postoje brojni modeli koji su se mogli primijeniti da je postojala takva namjera - ali očigledno nije - a morali su i da taj proces učine maksimalno transparentnim - što opet nije bio slučaj.
Hajde da pretpostavimo da će policija - nema bolje od naše policije, nadam se da se slažemo oko toga - sofisticiranim forenzičkim metodama - DNK analizom pljuvačke, na primjer - uspjeti da poveže nepotpisane testove i koverte - u međuvremenu otvorene - u kojima su se nalazila imena kandidata - i da će do duboko u noć sabirati i oduzimati bodove, ne bi li ustanovila eventualne nepravilnosti u radu komisije. Ako se desi da komisija padne na testovima - pala je - i slijedi mardelj, tj. Spuž. Ako li se pak desi da komisija prođe testove - policija će se naći pred nerješivim problemom.
Sad zamislite nadrealnu scenu u kojoj 5-6 iskusnih inspektora, specijalizovanih za borbu protiv kriminala u visokom školstvu - zuri u stotinjak crteža
Ne znam postoji li nekakav pravilnik kojim je, recimo, ustanovljen kriterijum za ocjenjivanje slobodoručnog crteža - kao dijela prijemnog ispita na AF. Kladio bih se da ne postoji - a i zašto bi postojao, kad je Ema Alihodžić savršeno upućena u tu problematiku. Kad malo bolje razmislim - Ema je jedini ekspert u Crnoj Gori na polju arhitektonskog slobodoručnog crteža za prijemni na podgoričkom AF. Pitajte njenog strica Rifata koliko je, do sada, upisao na AF učenika koje je ona spremala. Recimo da ih je upisao mnogo - jer u protivnom taj Emin biznis ne bi cvjetao - i sasvim je izvjesno da upisani učenici (a pogotovo njihovi roditelji) smatraju da je novac koji su dali Emi - odlična investicija (u budućnost). U principu: svi srećni, svi zadovoljni - ljubav za ljubav - a sir za pare. Ko nema para - ne dobija sir. Vrlo prosto.
Sad zamislite nadrealnu scenu u kojoj 5-6 iskusnih inspektora, specijalizovanih za borbu protiv kriminala u visokom školstvu - zuri u stotinjak crteža i pokušava da ustanovi da li je kvalitet svakog od tih crteža komisija adekvatno nagradila poenima.
Teško bi to išlo bojim se... vrlo teško.
A tek suđenje - zamislite elokventnog vrhovnog tužioca koji s nevjerovatnom lakoćom izvodi dokaz da je neki crtež pogrešno ocijenjen - i da komisiji shodno tome sljeduje mardelj.
OK - a sad ozbiljno.
Činjenica je da postoji paradoksalna situacija u kojoj saradnica na AF profitira na račun svoje pozicije na AF (i uopšte u društvu) - a na račun kandidata koje sprema za upis na taj isti AF - i da u komisiji koja ocjenjuje radove sjedi njen stric, profesor na AF. Bitan preduslov funkcionisanja ovog jedinstvenog sistema je da saradnica tačno zna kako komisija vrednuje slobodoručno crtanje - i da neće, što je posebno važno, biti nikakvih iznenađenja - svake godine je test iz slobodoručnog crtanja u principu isti.
Kad je komesar Rifat svojevremeno raspisao "Konkurs za Bijenale arhitekture, Vencija 2012" - bio je to, podsjetiću vas, interni konkurs za studente podgoričkog AF - u tekstu je jasno - i pravilno, bravo Rifate - naveo: "Na konkursu ne mogu učestvovati timovi u čijem se sastavu nalaze studenti koji su u srodstvu sa članovima Organizacionog komiteta i članovima žirija, kao ni studenti koji neposredno sarađuju sa članovima žirija na bilo kojem poslu iz oblasti struke".
A kandidate za polaganje prijemnog ispita može bez ikakvih problema da sprema saradnica koja je u srodstvu sa jednim od članova komisije - tj. žirija?
Ema: Amidža, koliko ćemo mojih ove godine da šibnemo ispod crte?
Rifat: Koliko ti kažeš, sunce amidžino, nećemo sad cjepidlačiti, samo ti udari, onako široko.
Nije li ovdje riječ o tzv. sukobu interesa?
Sad posmatrajte stvar iz pozicije saradnice - zar njoj ne bi najviše odgovaralo kada bi svi polaznici njene školice bili upisani na AF - teško da postoji bolja preporuka za tu školicu.
Najbizarnije od svega je to što niti saradnica, niti bilo ko sa AF - ne vidi ništa čudno u svemu ovome - saradnica se čak razmeće na sve strane činjenicom da vrlo visoki procenat korisnika njenih usluga prolazi na prijemnom. Lijepo bi bilo kada bi barem ćutala - ali nije ona od onih što ćute.
OK - a sad stvarno ozbiljno.
Činjenica je da između učenika koji žele da postanu arhitekti i podgoričkog AF - postoji barijera koja se zove prijemni ispit. Sad uzmite da je ta barijera pod kontrolom čovjeka koji je nedavno nagrađen - vrlo visokom nagradom - za tuđi projekat interijera, što je tek jedan od mnogih poražavajućih momenata u njegovoj karijeri - čovjeka koji na jednom mjestu kaže: "Moramo skrenuti pažnju na to da ne treba svaki arhitekta da projektuje. Prema svjetskoj statistici maksimum pet odsto arhitekata se bave projektovanjem", da bi se kasnije nadovezao na ovo svoje briljanto opažanje: "Mislim da mladi ljudi treba da se bave i praktičnim strukama i zanatima koji često obezbjeđuju posao i dobru situiranost u životu".
Taj čovjek je Goran Radović, dekan AF.
Njegova desna ruka je profesor Rifat Alihodžić - komesar - koji ovako definiše prava pobjedničkog studentskog tima koji će predstavljati Crnu Goru na ovogodišnjem, XIII Bijenalu arhitekture u Veneciji: "Odabrani tročlani tim, o trošku Organizacionog komiteta, stiče pravo na: otvaranju Bijenala, otvaranju crnogorske izložbe i obilaska cijele izložbe svih učesnika Bijenala. Takođe radni tim ima pravo na materijalnu nadoknadu u skladu sa materijalnim mogućnostima raspoloživog budžeta" - uz opasku da su u međuvremenu ipak odabrana dva tročlana tima - Rifat u Veneciju vodi - ako ne zaglavi u mardelju - tročlani tim djevojčica i tročlani tim dječaka - nije li to prekrasno.
Nagradno pitanje glasi: vjerujete li vi Radoviću i Rifatu?
Da li biste povjerovali lisici kada bi vam tvrdo obećala da neće dirati kokoške ako je ostavite nasamo sa njima u kokošinjcu?
I za kraj - priča iz života.
Da li biste povjerovali lisici kada bi vam tvrdo obećala da neće dirati kokoške ako je ostavite nasamo sa njima u kokošinjcu?
Priča mi, prije neki dan, moj zubar Deki, dok mi stavlja plombu u gornju peticu, lijevo - Znaš li ti, batice, da sam se ja još u drugom gimnazije opasno bio napalio da studiram arhitekturu. Pazi sad, nisam poznavao nikoga ko je studirao arhitekturu, nikad nam nijedan arhitekta nije ušao u kuću, nikad nisam imao talenta za crtanje, s matematikom sam stajao očajno tokom čitavog školovanja, gde god da sam se makao iz Beograda uvek bih se izgubio - Budimpešta, Beč, Prag, Varšava, London... šta ti ja znam gde sam sve bio, nema gde se nisam izgubio - Vršac, čoveče, uspeo sam jednom da se izgubim u Vršcu, možeš li to da zamisliš - 'ej bre Vršac! - izgubio sam se u je*enom Vršcu! - toliko je jaka bila moja orijentacija u prostoru, šta još hoćeš da ti kažem - ali zapeo ja - arhitektura, pa arhitektura i samo arhitektura, ma neću ni da čujem za drugo. I odradim ti ja lepo sve te časove kod Tedija, pa kod Marije, pa kod Uglješe i overim kompletnu tu ekipu što je tada spremala ludake za prijemni - ćale iskešira grdnu lovu, to se podrazumeva, naravno - i onda ti se ja, dan pre prijemnog, tako krvavo olešim alkoholom, pa padnem sa neke ziljave terase i izlomim sve prednje zube - ali sve, razumeš, sve, u kompletu, sve je otišlo - ovo pozadi neću ni da pominjem - i celu tu narednu godinu sam video boga-oca po beogradskim stomatološkim ordinacijama, nema ko nije pokušavao da mi spase što se spasiti moglo - i rešim ti ja, posle svih tih užasnih iskustava, ne možeš čoveče ni da zamisliš šta sam sve prošao - rešim ti ja, dakle, da se manem arhitekture, pa da lepo upišem stomatologiju - i da celoga života spasavam zube dobrim ljudima. Da se razumemo - ne kažem ja da je arhitekura ćorak kučki za pod rep - nikako - ali batice, moraš da me razumeš - strašno volim svoj posao, zaljubljen sam u svoj posao, i duboko sam ubeđen da ne bih mogao ništa drugo da radim u životu.
Aaaa jaaa eee aaa maaa - kažem ja - i to je otprilike bilo to.
Smrt despotizmu i nepotizmu na podgoričkom AF - sloboda arhitekturi i urbanizmu!
Roditelji tuže profesore za mućke pri upisu na Arhitektonski fakultet >>>
Galerija
Bonus video:
