Nedavno me je intervjuisala jedna mlada novinarka i između ostalih, postavila mi je i ono, u ovakvim prilikama neizbežno pitanje, ko je moj čitalac? Kako ja njega zamišljam? Pritom me je zamolila da odgovor bude što je moguće kraći.
Rekao sam joj da mi je prilično teško da na pitanja takve vrste dajem kratke odgovore. „A vi pokušajte“ – zamolila je ona. I stvarno sam pokušao. Dovodeći u nedoumicu ne samo nju, već u nekom smislu i samog sebe, rekoh: „Moj čitalac je onaj što ume da čita“.
Vidite i sami. Odgovor je bio kratak da kraći ne može biti, no i pored najbolje volje da udovoljim njenoj ljubaznoj molbi, ipak sam bio prinuđen da ga još neko vreme objašnjavam.
Da li ste se, dragi čitaoče, sretali s onom već ustaljenom formulom „vic je dobar, ali odvratan“
Morao sam da kažem da se mnogima samo čini da ljudi koji su naučeni da prepoznaju ćirilična slova i znaju da ih sklapaju u reči, umeju i da čitaju; da je prema mojim zapažanjima sve manje onih koji su sposobni da usvajaju tekst, ne samo kao niz pojedinačnih reči ili prosto skup više reči već i kao celovit iskaz nekog mišljenja; da sve ređe srećem ljude koji su u stanju da percipiraju individualnu intonaciju i red reči u rečenici kao sadržajnu kategoriju.
I nisam jedini koji je to zapazio. Pre kratkog vremena se desilo da provedem jedno prijatno veče u razgovoru s dvojicom školskih predavača. Profesor ruskog jezika i književnosti nam se požalio da je većini đaka danas potpuno nemoguće objasniti u čemu se sastoji sva draž i sva ta, tako čarobna lepota proze, na primer Gogolja.
Oni su sposobni da prihvate tekst samo s tačke gledišta konkretne informacije, bez ikakve pretpostavke o tome da se njime mogu rešavati i umetnički zadaci. Odmah i neizostavno, oni takoreći već iz prve rečenice teksta moraju da znaju „ko je s kim i zašto”. “U protivnom, bilo koji tekst će biti smatran za ubistveni 'smor' i od njih će biti vrednovan taman kol’ko crno ispod nokta“.
Drugi profesor, matematičar, rekao nam je da se i on susreće sa sličnim problemom. „Kako to!?“ – začudismo se jezikoslovac i ja. – „Zar matematika nije egzaktna disciplina, bez svih onih zbunjujućih zavrzlama koje umeju da zadaju „red reči“ i tome slično?“
„Ne, to nažalost nije tako“ – odgovorio je matematičar. – „Poslednjih godina sve češće primećujem da u učionicama sede učenici koji, mada spadaju među one koji uopšte nisu glupi, s teškom mukom mogu da razumeju uslove u matematičkim zadacima.
Ove reči mogu biti sasvim i po svemu različite, no one su uvek aktivno vrelo mnogih burnih emocionalnih uzbuđenja
Veoma im je teško da shvate smisao postavke ako im se ponudi više od jednog uslova. Takođe sam primetio i to da đaci koji čitaju knjige s ovim zadatkom mnogo lakše izlaze na kraj. A čitanje je danas, kako razumem, postalo veliki problem.“
Ja nisam učitelj. Ja sam pisac i ja sve češće primećujem da se od strane mnogih bilo koji tekst percepira samo kao niz posebno odvojenih reči. Štaviše, mnogi su sasvim ozbiljno uvereni u to da postoje reči koje su same po sebi dobre ili loše. Često slušam kako ima „vulgarnih reči“.
Pod vulgarnim ili banalnim podrazumeva se nešto loše, pokvareno ili podlo, veoma često „nepristojno“, mada je poznato da se najgore podlosti najčešće čine rečima ili pomoću reči koje su veoma „pristojne“.
Da li ste se, dragi čitaoče, sretali s onom već ustaljenom formulom „vic je dobar, ali odvratan“. Ako se nad ovom formulom malo ozbiljnije zamislimo, odmah se sasvim opravdano nameće pitanje: „Čekajte malo, je li on dobar ili odvratan?“ Jedno od ta dva.
Naravno, nije stvar u tome koje se reči koriste u nekom tekstu. Važno je samo to jesu li one u datom kontekstu umesne. Bitno je to koliko su one tačne i s kojim motivom se koriste.
No ljudima koji nemaju naviku da usvajaju tekst kao osmišljeni red, nego ga shvataju kao slučajno izabran i potom (već nekako) nabacan zbir reči, ovo je veoma teško objasniti. Oni će u bilo kom tekstu loviti samo one takozvane ključne reči i u njih smeštati sadržaj čitavog teksta.
Posledica ovakvog „čitanja“ je da se u svesti ljudi koji ne umeju da čitaju, ove posebne reči naduvavaju do divovskih dimenzija
Izbor tih takozvanih ključnih reči, ili u boljem slučaju skupa reči, vrši se po principu „šta koga boli“, a u svakom konkretnom slučaju tačne reči su uvek one koje najjače „bole“. I zato su bolna mesta kod svake individue ili socijalne grupe različita.
Ove reči mogu biti sasvim i po svemu različite, no one su uvek aktivno vrelo mnogih burnih emocionalnih uzbuđenja. Na primer, to može da bude „Rusija“, ili „Hodorkovski“, ili „patriotizam“, ili „Staljin“, ili „guzica“, ili „Jevrejin“, ili „Amerika“, ili „sise“, ili „Gruzija“, ili „bog“, ili „Bog“, ili „Katin“, ili „Skolkovo“, ili „abortus“, ili „gnjida“, ili „Putin“, ili „pravoslavlje“, ili „olimpijada u Sočiju“, ili „modernizacija“, ili „narodni front“.
Osim toga, često se potpuno ignoriše jedna vrlo važna činjenica: reč se može koristiti ne samo u svom direktnom već i u prenosnom značenju. S raznim stepenom intenziteta značenja reči se njišu i trepere, ljuljalju i klate, a ponekad i prosto izobliče pod uticajem ostalih reči, koje su u istom tekstu smeštene obično u najbližem komšiluku.
Posledica ovakvog „čitanja“ je da se u svesti ljudi koji ne umeju da čitaju, ove posebne reči naduvavaju do divovskih dimenzija, zaklanjaju svetlost, pomućuju razum i na kraju uz gromoglasni prasak eksplodiraju, s visokim stepenom rizika da sve koji su se zatekli u blizini od glave do pete poprskaju svojim sadržajem.
Kultura je ta koja sama na svojim krhkim plećima drži tu glomaznu, do apsurda nezgrapnu građevinu koju još uvek zovemo domovina
Ja uopšte nemam nameru da govorim o „padu kulturnog nivoa“. I pored večitih razgovora, dramatično intoniranih, o propasti kulture, o smrti umetnosti i ostalim stvarima eshatološkog karaktera, kultura je uvek i u svim vremenima postojala. Ona i danas postoji i ona će i ubuduće postojati. Nema ona kuda da se dene.
Strogo govoreći, u ovoj našoj zlosrećnoj otadžbini ona je jedino što nam je još ostalo. Danas, u uslovima kada su potpuno iščezli skoro svi oblici političkog i društvenog života, kultura je ta koja sama na svojim krhkim plećima drži tu glomaznu, do apsurda nezgrapnu građevinu koju još uvek zovemo domovina.
Dakle, ja ne govorim o njoj, o kulturi. Ja govorim o socijalnoj patologiji koja je među nama rasprostranjena u najrazličitijim, posve nastranim formama, a jedna od njih je i ovo masovno ignorisanje sintakse. A sintaksa je u stvari istorija.
Jer istorija nije prosto gomila izgovorenih ili napisanih reči. Čak ni rečenica. Istorija je njihov red, a kada se red reči ruši, onda se ta, i bez toga slabašna veza među vremenima kida.
Zaustih da saopštim: „Red mora biti uspostavljen!“, mada će se istog trena na ovu moju rečenicu mnogi sjatiti, a moji „red“, „mora“ i „uspostavljen“, ubrzo će biti razvučeni na razne strane.
No ja ću to ipak reći, i naravno napomenuti da je moja izjava namenjena samo onima koji umeju da čitaju.
(sa ruskog preveo Haim Moreno, grani.ru, preuzeto sa pescanik.net)
Bonus video:
