Film Srđana Koljevića "Žena sa slomljenim nosem" je na Festivalu evropskog filma u Lećeu, osvojio Grand Prix , nagradu "Zlatna maslina" za najbolji film kao i priznanje publike.
“Veliko je zadovoljstvo dobiti ova priznanja jer je konkurencija bila zaista odlična i sastavljena od filmova koji su bili na festivalu u Berlinu, Kanu, Veneciji. Izbor evropskih filmova iz prošle godine je bio zaista dobar, a predsjednik žirija bio je jedan od najvažnijih evropskih producenata Paolo Branko, koji je producirao 240 filmova od kojih su 52 bila u Kanu, tako da je priznanje iz njegovih ruku posebna čast”, kazao je za “Puls” Koljević.
On dodaje da mu je drago što je osim festivalskog, film imao i bioskopski život.
“Ovo je film koji komunicira sa publikom i ima bioskopski život paralelno sa festivalskim. To je po mom shvatanju filma važno na dva nivoa, jedan je taj da kada odete u bioskop mogućnost da uživate, da se prepustite emocijama i priči, a drugi su ta dublja značenja koja ponesete iz bioskopa. Zato me i raduje što film dobija kako nagrade žirija, tako i priznanja publike, kao što se i desilo na ovom festivalu u Lećeu, i to je onda zaista velika satisfakcija za reditelja. 'Žena sa slomljenim nosom' se trenutno prikazuje u španskim bioskopima, a onda nastavljamo da dalje po festivalima u Kopenhagenu, Njujorku, Portugalu”, priča Koljević.
Što ste autentičniji i uspješniji u tom utemeljenju u koncept i sredinu koju prikazujete, šanse da stvar bude i univerzalna su veće", priča za "Puls" Koljević.
S obzirom na to da film ima priču koja je karakteristična za Beograd pitali smo Koljevića kako je publika u inostranstvu reagovala na nju i da li su je shvatili, na šta on kaže:
“Vi pričate priču u kojoj treba da prenesete emocije artikulisane univerzalnim filmskim jezikom, a utemeljene autentičnim prostorom koji odrađujete. Što ste autentičniji i uspješniji u tom utemeljenju u koncept i sredinu koju prikazujete, šanse da stvar bude i univerzalna su veće, naravno ako pričate priču univerzalnim filmskim jezikom. Najveće mi je zadovoljstvo kada na festivalima razgovaram sa publikom i vidim da ljudi svuda isto reaguju na humor i emocije iz filma. Tako da mislim da prevazilazi barijere jezika, male sredine i kulture, te da ga ljudi i emotivno i intelektualno prihvataju jednako“.
Koljević, kao i većina njegovih kolega nije se bavio pričom koja je karakteristična za srpski film, kako je kazao za medije, ali jeste temom koja je zahvatila ovdašnji prostor period kraj 90-tih. Na pitanje, kako je birao priču, Koljević objašnjava:
“Mene su interesovali likovi, njihove emocije i životne priče. Suština je upravo u prevazilaženju ožiljaka iz prošlosti, sa interpretiranjem dramske priče iz humornog ugla. U suštini sam htio da napravim priču koja je ozbiljna, ali na kraju nudi dozu optimizma, koja pri tome neće biti banalna. Inače, svako od nas nosi neke emotivne ožiljke iz prethodnog perioda, i pomalo smo zaglavljeni u nekom vremenu, što sugeriše jedna od metafora iz filma, Brankov most koji povezuje novi i stari Beograd. Ljudima je potrebno emocionalno resetovanje da bi mogli da nastave da žive. I time sam pokušao da se bavim u filmu”.
Na pitanje kako izliječiti ožiljke i da li više bole emotivne ili fizičke povrede kao što je slomljeni nos, Koljević odgovara:
“Kao prvo, emotivne povrede se prevazilaze, što je u filmu prikazano kroz određene neobične ljubavne priče koje nastaju tamo gdje se čovjek najmanje nada, i mislim da je to nešto što predstavlja vrstu emotivnog otvaranja svakog od likova koji je zarobljen u svojoj smrznutoj emotivnoj priči. Naravno emocionalne povrede su dugotrajnije i u tom smislu više bole, a komplikovaniji je i finiji je put njihovog prevazilaženja, zato mi je to bila inspiracija za film”.
“Izuzetno sam srećam što su svi glavni glumci koje sam zvao bili spremni da rade ovaj film, da se posvete projektu i budu požrtvovani."
Koljević je imao rediteljsku sreću da u filmu okupi dobru glumačku postavu, što ga čini veoma zadovoljnim.
“Izuzetno sam srećam što su svi glavni glumci koje sam zvao bili spremni da rade ovaj film, da se posvete projektu i budu požrtvovani. Može se reći da imamo najbolje glumce za te uloge - Nebojšu Glogovca, Anicu Dobru, Branku Katić. Oni su bili spremni da ostave po strani svoje profitabilnije obaveze da bi radili na ovom relativno malom filmu i zbog toga sam posebno srećan”, zaključuje Koljević.
Bonus video:
