Kada je naoružana gerila iz Kolumbije kidnapovala Toma, oca Majlsa Hargrouva, Majls je poverio svom dvadesetdvogodišnjem prijatelju da pregovara s otmičarima i pokuša da vrati oca kući. Kakve su šanse ovi neiskusni mladi studenti uopšte mogli da imaju?
Biiip...
Biiip...
Telefonska sekretarica Majlsa Hargrouva histerično je bljeskala.
„Majlse, ovde tvoja mama, imamo mali problem i moraš da pozoveš strica Raforda."
To je bila samo jedna od devet poruka, nešto zaista nije bilo u redu.
„Znao sam da je posredi nešto ozbiljno", kaže Majls, „Pošto su usledile poruke od mog strica, koji je govorio: 'Majlse, imamo problem, pozovi me'. Tada sam već bio u fazonu: 'Zaboga, šta li se desilo?'"
- Otmice u Srbiji nekad i sad: „Otmičarima danas i nije bitan novac"
- Otet najmlađi afrički milijarder
- „Najduža i najspektakularnija otmica aviona“
Bilo je to u septembru 1994. i 21-godišnji Majls se nalazio u holu studentskog doma na teksaškom univerzitetu. Plašio se loših vesti. Da nije neko doživeo saobraćajnu nesreću?
Ono što mu je stric preneo ostavilo ga je bez daha. „Tvoj tata je jutros kidnapovan dok je išao na posao."
Majlsovi roditelji, Tom i Suzan Hargrouv, živeli su u Kaliju, gradu na jugozapadu Kolumbije.
Porodica se tu doselila nekoliko godina ranije, pošto je Tom radio kao humanitarni stručnjak za poljoprivredu, tako da su Majls i njegov brat tamo završili školu.
Ali to mesto je postajalo sve nezgodnije za život.
Revoluconarne oružane snage Kolumbije (FARK), zapravo naoružana gerilska grupa, bile su u ratu s kolumbijskim vlastima i između ostalog su novac prikupljale tako što su otimale ljude i tražile za njih otkup.
To se u regiji Kalija dešavalo sve češće i Suzan je predosećala da će ih snaći nešto loše. Već je tražila od Toma da potraži drugi posao.
A sada su Toma oteli.
„Njegov automobil je pronađen kraj puta, tamo gde se nalazila barikada. Njegova lična karta i neki leci koje je ostavio FARK pronađeni su na prednjem sedištu", kaže Majls.
„Gerilci su preduzeli ono što se naziva operacija 'lov na čudo'. Naprosto bi postavili prepreku na putu, u potrazi za automobilima ili kešom - bilo čime što bi donelo malo novca za njihovu stvar. Ali kada se pojavio Amerikanac, znali su da tu leži mnogo para."
Svedoci tvrde da su ubacili Toma u stražnji deo jednog od prethodno ukradenih pikap kombija i zaputili se na istok, u Ande.
Majls je doleteo u Kolumbiju, kako bi bio s majkom. I njegov mlađi brat, Gedi, koji je studirao u Egiptu, pridružio se porodici.
„Bilo je strašno, jer nam je rečeno da će pokušavati da pronađu, da otkriju bilo šta o porodici, kako bi znali s kim imaju posla", kaže Majls.
„Tako da se sve vreme činilo da nas neko posmatra. Niko od nas nije želeo da napusti naše malo dvorište."
Majls kaže da je majka bila snažna i da je kontrolisala osećanja, ali ispod površine, porodica je paničila. „Osećao se adrenalin koji je uveliko strujao kroz sve nas."
Na sreću, u njihovoj okolini je bilo još ljudi koji su ranije prošli kroz isto.
„Pojavili su se niotkud i počeli da nam daju savete i govore: 'Samo pregovarajte s njima, moraćete da platite otkup, porajaće to neko vreme, ali samo sarađujte i sve će se tako rešiti.'"
Porodica je upozorena da bi mogle proteći najmanje tri nedelje, ili ceo mesec, pre nego što im se otmičari jave. Čekali su i čekali.
A onda, dvadeset prvog dana, stigao je snimak zvani „dokaz života".
Na zrnastom snimku video se Tom, okružen naoružanim i maskiranim vojnicima. Bio je to potresan prizor, ali Majls kaže da je osetio olakšanje što vidi oca i što zna da je on živ.
„Meni je najgore bilo da posmatram mamu kako gleda taj snimak", kaže on. „Sećam se samo kako je dodirivala očevo lice na ekranu."
Otmičari su tražili nemoguće - porodica je trebalo da plati šest miliona dolara kako bi dobila Toma nazad - i otmičari su rekli da će pregovarati jedino sa porodicom ili porodičnim prijateljem.
„Svi su nam govorili da ne treba da pokušavamo sa spašavanjem", kaže Majls.
„FARK je u to vreme držao pod kontrolom veliki deo Kolumbije. Njihove su bile visoravni i šanse da moj otac preživi u slučaju da se na to područje pošalju neke vojne snage da ga spasu bile su mršave ili ravne nuli."
Pregovarač je morao tečno da govori španski, da razume lokalni dijalekt i, ono najvažnije, da bude neko u kog je porodica imala potpuno poverenje.
Niko od njih nije mogao da preuzme tu ulogu, zato što nisu dovoljno tečno govorili španski, tako da su se obratili Majlsovom prijatelju iz Kolumbije, Robertu Klerksu.
Majls i Robert su se upoznali prvog dana Majlsove srednje škole u Kolumbiji i otad su bili bliski prijatelji. Kao i Majls, Robert je sada bio na studijama. Imao je samo 22 godine.
Sve se moralo držati u tajnosti.
„Ne sme da postoji treća strana koja zna da pregovarate, nudite ovo, nudite ono, dobijate dokaz života, ne - sve je moralo da ostane u uskom krugu ljudi", kaže Robert.
Takođe su primili savet i instrukcije od jednog britanskog stručnjaka za pregovore, koji im je rekao da ostanu pribrani, da govore polako i slede scenario.
„Pre svakog razgovora", kaže Robert, „praktično smo imali napisano šta treba da kažemo, šta treba da pitamo, i nije se smelo odstupati od tog scenarija."
- Kako izgleda surovi zatvor u kom će kaznu služiti El Čapo
- Ko je El Čapo - ovo je njegova priča
- El Čapo - 15 jezivih stvari koje je otkrilo suđenje
Otmičari su govorili u šiframa, tako da je Tom postao „zgrada", a oni su govorili o tome koliko „buradi" (koliko novca) su bili spremni da daju za tu „zgradu".
Tokom prvih pregovora, Tomov tim se okupio oko kratkotalasnog radija koji su koristili u komunikaciji, i Majls je prvi put čuo jezivi glas jednog od očevih kidnapera. Porodica se odlučila za rizičnu strategiju - da ponudi 41.000 dolara, kako bi pokazala FARK-u da je šest miliona u potpunosti nedostižna suma.
„Uvek postoji rizik da ih razbesnite", kaže Majls. „To su savetnici objasnili nama i Robertu, pošto je Robert bio taj koji je morao direktno da ima posla s njima. Pretiće vam, govoriće vam najužasnije stvari. Na kraju krajeva, sve je to biznis, Tom je roba i ako bi ga otmičari povredili ili ubili, onda ne bi dobili nikakav novac i protraćili bi mnogo vremena i sredstava."
Ponuda jeste razbesnela otmičare.
„Za te pare nećete čak dobiti ni telo", kazali su Robertu.
Ali pregovori su nastavljeni, dvaput nedeljno, obično oko sedam uveče.
„Sećam se da sam jednom prilikom imao ispit", kaže Robert. „Došlo je do nekog zastoja u kompjuterskoj sali na univerzitetu, tako da sam doslovno morao da odem sa ispita i kažem: 'Profesore, izvinite, ali moram da idem.' Verovatno sam delovao kao najbezobraznije derište u grupi, pošto sam naprosto otišao, ali nisam mogao da im kažem: 'Čujte, pregovaram sa otmičarima.'"
Kako su se pregovori nastavili, susedi Hargrouvovih, porodica Grajner, stalno su ih podsticali da što više nastave s uobičajenim životom.
„Klaudija Grajner nas je uporno nagovarala da pokušamo i zaista se trudila oko večera", kaže Majls.
„Provela je neko vreme u Ujedinjenom Kraljevstvu i iskreno se divila britanskom stoičkom mentalitetu. Inspirisala nas je da se prosto okupimo, večeramo skupa, uz sveće i cveće, da postavimo sto, da uložimo trud, da osetimo da zaista živimo, jer je usred svega toga bilo veoma lako zaboraviti na to da smo živi."
Iako otmičari jesu malčice umanjili visinu otkupa, i dalje su tražili milione od porodice, koja nije mogla da plati taj iznos - a onda je nastupila bolna tišina.
- Zatvorenik koji se prerušio u svoju ćerku pronađen mrtav
- Bivša zatvorenica model za novu kolekciju rublja Kim Kardašijan
Otmičari su obustavili svaki kontakt tokom mesec dana.
U tom periodu, Majls je počeo da žudi za time da opet čuje „grozomorni" glas otmičara.
Kada su pregovori nastavljeni, FARK je od porodice očekivao da podigne ponudu, ali oni to nisu učinili, što je otmičare još više ražestilo. Opet su prekinuli kontakt, ovaj put na dva meseca.
Suzan Hargrouv se dala na posao, u pokušaju da razbije tišinu - slala je pisma u planine, obraćala se bivšim žrtvama FARK-ovih otmica i sveštenicima koji su radili na teritoriji na kojoj su, sumnjalo se, držali Toma.
Porodica je odlučila da podigne ponudu na 201.000 dolara i to su preneli otmičarima kada su pregovori konačno nastavljeni.
„Nastupila je ogromna pauza", kaže Majls.
„Sećam se te pauze", kaže Robert. Bilo je to kao: 'Daj! Reci nešto - reci nam: da ili ne!'"
Otmičari su pristali.
Devet meseci nakon što su Toma oteli, konačno je mogao da se vrati kući, svojim voljenima.
Do danas, Majls ne može da otkrije na koji način je porodica pribavila novac, ali uspela je u tome i sakrila ga je u drvene sanduke.
Zatim je trebalo isporučiti ga.
- U fotografijama: Jutro posle pobune u brazilskom zatvoru
- Bio 38 godina u zatvoru, a nevin - dobio 21 milion dolara
- Doživotna robija: Populizam i mešanje u sudsku vlast
„Svi su nam govorili da ne treba slati člana porodice [i] fizički nositi novac. Pošto bi tako naprosto oteli i vas", kaže Majls.
„Imali smo agenta FBI koji se zbližio s porodicom i on je znao profesionalnog dostavljača kog smo mogli da unajmimo da odnese novac u planine u naše ime. Naši susedi su pronašli vozača koji je bio spreman da vozi stari, olupani kombi.
„Dvojica muškaraca koje smo odabrali nisu se poznavala i to je, na neki način, sve bilo deo plana, pošto, ako se prethodno nisu znali, ne bi ni kovali planove da pobegnu s novcem."
Novac je bezbedno dostavljen i porodica je čekala da Toma oslobode.
„To uopšte nije kao u filmovima - vi predate novac, a vaš otac stoji tamo, na drugoj strani", kaže Majls. „To ne funkcioniše tako. Uzeli su novac i zapravo nam nisu ništa rekli o tome kada će se on vratiti kući, ali na osnovu iskustava svih sa kojima smo pričali, verovali smo da će se vratiti za tri do sedam dana."
Tri dana su prošla - a od Toma ni traga.
Sedam dana je prošlo - od Toma i dalje ni traga.
Nedelje su nastavile da se nižu i sve ih je ophrvao predosećaj da se Tom možda uopšte neće vratiti kući.
A onda su primili telefonski poziv od otmičara u kom im je rečeno da istog trena uključe televizor.
Na vestima su pokazivali tela dvojice američkih misionara koje je FARK držao kao taoce godinu i po dana. Vojska je pokušala da ih spase, ali otmičari su ih pogubili, pa napustili logor.
„Nikad neću zaboraviti te vesti", kaže Majls.
„Bila je to jedna od najstrašnijih stvari koje sam video - zbog toga što su snimci bili veoma eksplicitni, ali još više zbog toga što smo poznavali porodicu, bili smo dobro upoznati sa tim otmicama. Znali smo da je to moglo da se desi nama. To je mogao da bude naš tata, a sada je već prošao čitav mesec nakon što smo platili otkup."
Zbog tih snimaka je porodica Hargrouv zapala u očajanje i Majlsova majka Suzan se, uprkos svim savetima, odlučila na opasnu strategiju - da obelodani priču.
„Bio je to veoma rizičan potez", kaže Majls.
„Mislim, gotovo da je pravilo broj jedan u to vreme bilo da se ne govori o otmicama, pošto je to samo podizalo cenu žrtve. Ali ona je pomislila da će, nametnuvši gerilcima neku vrstu javnog pritiska, u suštini poručiti: 'Mi smo ispunili naš deo pogodbe, a vi?' - i tako ih pritisnuti da učine nešto."
Dva dana kasnije, otmičari su je javili. Zahtevali su još 130.000 dolara kako bi oslobodili Toma. Moguće je da su milili da će se Tomov tim toliko uplašiti da će biti spreman da plati više.
Majls kaže da je tražio potvrdu da je Tom i dalje živ, ali dokaz života koji su primili nije bio uverljiv.
„Ništa nije dokazivalo da je on zaista živ tog dana kada su tvrdili da je živ. Mogao je da piše bilo kog dana, s pištoljem uperenim u glavu, pa smo dobili savet da to ne prihvatimo", kaže Majls.
Ali situacija u Kolumbiji ih je primorala da odluku donesu veoma brzo.
Gilberta Rodrigesa, pripadnika narko-kartela iz Kalija, uhvatila je vojska, zbog čega je gradom vladala preteća atmosfera.
„Živeli smo u jednom od boljih krajeva Kalija, baš tamo gde su živeli narko-bosovi", kaže Majls, „tako da smo viđali helikoptere kako se spuštaju u obližnja dvorišta i svuda su bile postavljene barikade."
Istovremeno, glasine su počele da kruže o tome da vojska planira da udari na FARK - i porodica nije želela da Tom bude uhvaćen u unakrsnoj vatri. Stoga su preuzeli rizik i isplatili otmičarima 110.000 dolara, 13. avgusta 1995. godine.
Novac za otkup je otmičarima predao jedan katolički sveštenik i isti onaj vozač koji je izvršio prvu isplatu.
Kada je novac predat, FARK je trebalo da kaže timu dostavljača gde mogu pronaći Toma, a oni bi putem radija preneli te instrukcije ambulanti Međunarodnog crvenog krsta koja je stajala u pripravnosti.
Umesto toga, FARK im je ukrao radio aparate.
„Tada je zaista sve pošlo po zlu, pošto su gerilci pristali da oslobode mog tatu u trenutku kada dobiju novac za otkup, ali nisu to učinili", kaže Majls.
„Jedina informacija koju su nam dali jeste da će on za nekoliko dana biti u obližnjem gradu, i to nam je bila jedina nada."
Ekipa Crvenog krsta je otišla u taj grad i čekala ceo dan, ali od Toma nije bilo ni traga.
Situacija se činila beznadežnom.
„Tada smo potonuli na samo dno, jer smo u potpunosti izgubili kompas", kaže Majls. „S mukom smo gledali jedni druge u oči i prihvatali ono što će sledeće doći."
Robert, mladi pregovarač, kaže da je bio veoma frustriran. „Omanuo sam, to mi se nije dopadalo", kaže on.
Ali devet dana kasnije, 22. avgusta 1995, Majls, Gedi i Robert su se nalazili u kuhinji i spremali večeru kada su čuli neki zvuk spolja.
„Izašli smo iz kuhinje i prosto nisam mogao da verujem očima", kaže Majls.
„Moj tata je stajao tamo, sa dugom, riđom kosom, dugom, ludačkom bradom, odeven u pončo. To iskustvo bilo je jedno od najšokantnijih u mom životu i, Bože, otrčao sam do njega i zagrlio ga čvrsto."
Majlsova majka Suzan je bila u spavaćoj sobi. Razgovarala je preko telefona sa Tomovim bratom Rafordom o eventualnim narednim potezima, kada je Tom uleteo u sobu.
„Vrisnula je ispustila telefon, tako da je moj stric, koji je bio na vezi, čuo vrištanje i pomislio je da su gerilci došli da odvedu još nekog člana porodica ili da je očevo telo ostavljeno ispred vrata kuće, tako nešto", kaže Majls.
Majls je pretpostavio da je očeva inače srebrnobela kosa ofarbana, ali kasnije je saznao da je postala narandžasta zbog nedostatka vitamina. Tom je u zatočeništvu izgladnjivan i bio je vezan - više od četiri meseca nije jeo nikakvo povrće.
„Bili su to uglavnom vojnici tinejdžeri, stari 14 i 15 godina, i nisu imali apsolutno nikakvo obrazovanje. Moj otac je imao doktorat i u jednom trenutku je shvatio da je imao više škole nego svih 10 čuvara zajedno", kaže Majls.
Onog dana kad su ga oslobodili, Tom se probudio i rekli su mu: „Vreme je da odeš."
Ostavili su ga uz put i nakon što je uhvatio prevoz do najbližeg grada, išao je od mesta do mesta, uz pomoć drugih ljudi, sve dok konačno nije dospeo kući.
Sve se to dobro završilo, ali porodica je doživela traumu i zbog različitih načina na koje su se članovi nosili sa time, došlo je do raskola. Majls, njegov brat i majka su želeli da sve ostave iza sebe.
„Obrazovali smo tim sa samo jednim ciljem, a to je da izvučemo mog tatu. Uspeli smo i sve je bilo gotovo, u tom trenutku smo zaista želeli da završimo s tim", kaže Majls.
Tom je, sa druge strane, očajnički želeo da priča o onome kroz šta je prošao.
„Imao je neverovatnu potrebu da podeli svoju priču, da iznova i iznova govori o tome", kaže Majls.
Kada bi se porodica videla s prijateljima, to bi odjednom promenilo atmosferu.
„Porodica je naprosto želela da bude normalna i da razgovara o običnim stvarima. Neizbežno, tema kidnapovanja bi došla na red i moj tata bi tad držao banku", kaže Majls.
„Bile su to uvek dugačke, napete, potresne diskusije. Ponekad bi nas izmorile, posebno kada bi raspoloženje pre njih bilo veselo i opušteno."
Majls kaže da je ponovo proživljavanje te najgore godine u životu porodice posebno teško padalo njegovoj majci.
Kada su se vratili u Teksas, Tom je počeo da drži predavanja o svojim iskustvima raznim organizacijama, među kojima su antiterorističke agencije i privatne kompanije za obezbeđenje, ali Suzan se promenila.
„Moja mama je odrasla preko okeana. Volela je avanture, volela je da putuje svetom i sada je, prvi put u životu, sasvim izgubila interesovanje za sve to. Nije mnogo želela da izlazi iz kuće. Ne kažem da se potpuno osamila, ali njen avanturistički duh je zauvek nestao."
Majls kaže da će zauvek biti zahvalan svom prijatelju Robertu zbog uloge koju je imao u spasavanju njegovog oca.
„Svi smo se u tim trenucima osećali veoma zrelim", kaže Majls. „Ali kada sam malo stasao shvatio sam da smo bili tek deca i neverovatno mi je da smo uopšte stavili toliki pritisak na Roberta. Zapanjen sam da su odrasli u prostoriji smatrali da je to razuman potez, ali nismo imali drugog izbora."
Robert kaže da to iskustvo jeste ostavilo traga na njegove studije, nikad više nije bio bezbrižan kao pre. Dok su drugi studenti život delili na učenje i zabavu, Robert bi se uvek setio toga da „postoje u životu veće stvari od toga".
I dalje živi u Kaliju, sa ženom i sinom, i radi u školi koju su završili on i Majls.
Sumanute prijave ubistava:
Majls, koji sada ima 47 godina, živi u Teksasu i radi kao reditelj. Tokom najmračnijih dana otmice, on je stalno snimao porodična iskustva i sada je te snimke pretočio u film.
Dokumentarac po imenu Lov na čudo pojavio se suviše kasno za Suzan, koja je umrla 2009, i Toma, koji je umro 2011. Trebalo je da bude premijerno prikazan na filmskom festivalu Tribeka u aprilu ove godine, ali festival je otkazan zbog pandemije koronavirusa.
Za razliku od Toma, koji je imao potrebu da o svojim iskustvima priča odmah nakon oslobađanja, u Majlsovom slučaju je taj poriv rastao s vremenom.
„Često sam pomišljao da sam iz svega izašao prilično neozleđen. Ali kad sednem i razmislim, već 25 godina osećam potrebu da ispričam tu priču", kaže on.
„Ma koliko se trudio, nikad nisam zaista odmakao od te otmice - ne sa snimcima koje sam posedovao. Znao sam da je posredi nešto posebno. Nisam mogao da se umirim dok to konačno ne sklopim."
Lov na čudo je upravo dobio nagradu za Najbolji film na Međunarodnom filmskom festivalu u Oldenburgu, u Nemačkoj.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
