Jedan od najvažnijih i najuticajnijih gitarista 20. veka Džimi Hendriks rođen je 27. novembra 1942. godine, a preminuo 1970.
Film All Is by My Side reditelja Džona Ridlija, zasnovan na Hendriksovom detinjstvu i formativnom periodu, priča priču o gitarskom i muzičkom inovatoru koji stiže nadomak statusa internacionalne zvezde.
Film se usredsređuje na period 1966-1967, kada je Hendriks stigao u London gde ga je „otkrila" britanska rok aristokratija, muzičari poput Pola Makartnija, Erika Kleptona i Džefa Beka.
- Džimi Hendriks: „Muzika električne crkve“ i dalje odzvanja
- Kako je Džon Lenon pretvoren u mit
- AC/DC - tvrdoglavi kraljevi moćnog rok zvuka
Priča je ispričana bezbroj puta, zbog čega deluje kao da je Hendriks u svetu rok gitare bio Halejeva kometa, jedinstveni slučaj prevratnika koji je u London došao kao već oformljeni muzičar mnogo pre nego što je snimio revolucionarni album Are You Experienced?
Kako čitamo u većini knjiga, izlazak albuma je bio nalik tektonskom poremećaju tla, uzdrmavši same temelje kulture.
Govori se o vododelnici - postojala je gitara pre Hendriksa i posle njegove pojave.
Retko kom gitaristi kolege ukazuju toliko strahopoštovanje kao Hendriksu, a još manje je onih koji su nakon njega uspeli da definišu sopstvenu auru i doba u kom su živeli.
Čak ni njegova prerana smrt 1970, samo tri godine pošto je, navodno, već stigao kao velika rok zvezda, nije umanjila njegov uticaj.
I sve je to uradio čovek tihog glasa koji nije bio omamljen onim što je muzička industrija imala da mu ponudi.
Štaviše, u pesmi Voodoo Chile, jednoj od najcenjenijih njegovih snimaka, slušamo kako kroz Hendriksa progovara visokotesteronski mitotvorački duh Madija Votersa, jednog od njegovih idola, kada obznanjuje: „U noći kada sam bio rođen/Kunem se, Bože, da je mesec zatreperio jarko crveno."
Prilično sam siguran da 27. novembra 1942. mesec nije promenio boju u jarko crvenu, a Hendriks je zasigurno znao da njegove mitske moći nije stvorio koloplet kosmičkih sila, već aktivnosti daleko manje mistične prirode poput intenzivnog slušanja drugih, istančanog ukusa i napornog rada na turnejama.
Nazovimo to kombinacijom krvi, znoja i intelekta, ali u svakom slučaju, Hendriks nije bio senzacija, već učenik koji je, putem neumorne vežbe i prirodnog talenta, prevazišao mnoge učitelje.
Oni koji veruju da je bio poput Halejeve komete čine i njemu i njegovoj radnoj etici lošu uslugu.
- Od Hendriksa do Paranoje u Las Vegasu: Kako je LSD uticao na zapadnjačku kulturu
- Čak Beri - čovek koji je postavio temelje rokenrola
- Kako je Marvin Gej pokrenuo muzičku revoluciju
„Mala naučna fantastika"
Nalik Bitlsima pre njega, koje su proglašavali spasiocima rokenrola, Hendriks je smatrao da je vešt sintetičar onoga što se dešavalo pre njega, nije sebe ubrajao u potpuno originalne autore.
Često bi govorio da je pomoću „malo naučne fantastike" sprovodio bluz u sopstveni stil.
U intervjuima bi uvek izdašno poimence navodio uzore, a bilo ih je podosta.
Baš kao što su Bitlsi ispekli zanat svirajući na improvizovanim binama u hamburškom distriktu crvenih fenjera, godinama pre nego što su uskočili u odela i rukovali se sa Kraljicom, Hendriks je kao prekaljeni tezgaroš izgarao po oronulim dvoranama smeštenim po močvarama američkog Juga poznatim kao „Chitlin' Circuit".
Imao je strogo ograničenu ulogu, da ne bi zasenio muzičare sa kojima je nastupao.
Svirao je sa The Isley Brothers - koji će tek nekoliko godina kasnije snimiti najveći hit - i Litlom Ričardom, koji je pokušavao da napravi rokenrol „kambek" nakon godina provedenih u gospel vodama, i naučio je kako se vodi bend i piše jednostavna i efikasna pesma.
- B. B. King - kralj bluza
- Jedan je Kralj: Elvis Prisli i njegovo nasleđe
- Osamdeset stvari koje možda niste znali o Bobu Dilanu
U međuvremenu, od gitarista u rasponu od Badija Gaja do Les Pola upijao je novine u sviranju.
Na snimku pesme Testify Ajzli bradersa iz 1964, u uvodu za četvorotaktni solo Hendriks odaje priznanje mladom Gaju, čikaškom gitaristi koji je već u to vreme hrabro koristio distorziju i efekat „sastejn" što je izazvalo nezadovoljstvo čelnika kompanije Chess Records.
Gajev stil je bio šokantan spoj intenziteta i performansa - njegova svirka je prizivala duhove legendi poput Lajtnina Hopkinsa i Čaka Berija, gazio je distorziju i „sastejn" dok je gitaru svirao zubima ili držeći je iza leđa.
Klepton i Hendriks su bili među onima koji su pažljivo hvatali beleške; diskografije dvojice autora obiluju Gajevim citatima.
Džef Bek je takođe to uočio, primetivši da je Hendriks u izuzetnoj pesmi Stone Free, B strani njegovog prvog singla Hey Joe, spojio Gajevu temperamentnost i Polovu preciznost.
Mit vredan sećanja
Hendriks je takođe usvojio igru rečima po uzoru na Kurtisa Mejfilda - tačnije brojnih singlova koje je Mejfild snimio kao član sastava Impressions, što se može čuti u pesmi The Wind Cries Mary - kao i sve bluz velikane.
Nimalo slučajno, džemovao je sa tek oformljenim sastavom Cream 1966. na klasik Haulin Vulfa Killing Floor iz 1964, nadopunjujući ubistvenu šestožičanu figuru Hjuberta Samlina.
U delovima pesme Foxy Lady Hendriks je izgradio „fidbek" na način kako su to ranije radili gitaristi poput Linka Reja i Boa Didlija 50-ih, da bi taj zvuk 60-tih nadogradio bend Yardbirds.
U Purple Haze je preinačio Hold It Bila Dogeta iz 1958. i stil svirke Dvejna Edija u temi Peter Gunn Henrija Mansinija.
Takođe, na Hendriksa je uticao fri džez Džona Koltrejna i Alberta Ajlera, najočiglednije u pesmi I Don't Live Today.
- Kako je Lu Rid zauvek promenio rokenrol
- Jahač oluje: Pedeset godina od smrti Džima Morisona
- „Stepenište ka raju“ staro pola veka
- Kako je 1991. donela poslednju rokenrol renesansu
Najvažnija lekcija koju je Hendriks naučio od prethodnika ticala se stava izvođača, dok je manje obraćao pažnju na sviračku tehniku.
U Gajevim i Didlijevim rukama gitara je bila zvučna mašina pre nego instrument sa propisanim vokabularom.
Hendriks je shvatio da postoje mogućnosti van propisanih pravila i, za razliku od Gaja, našao je bend, menadžera i izdavačku kuću koji su mu omogućili da neustrašivo luta po divljoj teritoriji.
Iza sebe je ostavio na stotine snimaka i skica, a zvanično objavio nekoliko studijskih albuma, što svedoči o tome koliko je voleo da istražuje i koliko su strogi bili njegovi aršini.
Do kraja života je neumorno tragao za zvukom koji je čuo u glavi, kao da je znao da je to bio jedini način da stvori mit vredan sećanja.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
