Samo se na kratko pojavljuje u trejleru za novi horor film Ne, Džordana Pila, ali je definitivno tu - leteći tanjir.
S obzirom na razne preokrete i iznenađenja kakva smo mogli da vidimo u Pilovim ranijim filmovima Beži! i Mi, nemoguće je reći da li se radi o pravom letećem tanjiru ili ne, da li on dolazi iz svemira ili je sa Zemlje, ali je taj kratki, blistavo srebrni prizor zaista privlačan.
Možda, ali samo možda - to sada možemo da proverimo i u bioskopima - Ne je klasičan film sa letećim tanjirima - i počast jednom od najprepoznatljivijih i najmisterioznijih oblika u istoriji popularne kulture.
„Do kraja 50-ih godina", kaže Endrju Šejl, profesor filma na univerzitetu u Njukaslu.
„Baš je taj oblik postao skraćenica za 'svemirsku letelicu kojom upravlja biće s drugog sveta', sada dostupan svima koji se bave vizuelnim umetnostima".
- NLO u Jugoslaviji – Kada je naučna istina negde tamo
- Dan kada su „vanzemaljci“ prekinuli utakmicu u Firenci
- Šta nam otkriva dugo iščekivani izveštaj Pentagona o NLO-ima
Leteći tanjiri su, svakako, predstavljali misteriozne posetioce sa Marsa ili još udaljenijih predela u bezbrojnim filmovima, TV serijama, romanima, stripovima, pa čak i muzičkim albumima.
Od postera „Želim da verujem" iz Molderove sobe u TV seriji Dosije Iks do popularne dečije slikovnice Vanzemaljci vole da nose gaće.
Leteći tanjir klasičnog dizajna je arhetipski Neidentifikovani leteći objekat (NLO).
Ali i pored svega on nije, da tako kažemo, poleteo sve do 50-ih godina prošlog veka, kada je svet potpuno poludeo za letećim tanjirima.
Umetnici iz SF sfere su crtali kružnu letelicu mnogo pre toga: u ranom Fleš Gordon stripu iz 1934, pojavljuje se vrteća „eskadrila smrtonosnih svemirskih žiroskopa".
Ali ako prelistate stranice raznih naučno-fantastičnih magazina iz tog perioda kao što su Startling Stories ili Super Science Stories, videćete da su u prvoj polovini 20. veka vanzemaljci više voleli da putuju u letelicama koje su podsećale na podmornice i avione.
Sve se promenilo pre 75 godina.
U junu 1947, Kenet Arnold, komercijalni pilot, tvrdio je da je video „leteće diskove" koji su preleteli preko države Vašington brzinom od skoro 2000 kilometara na sat.
Urednik novine Istočni Oregon je ovu vest koju je bilo nemoguće proveriti, poslao agenciji Asošiejted pres i tako je 26. juna te godine Herst Internešenel izdao saopštenje u kojem se pojavio taj sudbonosni izraz „leteći tanjir".
Priča se proširila planetom brzinom većom od tih 2000 kilometara na čas.
Uskoro je zabeleženo na stotine sličnih 'opažanja', a među njima i onaj o ostacima onog letećeg tanjira koji se srušio u Rozvelu, u Novom Meksiku.
Neki od izveštaja su bili očigledna obmana: uopšte nije bilo teško napraviti lažnu fotografiju ukoliko ste pri ruci imali ratkapnu, frizbi ili picu.
Za neka od uočavanja, kaže Šejl, ispostavilo se da potiču od „meteoroloških balona, cepelina, oblaka ili eksperimentalnih letelica koje su razvijale vazdušne snage kao deo hladnoratovskih aktivnosti".
Ipak, budimo otvoreni za sve moguće - možda je u nekoj od situacija bila viđena i poneka marsovska letelica koja je lebdela retko naseljenim predelima Zemlje iz čiste zabave.
Jedno je bilo sigurno - pomama za letećim tanjirima je tek otpočela.
- Kakve veze imaju opština Jezero u Bosni i sletanje Nasine letelice na Mars
- „Vanzemaljci postoje, možda ih ima i na Zemlji"
Knjiga „Leteći tanjiri" Donalda Menzela iz 1953, ponudila je tri objašnjenja.
„Prvo, leteći tanjiri su neobični. Svi mi težimo regularnosti. Misteriju prirodno pripisujemo neobičnom.
„Drugo, svi smo mi pomalo nervozni. Živimo u svetu koji je iznenada postao neprijateljski. Oslobodili smo neke sile koje više nismo u stanju da kontrolišemo; mnogi se plaše da idemo ka ratu koji će nas sve uništiti.
„Treće, ljudi do određene granice uživaju u strahu. Kao da su deo nekog uzbudljivog dela naučne-fantastike".
Nervoza koju pominje Menzel postoji zbog više razloga.
Jedan od njih je takmičenje između Amerike i Sovjetskog saveza po pitanju toga koja će zemlja biti prva supersila koja je u orbitu poslala satelit: pobedio je SSSR sa Sputnjikom 1957. godine.
„Zanimanje za leteće tanjire je naglo poraslo istog trenutka kada je postalo jasno da će čovečanstvo posetiti svemir", kaže Ketrin Koldiron, autorka monografije „Ponoćni filmovi".
Taj vodič se, između ostalog, bavio i jednim ozloglašeno lošim filmom o letećim tanjirima - Plan 9 iz svemira.
„Ljudska mašta može da ode na razne strane kada se pojavi stimulacija kao što je bila svemirska trka.
„Mislim da se i sada dešava slična stvar u vezi sa klimatskim promenama - autori su sada stimulisani da kroz umetnost predstave kraj naše vrste i mi, makar u fikciji, trenutno prisustvujemo stvaranju kritične mase po tom pitanju".
Amerikanci su imali i druge stvari koje su ih brinule - nezaposlenost, inflacija, pretnja sovjetske invazije i, naročito, mogućnost da bi i njihovi gradovi mogli da budu sravnjeni sa zemljom atomskom bombom kakva je razorila Hirošimu i Nagasaki 1945.
Jedan od načina za skretanje pažnje je bilo fokusiranje na leteće tanjire, „fenomen koji je bio misteriozan i zabavan", kaže Džek Vomak, nagrađivani autor naučne fantastike, za BBC Kulturu, „ali ne nužno preteći, kao što je bio slučaj sa nuklearnim ratom".
- „Nek svemir čuje nemir": Planetarijum slavi pola veka - i propada
- David Vujić i Apolo: Kako je inženjer srpskog porekla ostvario američki san
Leteći tanjiri u popularnoj kulturi
Iako su i sama prijavljivanja opažanja letećih tanjira sama po sebi vredna pažnje, ništa manje nije zanimljiva ni činjenica o postojanju velikog broja memoara posvećenih ovom fenomenu.
Vomakova kolekcija tih memoara je i tema njegove knjige „Leteći tanjiri su stvarni", u kojoj se nalaze i odlomci iz onih najzanimljivijih: „Svi ti seksi ljudi iz tanjira", „Leteći tanjiri i Sveto pismo" i „Putovanje letećim tanjirom do pakla i natrag".
Tipičan je primer memoara Vozio sam se letećim tanjirom Džordža van Tasela iz 1952:
„On je dovoljno pošten da prizna da se nije zaista vozio letećim tanjirom", kaže Vomak, „ali su mu svemirska braća sugerisala da svom delu da nešto komercijalniji naslov".
Koliko god da su bile komične sve ove knjige, u njima je bilo i teza koje su navodile na razmišljanje - švajcarski psihijatar Karl Jung se bavio ovom temom u delu „Leteći tanjiri: mit modernog vremena o objektima viđenim na nebu", objavljenom 1959.
Leteći tanjiri su do tada leteli na sve strane kroz popularnu kulturu.
Stripovi su, očekivano, bili preplavljeni ovim letelicama. Specijalno izdanje EC Comics - Uvrnuta naučna fantazija iz 1954. je hvalisavo obznanilo:
„EC izaziva Vazdušne snage Sjedinjenih država ovim ilustrovanim, istinitim izveštajem o letećim tanjirima".
Svet animacije je posredstvom Čaka Džonsa i njegovog crtanog filma Duško Dugouško upoznao Marvina Marsovca 1948.
On je pilotirao raketom u stilu Baka Rodžersa u tom uvodnom crtaću, ali se u epizodi iz 1952. pojavio u letećem tanjiru.
Ela Ficdžerald je 1951. snimila džez numeru koju su napisali Artur Pit i Elejn Vajz pod imenom Dva mala čoveka u letećem tanjiru, satirični spisak odbojnih navika ljudskog roda koji su sastavili mali zeleni ljudi iz naslova pesme:
„Za vreme njihove misije, čuo se političar, pričao je dok su leteli, ali su brzo nestali, brže nego što su mislili, u oblaku vrelog vazduha".
Ova pesma je u međuvremenu bila pojednostavljena i pretvorena u dečju pesmicu uz koju se uči brojanje.
Ipak, nijedan medij nije bio opsednut letećim tanjirima kao filmski.
Prvi film posvećen letećim tanjirima se zvao, da, Leteći tanjir i prikazan je 1950.
Bio je to nezavisni, niskobudžetni triler koji je napisao, režirao i producirao Mikel Konrad, koji ga je i reklamirao kao nešto što je možda bilo bazirano i na istinitoj priči.
„Šta su oni?" - bio je slogan na plakatu za film.
„Odakle dolaze? Da li ste videli leteći tanjir?
Naredne godine, 1951, Holivud je izbacio dva prava klasika.
Prvi je bio Dan kad je Zemlja stala Roberta Vajza u kojem ambasador vanzemaljaca Klaatu (Majkl Reni) upozorava ljudsku rasu da vodi „miran život ili da nastavi sa sadašnjim kursom i da se suoči sa uništenjem".
Njegov elegantni tanjir, bez prozora, bio je sjajan primerak međuplanetarnog minimalizma.
- Istina je tamo negde: Kako nam se Dosije iks podvukao pod kožu
- O ljudskosti u dubokom, mračnom svemiru: Zašto su Zvezdane staze i dalje tako popularne
Drugi klasik iz 1951. je bio Stvor Hauarda Hoksa u kojem ljudi otkrivaju vanzemaljski brod u arktičkom ledu.
U originalnom delu, kratkoj priči Džona Kembela, svemirski brod je „kao podmornica…90 metara dugačka i prečnika 15 metara", ali u filmu je to tanjir, a njegov jedini preživeli član posade je monstruozni predator.
„Svaki na svoj način, ovi filmovi potcrtavaju mračnu društvenu paranoju koja je okupirala Ameriku", kaže Majkl Stajn u knjizi „Invazija vanzemaljaca! Istorijat vanzemaljaca u popularnoj kulturi":
„Jedan je probudio strah od subverzivne invazije, dok se drugi ticao košmara globalnog uništenja".
S obzirom na to koliko su leteći tanjiri predstavljali zamenu za neke druge ovozemaljske užase, biće zanimljivo videti šta oni predstavljaju u filmu Ne.
Do sada, Pilovi genijalni horor filmovi su potakli mnoge društvene komentare, sa akcentom na rasizam prema crnim Amerikancima.
Da li će film Ne nastaviti taj trend?
„Pilova odluka da napravi film o letećim tanjirima ne iznenađuje", kaže Mark Bold, autor Ratlidževog vodiča kroz naučnu fantastiku, „jer je rasni momenat uvek postojao u vezi sa letećim tanjirima i vanzemaljskim otmicama.
Tokom kasnih četrdesetih godina prošlog veka, vanzemaljci su često bili opisivani kao izrazito beli ljudi.
Afroamerikanci su bili potomci otetih, žrtve tehnološki naprednih bledolikih vanzemaljaca koji su se iznenada pojavljivali izdaleka, a afričko-američka naučna fantastika i afrofuturizam su veoma često obrađivali ovaj brutalni istorijski trenutak.
Ne je samo još jedan primer ove veze".
Kraj manije za letećim tanjirima
Ako se ponovo vratimo u pedesete godine, primećujemo da filmovi o letećim tanjirima nisu uvek imali duboke društveno-političke interese.
Tu spadaju Đavolica sa Marsa (1954), Ostrvo Zemlja (1955), Zabranjena planeta (1956), Invazija letećih tanjira (1957) i Atomska podmornica (1959).
Jedan od najvećih je bio Zemlja protiv letećih tanjira (1956) sa tipično spektakularnom kadar-po-kadar animacijom Reja Harihausena.
Onaj koji i nije bio tako spektakularan je bio Plan 9 iz svemira (1957).
Ono što je svim ovim filmovima bilo zajedničko, bio je tanjir.
Iz perspektive filmadžija, ova kultna letelica je bila kao božji dar, jer je bilo relativno jednostavno napraviti je i snimiti.
Za razliku od tradicionalne rakete, tanjir je mogao da menja pravac letenja bez ikakve potrebe da se prikaže njeno okretanje.
Takođe, izgledao je fenomenalno.
„Ono najbolje u dizajnu letećeg tanjira je njegova apstraktna jednostavnost", kazao je Bold za BBC Kulturu.
„Njegova perfektna simetrija navodi na to da on ne predstavlja prirodnu pojavu, dok očigledan izostanak prepoznatljivih atributa letelice - krila, motor - sugeriše da se radi o izuzetno naprednom tehnološkom artefaktu.
„Sve ga to smešta na mesto koje se nalazi daleko ispred na lestvici zapadnjačke mitologije progresa".
- Šta se krije ispod peska „Dine" - priča koja je promenila svet
- Kvotermas: Naučno-fantastična serija koja je prestravila celu jednu generaciju
Sam tanjir i nije bio u potpunosti imaginaran.
Njegova sjajna i zakrivljena površina, iza koje su se krile razne, komplikovane šeme žica i ventila, oslikavala je one najmodernije automobile, rerne i mašine za pranje veša posleratnog perioda.
„Leteći tanjir se pojavljuje u eri tajnovitih novih tehnologija, pre svega vojnih, u koje se ubraja i atomska bomba".
Bold za BBC tome pridodaje i ,,poplavu novih kućnih tehnologija čiji je rad predstavljao pravu misteriju prosečnom domaćinu.
Leteći tanjir kao da objedinjuje obe tendencije koje su se pojavile na američkom nebu".
Sve ovo nije trajalo dugo.
Kako su se pedeset godine priibližavale kraju, tako je i manija za letećim tanjirima jenjavala, ne samo u broju prijavljenih opažanja tanjira već i u njihovom pojavljivanju na velikom platnu.
„Kada govorimo o filmovima o letećim tanjirima, bolje su prolazili horori, nego ozbiljni filmovi", kaže Mark Janković, autor knjige „Racionalni strahovi: američki horor filmovi pedesetih godina".
„I ti horori nisu bili skupi. Tako je naučno-fantastični horor prešao na stranu jeftinog, niskobudžetnog tržišnog spektra.
„Studiji su takođe shvatili da veliki hitovi tog vremena nisu govorili o invaziji vanzemaljaca, već je to bila Diznijeva adaptacija knjige 20.000 milja pod morem.
„Zatim je usledio period naučno-fantastičnih filmova kao što su bili Vremeplov, Frankenštajn i Izgubljeni svet (u kojem je glumio i sam Klaatu - Majkl Reni).
„Viktorijanska stilizacija gotskih horor filmova je ovim delima dala dozu ozbiljnosti, dok su leteći tanjiri lagano bili potisnuti".
U međuvremenu, u stvarnom svetu, 1961. je bila godina u kojoj je Juri Gagarin otišao u orbitu, dok je predsednik Džon F. Kenedi najavio „sletanje čoveka na Mesec i njegov bezbedan povratak na Zemlju".
Stvarno putovanje u svemir je bilo toliko zapanjujuće da su leteći tanjiri u poređenju sa njim izgledali staromodno.
Konačno, 1969. godine, američka Avijacija je obustavila projekat Plava knjiga, istraživanje o opažanjima vanzemaljaca, objavljivanjem publikacije Naučna studija o neidentifikovanim letećim objektima.
Zaključak je bio poražavajući: „Nauka ništa nije dobila iz NLO studije koja se bavila ovim fenomenom".
Naravno, ljudi su i dalje opažali i prijavljivali NLO i tokom 60-ih godina, ali i kasnije.
Upravo je u maju ove godine održano javno, kongresno saslušanje o sada preimenovanim Neobjašnjenim vazdušnim fenomenima (UAP), mada Skot Brej, zamenik direktora mornaričke obaveštajne službe, ističe da vojska nije pronašla „ništa što bi bilo vanzemaljskog porekla".
Može se debatovati i o tome da leteći tanjiri nikada nisu napustili ni popularnu kulturu.
Uvećajte običan leteći tanjir i momentalno imate matični brod iz filma Dan nezavisnosti i Distrikt 9; okrenite ga na stranu i dobijate pojavljivanje monolita u filmu Dolazak.
U Ratovima zvezda, Milenijumski soko je leteći tanjir sa dodatim šiljatim delovima na svom prednjem delu, a u Zvezdanim stazama svemirski brod USS Enterprajz je u stvari leteći tanjir sa telom i nogama zaglavljenim na zadnjem delu.
Ali prizori onih starih, originalnih letećih tanjira na nebu ili platnu, sve su ređi.
„Kao i bilo koji modni trend", kaže vomak, „tako je i ovaj fenomen u svojoj originalnoj formi završio svoj život".
Danas leteći tanjiri predstavljaju savršeni primer Amerikane iz pedesetih godina, baš kao i kockasti podovi u restoranima tog vremena ili spojleri na tadašnjim kabrioletima.
Kada se koriste u modernim naučno-fantastičnim blokbasterima kao što su Ljudi u crnom ili Mars napada Tima Bartona, onda je to zbog njihove istorijske važnosti.
Možda ih tako koristi i Džordan Pil, i sam osetljiv na američke istorijske nepravde.
Nekada se činilo da su leteći tanjiri doleteli iz zastrašujuće budućnosti, ali sada su samo ostatak udobne prošlosti.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
