Pre rata Marijupolj je važio za jedan od najuspešnijih gradova u razvoju, prema nekim anketama bio je čak ispred Kijeva.
Kabinet gradonačelnika obećao je da će ovaj lučki i industrijski grad pretvoriti u turističko mesto.
Posle invazije ruske armije, prema podacima UN-a, uništeno je skoro 90 odsto Marijupolja.
U mnogim domovima još nema struje i vode a stanovnici koji su ostali pričaju da su zaboravili miris mesa, ali zato su školarci već prešli na ruski program, a televizija na ruske kanale.
- „Imam osećaj da se više nikada nećemo vratiti": Marijupolj posle 80 dana rata
- „Bilo je kao u koncentracionom logoru" - svedočanstva preživelih iz Marijupolja
- Zašto je Marijupolj toliko važan za Rusiju
Do 24. februara 2022. skoro ceo Marijupolj je govorio ruski.
Prema anketama, mnogi stanovnici kojih je skoro pola miliona imali su pozitivan odnos prema Rusiji.
Većina sagovornika BBC-ja, na osnovu čijih razgovora je napisan ovaj izveštaj, takođe deli proruska osećanja.
Ipak, njihove reči oslikavaju užasnu sliku života u gradu, koji je na početku invazije, 2. marta, bio okružen ruskim trupama, a čiji su stanovnici proveli 80 dana pod stalnim granatiranjem i bombardovanjem.
Marijupolj koji je industrijski centar istočne Ukrajine i najveća međunarodna trgovačka luka na Azovskom moru, bio je među gradovima sa najprljavijim vazduhom u Evropi zbog emisije gasova iz fabrike „Azovstalj" i „Marijupoljskog metalurškog kombinata Iljič", kao i blizina sela Širokino na istoku, gde je od 2014. prolazila linija razgraničenja, nije pružala mogućnost da se zaborave konstantna granatiranja vojnih jedinica samoproglažene DNR.
Uprkos tome, Marijupolj je ostao privlačan za život ne samo za penzionere, već i za mlade.
Gradonačelnik Vadim Bojčenko je 2020. izjavio da „70 odsto mladih Marijupolja povezuje budućnost sa našim gradom"
Gradonačelnik Bojčenko je imao velike planove, još 2020. je ispričao kako će u narednih osam godina potrošiti najmanje 30 miliona dolara na izgradnju i unapređenje grada.
Kabinet gradonačelnika je obećao da će izgraditi novi aerodrom, najveći vodeni park u Donjeckoj oblasti, centre za zabavu, nove saobraćajnice i stambene zgrade o trošku državnog budžeta, metalurške korporacije „Metinvest" i evropskih investitora.
Francuska je, rekao je gradonačelnik, izdvojila 300 hiljada evra za rad njenih urbanista koji bi osmislili kako da marijupoljsku obalu učine modernijom.
Nijedan od ovih planova se nije ostvario.
I sam Bojčenko je napustio grad trećeg dana rata.
Porušeni grad
Borbe za Marijupolj postale su najteže i najkrvavije u prvoj etapi ruske invazije na Ukrajinu.
Budućnost fabrike „Azovstal", koja je postala simbol otpora Marijupolja ruskoj vojsci, još nije poznata.
Predstavnici samoproglašene DNR su više puta izjavljivali da se fabrika ne može obnoviti ali su obećavali nova radna mesta na njenom mestu.
Zamenik predsednika ruske vlade Marat Husnulin je početkom avgusta došao u Marijupolj i govorio o planovima da se fabrika pretvori u „tehnopark sa elementima uređenja eksterijera".
Šta to znači, koliki je budžet projekta i o čijem trošku će se graditi „tehnopark" nije poznato.
Početkom avgusta služba za odnose sa javnošću Nacionalne garde Ruske federacije podnela je izveštaj o razminiravanju Železare „Iljič".
Tačno mesec dana kasnije, „Teritorijalna odbrana DNR" je saopštila da su četiri osobe nastradale od eksplozije tokom čišćenja teritorije fabrike i da su prebačene u bolnicu.
U maju je lider samoproglašene DNR Denis Pušilin u razgovoru sa stanovnicima grada govorio, ne ulazeći u detalje, o pretvaranju Marijupolja u grad odmaralište.
Početkom leta Pušilin je obećao da će do kraja juna luka raditi u punom pogonu, a da će do kraja godine iz nje biti otpremljeno „oko milion tona" proizvoda.
Dom kulture u istočnom delu grada u blizini, fabrike „Azovstalj" koja sada leži u ruševinama, otvorena je šest meseci pre početka rata.
Njegova obnova koštala je ukrajinske poreske obveznike oko četiri miliona dolara.
Za 8. mart su tamo planirani svečani događaji ali umesto toga, 25. februara podrum zgrade pretvoren je u sklonište od bombardovanja.
Početkom marta u zgradu u kojoj su se krili stanovnici Marijupolja uletela je bomba iz aviona.
Zapalio se krov, zatim koncertna sala.
Najverovatnije u skorije vreme Dom kulture se neće obnavljati, kaže bivša direktorka Odeljenja za kulturu Marijupolja Diana Trima.
Ona više ne radi u gradu, morala je da ode.
Pogledajte video: Razmere razaranja u Ukrajini - snimak dronom
Ruska avijacija je 16. marta pogodila dramsko pozorište, čiji je podrum služio kao utočište za stanovnike Marijupolja i pored kojeg je na asfaltu velikim slovima pisalo „Deca".
Prema različitim procenama, poginulo je najmanje 300 ljudi.
Istog dana ruska vojska je bacila još jednu bombu u Iljičevskom okrugu na sportski kompleks „Neptun".
Sportski kompleks je trebalo da bude otvoren u februaru, planirano je da u bazenu na koji se dugo čekalo treniraju ne samo obični stanovnici, već i olimpijci i paraolimpijci.
Početkom rata ovde su davani suvi obroci i radio je pedijatar.
Krov sportskog kompleksa se srušio, a udarni talas je izbio prozore i vrata.
Nije bilo mrtvih ali prema onome što tvrde meštana, zid je prignječio trudnicu, koja se porodila pod ruševinama.
„Šteta je, naravno, samo što da je obnovljen, ovaj sjajan bazen bi bio najbolji bazen u oblasti, i to ne samo u našoj oblasti.
„Nema krov, zid se srušio", priča frizerka Marija koja živi u Iljičevskom okrugu na jednoj stanici od sportskog centra „Neptun" za BBC.
Marija, njen suprug, trogodišnje dete i majka nisu uspeli da izađu iz grada tokom blokade, nisu imali auto, „da su znali da voze, već bi nešto ukrali".
Priča kako je dva puta nekim čudom preživela, jednom tokom granatiranjem na ulici, kada se zapetljala u tramvajske sajle i uganula nogu, drugi put u ulazu sa detetom, gde je uletela granata.
Marija i njena porodica su početkom aprila evakuisani u Rusiju, krajem juna dobili su „rasvetu i vodu" i vratili su se u Marijupolj.
Žive od ušteđevine u svom stanu koji nije uništen.
Tamo treba zameniti prozore, ali Marija nije ni znala za nadoknadu za uništene i oštećene stambene objekte koju je obećala administracija samoproglašene DNR.
„Trebalo je da se prijavim za prozore ranije, a ako se prijavim sada bojim se da ćemo doći na red tek 2025. godine."
Zna se da je procedura za nadoknadu štete za izgubljene ili uništene stambene jedinice u Marijupolju dugotrajna, što dodatno komplikuje zahtev za brojnim dokumentima koji su mogli da izgore tokom ratnih dejstava.
Administracija samoproglašene DNR obećava da će nadoknaditi izgubljene stambene jedinice u iznosu od 35.000 ruskih rubalja po kvadratnom metru, ne više od 33 kvadratna metra po jednom registrovanom članu.
Ni Rusija ni samoproglašena Donjecka Narodna Republika nisu izveštavale o broju uništenih kvadrata stambenog prostora ali je krajem maja Denis Pušilin izjavio da „više od 60 odsto stambenih objekata treba da se sruši, da bi se sagradili novi".
Ministarstvo građevina DNR je krajem avgusta objavilo informaciju o 13 stambenih objekata za rušenje, od čega četiri stambene zgrade u Centralnom okrugu i devet stambenih zgrada u Primorskom.
Jedan od podnosilaca zahteva za odštetu, Marijin 50-godišnji otac, radio je u fabrici „Azovstalj" pre rata i bio je vlasnik trosobnog stana od 70 kvadratnih metara u devetospratnici u Primorskom okrugu.
U Marijupolju se ova oblast smatrala prestižnom, „sa čistim vazduhom".
Pre rata, takav stan se ovde prodavao za 2,8 miliona rubalja.
Sada Marijin otac može da traži nešto više od milion rubalja.
Vlasti DNR verovatno uzimaju novac za obeštećenje od Rusije, zahvaljujući čemu budžet za razvoj samoproglašene republike već iznosi oko 100-150 milijardi rubalja.
Planirano je da se iz ruske kase za izgradnju dobije više od dva triliona rubalja.
'A jedna slepa penzionerka je živa izgorela'
Pedesetogodišnja poštarka Vera Petrenko, zajedno sa penzionisanim suprugom Šurom Pevcovim (imena supružnika su promenjena na njihov zahtev), preživela je rat u podrumu.
Prema njihovim rečima, u poređenju sa ostalim poznanicima, izvukli su sa sa blagim strahom.
Verina prijateljica izgubila je dva stana koja su izgorela pred njenim očima, a potom je nestao njen sin, koji ima poremećaj iz autističnog spektra.
Žena nikada nije našla sina.
„Znate, kada sam posle rata otišla na posao, dolazili su penzioneri u poštu po penzije, penzioneri sa kojima sam 20 godina komunicirala."
„Pre rata sam nekima od njih kupovala hranu, bili su usamljeni.
„Nisam mogla da ih prepoznam, osušili su se, ostarili - rat toliko menja ljude... A jedna slepa penzionerka je živa izgorela u stanu", kaže Petrenkova.
Od skoro pola miliona stanovnika Marijupolja tokom rata, prema procenama UN, koje je ta organizacija uspela da potvrdi sredinom juna, poginulo je 1.348 ljudi, prema podacima vlasti samoproglašene DNR 5.000 ljudi, a ukrajinske vlasti procenile su ljudske žrtve na 22.000 mrtvih.
Nemoguće je proceniti tokom rata pravi broj žrtava, praktično je nemoguće ni međunarodnim organizacijama, ni ukrajinskim aktivistima za ljudska prava da pristupe teritorijama koje je okupirala Rusija.
U martu, tokom borbi u gradu, stanovnici su počeli da sahranjuju mrtve u dvorištima, pored puteva i na dečijim igralištima.
Tela koja nije imao ko da sahrani ležala su na ulicama.
Osećao se miris trulih tela.
Petrenkova i Pevcov se prisećaju kako su na Uskrs 24. aprila, tri dana posle izveštaja ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua predsedniku Vladimiru Putinu o „oslobođenju" Marijupolja, otišli na Bulevar Bogdana Hmeljnickog.
U blizini ulaza u petospratnicu, na klupi je sedeo, kako su mislili, pijani čovek.
A kada su prišli bliže, ugledali su ženski leš.
„Mantil je bio u krvi.
„Ruka je bila toliko ukočena da je pocrnela. Izlazi žena iz ulaza i kaže: 'To je Tamara, ranjena je u kući, izašla je i sela na klupu, na klupi je umrla, i sedela je mrtva na klupi mesec i po dana.'"
Sada je većina leševa uklonjena sa ulica grada i iz dvorišta ali je ukrajinsko gradsko veće početkom avgusta izvestilo da leševi i dalje leže na ulicama, a psi lutalice raznose delove tela.
Stanovnici kažu da je do jula u gradu nestao miris leševa.
„Ja ću da stavim maksimalnu sumu, ali vi taj novac neće dobiti"
Poštarka Petrenkova se priseća kako je početkom maja u zgradi bivšeg supermarketa „Metro", ruski istražni komitet počeo da prihvata žalbe stanovnika Marijupolja čije su kuće i stanovi uništeni u granatiranju.
Istražitelji su otvorili krivični slučaj i počeli da prikupljaju dokaze od građana koji su navodno stradali od delovanja ukrajinske vojske.
Ukrajinska strana nazvala je falsifikovanjem prikupljanje „dokaza" protiv Oružanih snaga Ukrajine.
Prema rečima Petrenka, kada je došla u metro, bila je ekipa od deset istražitelja, njoj su „upali oni sa epoletama".
„Na koliko možete da procenite štetu na stanu?" - prepričava Petrenkova razgovor sa mladim ruskim kapetanom-islednikom
„Pa, kako da procenim? To je ceo moj život. Dobro, kaže mi, ja ću da stavim maksimum ali imajte na umu da nećete dobiti ovaj novac".
Prema rečima Petrenkove, da bi se prijavilo, trebalo je da dolaziš nekoliko dana zaredom.
Bila je broj 4.000 u redu, „umalo rebra nije slomila".
„Ali nije mi dao priliku ni da pročitam šta piše. Štampa, štampa. Brojevi su bili, ali nisam imala vremena da ih pogledam. Pisalo je i: 'Molim vas da razmotriti slučaj bez mog učešća?' Pitam ja: 'Kako bez mog učešća?'
„On kaže: 'Pa, zato što se prijava šalje u Moskvu, nećete dolaziti u Moskvu. Ima vas mnogo i vas niko neće da zove tamo'", priča žena.
Stvari koje su mogle da se očiste od čađi Petrenkova je iz izgorelog stana odnela kod muža, da se toga ne bi domogli lokalni pljačkaši, koji i dalje idu po praznim kućama.
Od 15 stanova u ulazu porodice Pevcov sada ljudi žive u samo četiri.
Kaže da je zgrada dva puta bila gađana iz tenka i jedan hitac je odneo krov.
Njegova supruga i on prisećaju se da su u dvorištu njihove zgrade bili parkirani „tenkovi DNR i tenkovi sa oznakom Z", koji su pucali na krovove stambenih zgrada, gde su se, možda, „skrivali ukrajinski snajperisti".
Vera Petrenko se nije bavila time da li je 90 odsto zgrada zaista uništeno ali je rekla da od istorijskog centra nije ostalo ništa, „plače mi se", a ako imate samo razbijena stakla na kući možete da se smatrate srećnikom.
„Idem da delim penzije i vidim u kakvim uslovima se živi. Negde nema zidova ni pregrada. Jednostavno ne mogu da zamislim kako će ljudi da prezime", kaže ona.
Da bi ste popravili razbijena stakla u stanu, dok još nema obećanog novca od vlasti DNR, pojedini stanovnici Mariupolja odlaze do kontejnera, sakupljaju šta im dođe pod ruku.
Neko zatvara prozore plastičnom folijom, neko začepljuje kartonom ili ubacuje pur penu.
Odlukom vlasti „narodne republike", od 30. jula 2022, vlasnici stanova kojima je potreban kapitalni remont nakon ratnih dejstava mogu da dobiju nadoknadu od 6.000 rubalja po kvadratnom metru.
Ništa neće dobiti oni koji su služili u ukrajinskoj vojsci, organi za sprovođenje zakona i ukrajinski državni službenici.
Zvaničnici kažu da će prijave biti razmotrene za oko 84 dana, ali nije jasno koliko će to zapravo trajati.
Niko od sagovornika BBC-ja još uvek nije dobio novac od vlasti DNR ni za stan, ni za popravku, ali se prema njihovim pričama u susednim zgradama već menjaju polomljeni prozori i stari radijatori za nove.
Sredinom septembra „šef vlade DNR" Vitalij Hocenko saopštio je da je pet marijupoljskih porodica dobilo nadoknadu za izgubljene osnovne stvari.
BBC nije uspeo da stupi u kontakt sa ovim ljudima, ali je poznato da je ukupan iznos uplata za njih bio 900.000 rubalja.
Posle mesec provedenih u podrumu na temperaturi od minus pet, sasvim je uredu da živimo sa folijom na prozorima, kaže Ala iz okruga Levoberežni.
Glavna stvar je, kaže, da bude tiho i mirno.
Zvaničnici iz Rusije i DNR izveštavaju da će grad biti spreman za grejnu sezonu, koja je počela prošle godine u Marijupolju sredinom oktobra.
Obećano je da će struja i voda biti vraćeni do sredine septembra, ali ovaj plan je propao.
U okrugu Levoberežni, nekoliko desetina stanovnika kuća na Aveniji Pobede, umornih od tri meseca života bez vode i struje, čak je izašlo da protestuje.
Ceo grad može da bude obnovljen za tri godine, navodi ruska vlada, ali koliko će to da košta niko od zvaničnika ne kaže, ne piše, a verovatno i ne zna.
Zakoniti gradonačelnik Marijupolja Vadim Bojčenko je početkom jula procenio da bi za obnovu bilo potrebno sedam do 10 godina, a troškovi bi iznosili više od 14 milijardi dolara.
Najpoznatiji građevinski projekat u Marijupolju u zapadnom delu grada izvodi Ministarstvo odbrane Rusije.
Reč je o 12 petospratnica sa 1.000 stanova i medicinskim centrom na mestu nekadašnje pijace „Azovske", na raskrsnici Ulice Kuprina i Avenije Mira.
Za izgradnju u Marijupolju, Ministarstvo odbrane je čak pokrenulo fabriku za proizvodnju cementa i asfalta pored gradilišta.
Petospratnice su prvo obećavale da će biti završene do kraja jeseni, sada se priča o završetku izgradnje krajem godine, dok su tri zgrade puštene u rad.
U njima će useljenje proslaviti lekari, nastavnici, pripadnici snaga bezbednosti i stanovnici čiji su domovi uništeni, prenela je novinska agencija nepriznate republike.
'Kada ćemo dobiti vodu i zbog čega je počeo rat?'
Tridesetogodišnja Elena iz Istočnog mikrookruga kaže da su nedavno dobili struju u stanu a po vodu i dalje ide kod volontera i u Ministarstvo za vanredne situacije.
Iz komunalne službe su joj prvo rekli da ne mogu da obnove vodovod jer nema cevi, a zatim da nema dovoljno ljudi i da je previše kvarova.
Jednom četiri dana nije isporučena voda, pa je Elena morala da moli volontere da daju bar nekoliko litara vode za njeno troje dece.
Ali sada su „izgleda prestali" da imaju noćne more o tome da je porodica stradala od rakete.
Petogodišnja ćerka svaki dan pita:
„Mama, kada će biti vode i zašto je počeo rat?"
Elena se sa suprugom, troje dece i majkom vratila u svoj stan posle 45 dana boravka u podrumu pod paljbom raketnih bacača i avionskih bombi.
Pre rata je radila kao prodavac u supermarketu „Silpo" i zarađivala oko 20.000 rubalja mesečno.
Nedavno je Elena dobila posao u kafiću.
Preživeo je posle ratnih dejstava, „ali su ga pljačkaši porazbijali i izneli sve što su mogli".
U kafiću, Elena radi istovremeno kao konobarica, čistačica i pomoćnik kuvara 11 sati dnevno sa platom od oko 10 hiljada rubalja mesečno.
Novac se isplaćuje u gotovini.
U kafe, u kome radi Elena, na večeru uglavnom dolaze ruska vojska, borci DNR i ljudi iz okružne uprave.
Ovde se zakazuju i banketi za rođendane i komemoracije.
Vojska dolazi u grupama od tri do četiri osobe i ostavlja oko 2.000 rubalja za ručak, dok službenici jedan ili dva troše 500-700 rubalja za ručak.
roškovi nekih od njih su skoro kao moskovski.
Dešava se da obični ljudi uđu i uzmu boršč.
Moguće je, ali nije poželjno, razgovarati sa zvaničnicima o mukama, u najboljem slučaju će se nasmejati i reći im da dođu na dan kada oni primaju, dodaje ona.
„U Marijupolju ima manje-više posla, ali bez pasoša DNR ih šalju kao prodavce ili na raščišćavanje ruševina."
„Moj brat radi na čišćenju ruševina, svaki put kada ih pošalju na različite tačke, idu od kuće do mesta raščišćavanja sa lopatama peške i prima 30 hiljada rubalja mesečno."
Prijatelj popravlja „kupolu" (kako meštani zovu sportski kompleks pored Marijupoljske filharmonije).
Šta tačno on tamo radi, Elena ne zna, ali on radi šest dana u nedelji i prima oko 40 hiljada rubalja mesečno.
Rad na gradilištu u Marijupolju nude ne samo lokalne vlasti, već i ruske građevinske kompanije.
U Rusiji traže kraniste, betondžije, strugare, vozače kipera, montažere i menadžere.
Plate su od 70 do 200 hiljada rubalja mesečno.
Nova vlast
Konstantin Ivaščenko, bivši direktor fabrika mašina za izgradnju „Azovmaš" i član Gradskog veća Marijupolja iz partije „Opoziciona platforma - Za život" (OPZŽ), postavljen je početkom aprila za šefa okupacione administracije.
Odmah po imenovanju, Generalno tužilaštvo Ukrajine objavila da sumnjiči Ivaščenka za veleizdaju.
Od kraja juna u Ukrajini je zabranjena partija OPZŽ, čiji je lider bio Viktor Medvedčuk, kum Vladimira Putina.
Krajem leta na Ivaščenka je pokušan atentat, prema pisanju medija, pokušali su da ga raznesu plastičnim eksplozivom, on nije bio povređen.
Isti ljudi koji su pre rata radili u različitim odeljenjima vraćaju se da služe u administraciji Marijupolja koju su stvorile okupacione vlasti, kažu lokalni stanovnici za BBC.
Ali ima i onih koji dolaze sa strane, ovo se lako može odrediti po dijalektu, razlikuje se od lokalnog.
- Nastavnici u oslobođenim ukrajinskim oblastima: „Mučili su nas jer smo odbili da držimo časove na ruskom“
- Da li je rat u Ukrajini na prekretnici
„Poverenje u novu vlast? Pa zavisi kakvo. Ministarstvo za vanredne situacije, volonteri iz Rusije, jasno je da se trude i rade.
„Što se lokalnih vlasti tiče nema nade i poverenja u njih, plate su kasnile 10 dana, a i naša deca hoće da jedu", kaže Ala iz Levoberežnog okruga.
Dok je radila kao domarka plaćali su joj 10.000 rubalja u julu i isto toliko u avgustu.
Ali Alina prava profesija je nastavnik istorije.
Sa dvoje dece od 13 i 14 godina preživela je opsadu i zauzimanje Marijupolja ne napuštajući grad.
Ala, 40-godišnjakinja, neće da se vrati na prethodno radno mesto.
Po završetku vojnih dejstava, pridružila se lokalnim dobrovoljcima koji su tragali za nestalima.
Najviše od svega, u razgovoru za BBC, Ala brine o humanitarnoj pomoći jer smatra da ne stiže sva hrana do ljudi.
Stranka Jedinstvena Rusija daje humanitarnu pomoć samo deci mlađoj od 10 godina, a tinejdžerima se ne daje, kaže ona.
„Ovo je pogrešno. Deca su u od 10 do 15 godina i to su deca. Barem kolačić da daju.".
Sa ruskim nastavnicima i prema ruskim udžbenicima
U maju i junu otvorile su se neke škole u Marijupolju, a deca su „završila školsku godinu već po ruskom programu, kao u DNR", kaže Ala.
Njenoj deci se „sve dopalo".
Svedočanstva su izdata sa pečatom samoproglašene „narodne republike".
Ukupno je pre rata u gradu bilo 66 škola, neke od njih su granatirane i bombardovane, zgrade stoje bez prozora i zidova.
Krajem avgusta gradonačelnik Ivaščenko, kojeg je postavila Moskva, izvestio je da je u Marijupolju spremno „skoro 10 škola u različitim delovima grada".
„Ima mnogo dece. U našoj školi rade tri odeljenja paralelno, u svakom po 30-ak dece", kaže Olga Drobenko, nastavnica istorije (ime je promenjeno na zahtev sagovornice).
Rusko Ministarstvo prosvete obećava da će doneti u Donbas više od pet miliona „objektivnih" ruskih udžbenika, u kojima, prema rečima ministra Sergeja Kravcova, neće biti agresije prema Ukrajini, Evropi i SAD-u.
Ranije je na patriotskoj ruskoj školskoj istorijskoj tribini „Snaga je u istini!" Kravcov rekao da će sada deca učiti istoriju od prvog razreda.
Prema planovima ruskog ministra, 15.000 nastavnika iz Donbasa trebalo je da od 1. septembra počne da podučava školarce prema ruskim programima, zbog čega su nastavnici odvedeni u Rusiju na prekvalifikaciju.
Nije poznato u kojoj meri su zaista počeli.
Najmanje 1.375 nastavnika iz Marijupolja, Donjecka i Luganska prekvalifikovano je sa ukrajinskih na ruske nastavne standarde u školi broj 80 u Rostovu od početka jula, a kako su preneli rostovski mediji, najmanje 753 direktora i glavnih nastavnika u Moskvi.
U julu je Drobenko, zajedno sa pet nastavnika iz Marijupolja, dovedena u Rostov „na kurseve profesionalnog razvoja", kaže ona.
Svi su bili smešteni u hotelu Don Plaza sa četiri zvezdice, imali su kvalitetne obroke, ali su im ponudili da se vrate preko Donjecka, gde je granatiranje u toku.
Učiteljima su pomogli volonteri tako što su našli prevoz od Rostova do Marupolja bezbednim putem i platili su za svakog nastavnika kartu po 1.200 rubalja.
Da bi pomogli nastavnicima iz Marijupolja da pređu na ruske programe, počeli su da šalju ruske nastavnike na jugoistok Ukrajine.
U junu su zatvorenim četovima za nastavnike nudili posao u Donbasu sa platom od najmanje 160.000 mesečno, oko 250 ljudi je pristalo.
Uobičajena plata nastavnika u Marijupolju je od 19 do 40.000 rubalja mesečno.
Red đaka 1. septembra u školi Broj 5 nadzirale su vojska i policija sa mitraljezima.
„Čuvali su i proveravali", potvrđuje Elena.
Obdaništa u Marijupolju delimično rade, ali se deca u njima ne hrane, rekli su lokalni stanovnici.
Što se tiče zdravstva u Marijupolju se manje zna.
Niko od sagovornika BBC-ja nije tražio medicinsku pomoć u protekla dva meseca.
Ruski vojni graditelji su za tri meseca izgradili mali medicinski centar sa 60 kreveta u Ulici Bahmutskaja.
Ovo nije rekordna brzina za ruske vlasti.
Na početku pandemije moskovska bolnica u Komunarki izgrađena je za mesec i po dana, na odeljenjima je moglo da se smesti oko hiljadu pacijenata a izgradnja je koštala između 16 i 22 milijarde rubalja.
Koliko je uloženo u izgradnju novog medicinskog centra u Marijupolju nije poznato.
Rade gradske poliklinike i bolnice koje su preživele ratna dejstva.
Lekari dobrovoljci dolaze iz Rusije.
Mogu da se urade analize, mamografija, ultrazvuk, fluorografiju ili da se zakaže pregled kod stomatologa.
Ali nema dovoljno lekara, mnogi od njih su napustili grad tokom ili posle bitaka za Marijupolj.
Sredinom avgusta, ukrajinsko Gradsko veće je izvestilo da je bolnica Broj 2 prepuna i da ruski lekari ne mogu da se izbore, a nema ni dovoljno insulina.
Umesto trga slobode je trg Lenjina
Okupacione vlasti ukidaju neka ratna ograničenja u Mariupolju, od 6. septembra nisu potrebne propusnice za ulazak i izlazak iz grada, ali ostaje policijski čas od 21 do pet časova.
„Ima više patrola", kaže Šura Pevcov.
„Sinoć je tačno ispod naše kuće pucano iz mitraljeza . Ali ovo nije vatreni obračun. Samo pojedinačni rafali."
Osim penzionera, „filtriranje" pri odlasku moraju da prođu i svi ostali stanovnici, otisci prstiju, ispitivanje o porodici, provera ožiljaka i tetovaža.
Povećan je broj automobila, kažu meštani, na putevima više nema automobila koji su smrskani posle granatiranja, već novih skupih stranih vozila.
Najviše sa registracijama samoproglašene DNR.
Iz Marijupolja je moguće otići u Rusiju i na teritorije koje kontrolišu ukrajinske vlasti ali ne smete da se vratite u grad sa ukrajinske strane.
Sa ruske strane možete.
Od početka juna natpis sa imenom grada prefarban je iz boja ukrajinske zastave u rusku trobojku.
Table u Marijupolju sa nazivima ulica na ukrajinskom zamenjene su onima sa ruskim jezikom.
U gradu postoji nekoliko kratkih autobuskih linija, do 1. oktobra ne morate da plaćate kartu.
Možete čekati 20 do 30 minuta, a možete i sat i po, kažu stanovnici Marijupolja.
„Gužva je užasna, penzioneri se voze po pijacama ili samo idu tek tako u šetnju", kaže Elena iz Istočnog okruga.
U blizini Dramskog pozorišta na Aveniji Mira, posle borbi je opstao Trg slobode, koji je renoviran 2020.
Crnim pločicama na trgu je ispisano ime grada na ukrajinskom, Marijupolj.
Pre dve godine ovde su postavljene ulične svetiljke u vidu 25 belih golubova, po broju ukrajinskih regiona, sa laserskim projektorom unutra.
Zraci svetlosti oslikali su na trgu slogan „Mariupolь - Ce Ukraїna" (Mariupolj, to je Ukrajina).
Početkom juna, vlasti samoproglašene DNR vratile su trgu staro ime, Lenjinov trg, i nad njim istakli rusku zastavu.
Početkom avgusta okupacione vlasti su uklonile spomen obeležje vojnicima-oslobodiocima u vidu ukrajinskog trozupca.
Umesto toga, 17. septembra, na Dan grada, „peterburški stručnjaci" su na trgu podigli spomenik ruskom knezu Aleksandru Nevskom, a došao je da ga vidi guverner Sankt Peterburga Aleksandar Beglov.
Nedelju dana ranije u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova pojavila se bista kneza, a ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov zahvalio je vlasniku TV kanala „Cargrad" Konstantinu Malofejevu na poklonu.
„Pravoslavni milijarder" Malofejev aktivno podržava rat, finansirao je oružane grupe koje su pokrenule rat na istoku Ukrajine 2014. godine, a u njegovim strukturama je radio Igor Strelkov (Girkin) pre izbijanja sukoba u Donbasu.
Nasuprot Trga slobode nalazi se dečiji trg Lukomorje.
Penzioner Šura Pevcov dolazi tamo ujutru i pokušava da se poveže na besplatni vaj-faj, koji se pre izvesnog vremena pojavio u parku.
Internet mobilnog operatera „Feniks" iz samoproglašene DNR, koji Pevcov koristi, i dalje radi sa prekidima.
Pevcov vodi dnevnik na društvenim mrežama: pokazuje kako izgleda grad, kritikuje „ruski svet" i postavlja sećanja na rat.
Novu vlast sarkastično naziva „oslobodiocima" sa slovom „A" - „Aslobodioci koji su doneli užas, pustoš i smrt".
Ćerka Pevcova živi u Rusiji, njen muž radi u Federalnoj zatvorskoj službi.
Krajem maja, na molbu oca da na društvenim mrežama objavi poruku da mu je potrebna finansijska pomoć i broj ukrajinske kartice, ona je odbila i rekla:
„Ne mogu ovo nigde da objavim, moj muž može da snosi velike posledice, a ipak nas on hrani."
Pevcov joj je odgovorio da je to u redu, i da ništa nije potrebno, ali je ćerka našla način da mu sama prebaci novac preko sestre u Grčkoj.
Početkom juna, Pevcov je zamolio prijatelja iz detinjstva iz Belorusije da objavi poruku na društvenim mrežama u kojoj traži finansijsku pomoć.
Prijatelj je gledao video snimke uništenih kuća i grobova u dvorištima, čitao Pevcovljeve poruke u kojima kritikuje Rusiju i pisao mu da „ne treba bežati od teškoća, sve će se obnoviti, Putin nije bombardovao civilno stanovništvo, ne krivi Putina, odrasla si osoba."
Šetajući se, Pevcov šalje BBC-ju snimak tenkova koji voze velikom brzinom niz ulicu.
Penzioner kaže da se voze Avenijom Mira ka Zaporožju.
U koloni može da se izbroji najmanje 10 borbenih vozila.
U prvom planu dvoje mladih sede u hladu na klupi i gledaju u telefone, ne obazirući se na tutnjavu tenkova iza sebe.
„Da, svi su se već navikli. Čak su i psi, u početku čučali i primirili bi se od straha kada bi tenkovi prolazili, a sada ne obraćaju pažnju, trče dalje svojim poslom.
„A ja takođe trčim kod žene na posao za dokument, a zatim i po besplatne obroke za nju. Daju onima koji rade samo subotom", kaže Pevcov u audio poruci.
'Zaboravili smo miris mesa'
U Marijupolju se svakog dana formiraju redovi za besplatne obroke.
Ranije se stajalo i nekoliko sati, a sada 20 do 30 minuta.
Dnevni obroci su gotovi obroci koji se služe u šatorima sa poljskom kuhinjom i hleb sa zadnjeg dela vojnog kamiona.
Na polusrušenom tržnom centru „Zastava" visi transparent ruskog Ministarstva odbrane, ispred kojeg se razvila poljska kuhinja.
Pod zastavama Rusije i samoproglašene Donjecke Narodne Republike, stotine stanovnika Marijupolja čekaju hranu po svakom vremenu, jedni se svađaju, drugi raspravljaju o pitanjima iz svakodnevnog života.
Žena sa svetlozelenim kačetkom žali se da joj nisu dali dodatnu porciju heljde.
Drugi saoseća sa njom i negoduje da su volonteri spremni da nahrane pse, iako ljudi nemaju dovoljno hrane.
U blizini još dve žene u šali raspravljaju kako da naprave ogrlicu od ostataka bojeve municije.
Ruska vojska, Putinova stranka Jedinstvena Rusija, Ministarstvo za vanredne situacije, Crveni krst i proruski dobrovoljci dele hranu u Marijupolju.
Početkom avgusta partija Jedinstvena Rusija se hvalila da je za dan podelila 5.000 vekni.
Pored dnevne besplatne hrane, u Mariupolju možete dobiti set mesečne humanitarne pomoći - to je nekoliko paketa brašna, konzerva gulaša, šećera, testenina, konzerve sa ribom, suncokretovog ulja i kondenzovanog mleka.
Ranije su to davali svima, sada samo penzionerima i invalidima.
Lokalni stanovnici kažu da su u prodavnicama i improvizovanim pijacama koje se nižu duž ulica cene otprilike ujednačene.
„Ali nisu baš niske, pa mnogi koji imaju automobile kupuju u Novoazovsku i Berdjansku."
- Svedoci užasa u Marijupolju: „Ljudi su padali i umirali na moje oči"
- „Ovde je sada kao u Černobilju“: Život u gradu duhova na istoku Ukrajine
Penzioner Pevcov je prvi put za šest meseci kupio filtriranu vodu za piće „za čaj", jer iz česme kod kuće teče tehnička voda koja ne može da se pije.
U „maloj radnji" pet litara vode košta, kaže, 20 rubalja, što je šest puta skuplje nego što je bilo u Ukrajini.
„Još ne mogu da zaboravim da sam od 23. do 25. marta 2022. platio 0,50 grivna za jedan litar, a 2,50 grivna za pet. I odjednom 16 grivni", iznervira se on.
„Što se tiče cena, ne znam kakve su u Rusiji ili Donjecku ali naše povrće je trebalo da pojeftini do sada, a sada košta kao u proleće na početku sezone. A mleko je poskupelo", kaže Elena iz Vostočnog.
Hleb kupuje za 40 rubalja, sir za 100 rubalja, paradajz za 50 rubalja po kilogramu.
Njena komšinica Ala koja živi u istom okrugu, kaže da dezodorans i kilogram medenjaka koštaju isto - 250 rubalja.
U Iljičevskom okrugu povrće se prodaje za 35 rubalja po kilogramu, stanovnici kupuju ali so „zlata vredi".
Košta oko 50 rubalja po kilogramu.
Ukrajinska roba se i dalje prodaje u prodavnicama, što sve iznenađuje i svi komentarišu u razgovorima na društvenim društvenim mrežama.
Penzioner Pevcov ponovo pita:
„Pitate me za meso? Već smo zaboravili kako meso miriše. Iako mogu da odem kod rođaka u selo u okrugu Volnovaha blizu Marijupolja, oni imaju meso, ali tamo stalno tutnji."
„Kako kažu rođaci sredinom septembra šest raketa je pogodilo selo Donskoe".
Od aprila u Marijupolju je na snazi dvovalutni režim.
U prodavnicama se prihvataju grivne i rublje.
Kurs određuje šef DNR.
Za šest meseci, grivna u Marijupolju je pojeftinila za 25 kopejki, od 2. septembra jedna grivna se menja za 1,25 ruskih rubalja.
U gradu „menjači" prodaju i kupuju novac, u gradskim četovima postavljaju oglase:
„Poštena zamena grivne za rublje. Dolazim na adresu", „Transferi iz Rusije u Ukrajinu. Zamena grivna za rublje u kešu."
Kartice banke na koju Pevcov sada prima penziju u ruskim rubljama počele su da se izdaju stanovnicima Marijupolja u „Centralnoj republičkoj banci DNR" u junu.
Ali za sada se na ove kartice ne mogu vršiti transferi iz drugih banaka.
Besmislica
Od skoro pola miliona stanovnika grada, prema različitim procenama, sada je u Marijupolju ostalo od 150 do 212 hiljada ljudi.
Ne zna se koliko je njih proruski orijentisano.
„Došao je po hleb, a ovde radi propaganda...", piše penzioner Pevcov i šalje BBC-ju snimak snimljen na Hmeljničkom bulevaru ispred supermarketa „Zerkalni", gde dele obroke.
Na snimku, energični čovek na biciklu traži od starca, koji izgleda kao da mu je oko 80 godina, da kaže u kameru da nije zabrinut zbog mogućeg povratka Ukrajine.
„Nisam zabrinut", viče deda, ali odbija da govori u kameru.
„Ja sam iz Donjeckog izvršnog komiteta, traže od mene da se priča u kameru", čovek pruža starcu legitimaciju, ali starac se ne slaže.
Sagovornici BBC-ja kažu da je u Marijupolju sada teško živeti, a stan koji nije uništen i mogućnost da nađu bar neki posao glavni su razlozi zbog kojih ostaju u gradu.
Ali ima onih koji kažu da bi radije izabrali zatvor nego život u Rusiji.
Pre nego što je rat počeo život Marije i njene porodice u Marijupolju bio je srećan ali devojka veruje da ih je Ukrajina izdala.
„Bili smo ostavljeni da ginemo u gradu kao topovsko meso. Svi u vladi Ukrajine i u gradu su znali da će se to dogoditi", kaže ona.
Ali onda dodaje da nije želela „ruski svet, [rusku vojsku] niko ih ovde nije zvao".
„Ali su nas zato oslobodili od normalnog života, od struje, vode, gasa, uopšte, od svega, ali su zato ubacili neku zabavu koja se zove najjači će preživeti.
„Takva je sudbina grada. Glavna jelka u gradu na trgu kod Dramskog pozorišta pala je pred novu godinu. Svi su tada rekli da je to loš znak", sumira Marija.
Na pitanje, kako je živeti u Marijupolju gde je Rusija poslala trupe i nudi novi život u gradu koji je prethodno razorila, Elena odgovara:
„Živi se teško, ali barem bez granatiranja i stalnih vazdušnih napada.
„Ostala sam jer mi je to „rodni grad, kakav god da je, mi ovde sve znamo, svaki kutak, ovde smo rođeni i odrasli."
Elena je već bila raseljeno lice, 2015, pošto je vojska DNR granatirala njen mikrookrug, odvela je decu i otišla u Krivoj Rog kod svoje bake:
„U redovima sam čula toliko gadnih stvari od ljudi kao da im vadim ovu pomoć iz džepa, sami su počeli, kako su rekli, a sada su došli i traže pomoć.
„Ne kažem da su svi takvi, ali ima ih i mnogo."
Poštarka Petrenkova kaže da novi život u gradu naziva ukrajinskom reči „nіsenіtnicя" (bsmislica).
„Egzistencija i opstanak u ovom gradu. I sve to ostavlja psihičke posledice na vas, da nema nikakve motivacije u životu, ništa vas ne raduje.
„Nema radosti u radu, nema radosti u životu. Nikako mi ne ide u glavu. U naše vreme bila je to bratska vlast i eto tako ... Ovo nikada neću moći da razumem."
Pogledajte video:Rusija se sveti zbog gubitka teritorija na istoku, tvrdi Ukrajina
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
