Da je najozloglašeniji mesožder na svetu preživeo masovno izumiranje u kom su nestali dinosaurusi pre 66 miliona godina, možda bi na kraju potpuno izgubio ruke.
Ubrzano se bližio kraj godišnjeg doba - poslednja šansa da se uspe u veoma skupoj ekspediciji.
Bilo je to u avgustu 1902. godine i Barnam Braun je poveo tim paleontologa u neobični, valoviti krajolik Montane.
Među visokim temperaturama i u skoreloj prašini, tražili su fosile - rovareći zlaćano-smeđu zemlju dletima i krampovima, izdvajajući male iskopine na raspršenim lokacijama, ponekad otkopavajući polupristojna nalazišta samo da bi ih kasnije napustili.
- Dan kada se srušio svet dinosaurusa
- Šest mitova o dinosaurusima
- Savršeno očuvan embrion dinosaurusa pronađen u Kini
Hitno im je trebalo nešto dobro da pošalju nazad u Američki prirodnjački muzej.
Iz svoje kancelarije u Njujorku, Braunov šef bio je jednako nestrpljiv kao i njegovi udaljeni nameštenici.
Henri Ferfild Ozborn je nedavno primio pošiljku njihovog najnovijeg ulova, ogroman komad stene koji sadrži lobanju neke vrste dinosaurusa sa kljunom patke.
Pošiljka je vožena 3.379 kilometara od arheološke iskopine - naporno, rizično putovanje koje je podrazumevalo konje, železnicu i nošenje teškog tereta.
Tek je tada Ozborn otkrio da je skriveni fosil u kamenoj grobnicibio skvrčena, izobličena masa.
Uzorak je sklonjen u muzejski podrum, ali je on smatrao da je mogao odmah da bude bačen.
Ali sada se javila nova nada.
Braun je otkrio veliki broj kostiju krupnog dinosaura mesoždera koji je bio potpuno nov za nauku.
Kost njegovog bedra bila je duga metar i po.
Ovo je bio tiranosaurus reks - prvi do tada otkriveni.
Braun nikad nije video ništa slično.
U pismu Ozbornu, Braun je napisao: „Nema nikakve sumnje da je ovo do sada otkriće od velikog naučnog značaja."
On nije ni sanjao da je to zapravo otkriće veka - otkriće koje će preobraziti naše shvatanje dinosaurusa i probuditi interesovanje javnosti za ova drevna stvorenja.
Ali od samog početka, jedan aspekt ovih kraljeva „tiranskih guštera" bio je krajnje misteriozan: njihove ručice.
Skelet t-reksa nije imao sve prste i obe podlaktice, koje su na ranim portretima nacrtane uz pomoć iznenađujuće preciznog nagađanja - pokrenuvši spekulacije da one ne mogu biti baš toliko kratke.
Šta je mogla da im bude svrha? I kako su postale tako male?
Bizarno je što jesu bile.
Danas je t-reks skoro jednako slavan po zakržljalim ručicama kao i po ogromnim zubima - one su toliko neproporcionalne da izgledaju kao da su iščupane nekoj drugoj vrsti i prosto nalepljene ovoj, kao nekakva posveta urnebesnim brljotinama sa sastavljanjem kostiju iz 19. veka (kao onaj put kad su leđne pločice stegosaurusa dodate na njegov rep).
„Pogledali biste njegove ruke i rekli biste, pa ovo je smešno. One se suviše razlikuju od bilo čega što postoji danas, u čemu je njihova svrha", kaže L.Dž. Krumenaker, paleontolog sa Državnog univerziteta u Ajdahu.
Sa rukama dugim svega 0,9 metara na jedinki visokoj 13,7 metara, ti sićušni udovi ovog zastrašujućeg mesoždera izvor su žestokih spekulacija otkako su otkriveni - uprkos višedecenijskim proučavanjima, do dana današnjeg niko nema pojma čemu one zapravo služe.
Iako je Braunov t-reks iskopan 1902. godine, proći će mnogo vremena pre nego što naučnici budu prvi put ugledali njegove neobične ruke.
Prvobitni skelet sadržao je nešto malo više od skromnog odabira zbrke kostiju - među njima su bili karlica, jedna lopatica, jedna kost nadlaktice i deo lobanje.
Šest godina kasnije, jedan lovac na fosile otkrio je još jednu jedinku poprilično dalje na jugu, u Big Draj Kriku, u Koloradu.
Bio je to neobično savršen primerak, a njegova velelepna figura krasi Američki prirodnjački muzej do današnjih dana.
Ali taj takođe nije imao ruke.
Veći deo narednog veka, naučnici su mogli samo da nagađaju kako su t-reksove podlaktice mogle da izgledaju.
Mnoga nagađanja su bila zasnovana na njegovom rođaku gorgosaurusu, još jednom tiranosaurusu koji je takođe harao Severnom Amerikom tokom poznog perioda Krede, pre oko 66 do 101 milion godina.
A onda, 5. septembra 1988. godine, rančerka Keti Vankel slučajno je naišla na neobičnu izbočinu u zemlji blizu jezera Fort Pek u Montani - bila je nalik ćošku koverte, kasnije je izjavila za Vašington post.
Vankel nije imala vremena da toga dana izvuče otkriće, ali nije zaboravila na njega - vratila se mesec dana kasnije i iskopala set dugih kostiju, koje je odvezla do Muzeja Stenovitih planina, stotinama kilometara na zapad.
Direktor paleontologije je pristao da baci pogled.
Ubrzo su shvatili da to nisu obični fosili dinosaurusa - bile su to kosti ruku t-reksa, zajedno sa misterioznom donjom polovinom koja je toliko dugo nedostajala.
Na kraju je iskopan i ostatak dinosaurusa samo da bi se otkrilo čudovište teško 3.175 kilograma koje je bilo toliko savršeno očuvano, da se još uvek nalazilo u prvobitnoj pozi umiranja, zabačenog vrata, poput mrtve ptice.
Bio je to „Venkel Reks", a njegovi prednji udovi bili su još manji nego što je bilo ko zamišljao.
Zakržljala mala zagonetka
U proteklom veku, naučnici su otkrili zapanjujuće detalje o mnogim aspektima života t-reksa - od njihovog sporog, nezgrapnog hoda dok su se probijali kroz močvarne šume zapada Severne Amerike, do njihove zlosrećne podložnosti bolesti koja se ranije među ljudima vezivala sa kraljeve - gihtu.
Paleontološkinja Elizabet Boutmen i kolege možda su čak ugledali njihov originalni kolagen sačuvan u nekom izuzetnim fosilima.
Do sada, namena dinosaurusovoh kratkih udova pokazala se neshvatljivom - ali nije da razni ljudi nisu pokušavali da je otkriju.
Jedna rana ideja potekla je od samog Ozborna, koji je t-reksu nadenuo njegovo ime.
„On je video te veoma male, neobično sićušne ruke i uporedio ih je sa malim perajama prisutnim na današnjim ajkulama", kaže Skot Persons, glavni kustos Prirodnjačkog muzeja Mejs Braun u Severnoj Karolini.
Mužjaci ajkula koriste ta dva peraja na dnu repa - kopče - da se uhvate za ženku tokom parenja, što ume da bude klizava rabota pod vodom (takođe se koriste i za sam čin).
„I tako je zamislio par tiranosaurusa isprepleten u praistorijskom zagrljaju sa mužjakom odozgo kako koristi ruke da bi se uhvatio za ženku", kaže Persons.
Persons objašnjava da je savršeno moguće da je Ozborn bio u pravu.
Ako bi mužjaci t-reksa - koje je ozloglašeno teško pronaći - imali drugačije ruke od ženki, imalo bi smisla da su ih koristili za seks.
„Ali, stvari se nisu razvijale u tom pravcu", kaže on.
Umesto toga, kako je pronalaženo sve više i više jedinki - sada ih ima najmanje četrdeset - naučnici su potvrdili da sve imaju karakteristično male ruke i one uvek izgledaju prilično isto.
Druga, potencijalno komična mogućnost je da je t-reks možda koristio svoje male ruke da se pridigne sa zemlje.
Sa telima teškim i do 7.031 kilograma - ekvivalentno težini velikog afričkog slona - možda im nije bilo lako da manevrišu iz položaja za odmaranje ili da ustanu na noge u slučaju da padnu.
(Mnoge životinje imaju problema s ovim i dan-danas, kao što su kornjače, koje često moraju da se ljuljaju da bi se uspravile kad završe na leđima.)
„I zato kad su ustajali iz čučnja, mogli su da koriste ruke da izvedu mali tiranosauruski sklek", kaže Persons.
Međutim, postoji mali problem i sa tom teorijom - ruke ovog mesoždera uopšte mu ne bi bile od velike pomoći.
„Morate da budete svesni da to pomaže tiranosaurusu samo u prvih pola metra. A potom on još ima nekih pet metara da se odigne od zemlje", kaže on.
Još jedna kontroverzna ideja, koju je izneo usamljeni naučnik 2017. godine, jeste da su odrasli primerci kao što je Venkel Reks možda koristili kratke ruke kao oružje - možda držeći neprijatelje u čeljusti ili ih prikovavši za zemlju težinom, pre nego što bi ga isekli i raskomadali.
Ovu ideju potkrepljuje činjenica da su, iako kratke, ruke t-reksa iznenađujuće mišićave.
On je izračunao da bi čak i sa udovima od 0,9 metara, ti kasapnički pokreti mogli da nanesu ozbiljne povrede, stvorivši nekoliko centimetara duboke i najmanje metar dugačke rane za svega nekoliko sekundi.
„E sad, ja lično mislim da su te ruke suviše kratke da bi to imalo smisla", kaže Persons.
Međutim, postoji mogućnost i da one nisu imale nikakvu funkciju - t-reksove male ruke bile su poslednji zaostaci nekada korisnih udova koji su odavno prestali da budu neophodni.
Ako su naprosto bili zaostaci iz nekog drugog vremena, kao čovečja trtica, najstrašniji grabljivac na svetu možda je imao još jeziviju budućnost: na kraju bi se razvio tako da potpuno izgubi ruke, ličeći na neku vrstu strašne kopnene ajkule.
Da vladavina tiranousaurusa nije bila prekinuta udarom asteroida, kad bismo premotali traku u budućnost, teoretskih pet ili čak 20 miliona godina unapred, da li mislim da bi ruke tironosaurusa nastavile da se smanjuju? Da", kaže Persons.
„Da li mislim da bi na kraju one potpuno nestale? Definitivno mislim da je postojala ta mogućnost", dodaje on.
Persons objašnjava da čak i da t-reks nije imao neku veliku funkciju za svoje ruke, njihova bilo kakva mala namena mogla je biti dovoljna da se one sačuvaju - mada bi se na kraju ipak još smanjile.
To je moglo da uključuje ženke koje koriste ruke da iskopaju gnezdo, kao što to rade morske kornjače.
Moglo je da uključi i timarenje, sugeriše on - čopori čudovišta visokih 13,7 metara koja sede u krugu i nežno glade perja jedni drugih (jer mnogi paleontolozi veruju da su baš njima bili prekriveni).
Naučnici su pronašli čitave grupe fozilizovanih tironosaurusa na tri različite lokacije širom Severne Amerike, što su neki protumačili kao dokaz da su bili društveniji nego što smo mislili.
Jedan tim je čak predložio zbirnu imenicu za ova okupljanja: „teror" tiranousaurusa.
Zbog toga su neki eksperti počeli da spekulišu da su ovim društvenim t-reksima njihove male ruke možda bile korisne tokom mahnitog hranjenja.
Ako su dinosauri mesožderi jeli u čoporima kao strvinarske hijene, okupljajući se oko lešina triceratopsa i drugih ogromnih savremenika, možda je bilo nezgodno sklanjati veće ruke s puta tuđih čeljusti.
„Ova neobična ideja je da su im ruke bile dovoljno male da ne bi stajale na putu svih tih momaka koji su se borili oko hrane sa ogromnim ustima, tako da praktično nisu grizli vlastite ruke", kaže Krumenaker.
Međutim, Krumenaker ističe da je obično teško testirati takve ideje, delom zato što ne postoje analogna stvorenja koja su živa danas a koja bi poslužila kao lako poređenje.
„Sa velikom glavom i sićušnim rukama, najbliže što možemo da nađemo su možda ptice grabljivice koje žive na tlu.
Alternativa je da se upotrebi osnovna fizika.
Intrigantno, ali jedna od najnovijih ideja je da su se ruke kralja dinosaurusa smanjile na ovaj skraćeni oblik da bi poslužile jednoj vrlo važnoj svrsi - postoji, naime, dobar razlog zašto su morale da postanu toliko sićušne.
Moguće je da im je njihova mala veličina ruku pomogla da imaju što ogromniju glavu i snažan ugriz: zastrašujuća silueta prosečnog t-reksa nije bila slučajna.
Da bi se shvatilo zašto, pomoći će vam ako proučite njihovu telesnu građu.
Početkom ove godine, istraživači su otkrili da je još jedan dinosaurus - merakses gigas, džin od 4.082 kilograma koji je nastanjivao Patagoniju tokom kasnog perioda Krede - imao neobično sličnu telesnu građu.
Iako su oba dinosaurusa samo daleki rođaci, oba su imala ogromno telo sa predimenzioniranim glavama i izuzetno malim rukama.
Ideja je da su se, kako su glave i tela grabljivaca rasli, njihove ruke srazmerno smanjivale, možda da bi im održale ravnotežu.
Da bismo lakše shvatili zašto su te proporcije bile neophodne, pomoći će ako proučimo njihove zube.
Ispostavlja se da t-reksovi debeli konusni zubi nisu bili kao prodorne igle ili kao žilet oštre sablje iz čeljusti nekih drugih životinja.
Umesto toga, one su više kao nazubljene banane: oštre po ivicama, ali ne i na krajevima.
„Ne možete da se posečete na oštrici tiranosaurusovog zuba", kaže Persona, iako ističe da možete na njegovoj ivici.
To je zato što su, umesto da su obični sekači mesa, oni građeni tako da budu dovoljno moćni da mogu da lome kosti, da mogu da skrše ogromni plen i otkinu komade koji mogu celi da se progutaju.
Ali ova strategija traži ozbiljnu snagu - teški zubi zahtevaju glomaznu čeljust da bi istrpela pritisak ugriza, za šta je zauzvrat potrebna gomila mišića koja omogućuje da ona pravilno radi.
Ukratko, njihove glave i ramena morali su da budu ogromni.
„A to potencijalno predstavlja problem. Zato su svi dinosaurusi mesožderi, od alosaurusa do velosiraptora, građeni pomalo kao klackalica - oni moraju da stoje na dve noge", kaže Persons.
Sa ogromnom glavom t-reksa, veće ruke bi preturile prednji kraj napred ili bi zahtevale veći rep za protivtežu.
Ipak, moguće je i da nikad nećemo saznati pravu funkcije ruku t-reksa.
Kao otkrivanje pasiflora dugih cevastih cvetova iz Severne i Južne Amerike bez otkrivanja kolibrija koji zavlače duge kljunove u njih, ponekad vam je potreban kontekst da shvatite neku funkciju izgubljenu u fosilnim zapisima.
Posle više od 66 miliona godina - tokom kojih su vulkani imali erupcije i gasili se, ostrva se formirala i nestajala, a desetine hiljada vrsta dolazile i odlazile -nijanse neophodne da bi se shvatila određena ponašanja možda su bespovratno nestala da bi bile od ikakve pomoći.
Svo ovo interesovanje za neobične ruke životinje koja je izumrla pre 66 miliona godina može da deluje čudno.
Ali pored radoznalosti u vezi sa nečim toliko zarazno zanimljivim, Persons misli da zna zbog čega je to tako.
„Mi ljudi smo možda malko previše zaokupljeni važnošću naših vlastitih ruku i naših vlastitih šaka, zato što su one toliko ključne za naše vlastito preživljavanje", kaže on.
Kao primarni način interakcije sa našom okolinom, teško je zamisliti namerno odustajanje od njih.
„A onda imamo tu izuzetno uspešnu, veoma zastrašujuću životinju koja izgleda kao da maltene ne želi da ima ništa s njima", kaže Persons.
*Zarija Gorvet je novinarka u rubrici BBC Budućnost
Pogledajte video : Skelet najvećeg dinosaurusa prodat za više od šest miliona dolara
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
