Bio sam tinejdžer kada se to prvi put dogodilo. Bilo je to u sitne sate, nekoliko sati pre nego što je trebalo da ustanem i krenem u školu.
Probudio sam se i pokušao da se okrenem u krevetu, ali moje telo nije to dozvoljavalo - nisam bio u stanju da se pomerim, paralisan sve do prstiju na nogama.
Iako je moj mozak bio svestan, moji mišići su i dalje spavali.
Osećao sam teskobu i veliku vrućinu u sobi, imao sam utisak da se zidovi primiču i uspaničio sam se.
Konačno, posle nekih 15-ak sekundi, oduzetost je nestala.
Kasnije sam otkrio naziv za ono što mi se dogodilo: paraliza sna.
Radilo se o iznenađujuće uobičajenom noćnom stanju u kojem se deo vašeg mozga budi, dok telo ostaje privremeno paralisano.
Posle tog početnog, zastrašujućeg incidenta, to je postalo česta pojava, sa epizodom koja se ponavljala svake druge ili treće noći.
Što se češće dešavalo, bilo je sve manje strašno. Na kraju je to postalo ništa više od obične nelagodnosti.
Ali paraliza sna može i drastičnije da utiče na život. A za neke dolazi i u paketu sa zastrašujućim halucinacijama.
- Dečak koji je ostao budan 11 dana
- Čovek koji troši milione da bi se podmladio
- Pet sati sna su prekretnica za probleme sa zdravljem
Jedna 24-godišnjakinja koja je patila od ovog stanja i koja je tražila da bude identifikovana samo kao Viktorija, seća se da to dogodilo jedne noći kada je imala 18 godina.
„Probudila sam se i nisam mogla ni da se pomerim", kaže ona.
„Videla sam kako se nešto što mi je ličilo na gremlina krije iza zavese. U grudima mi je snažno lupalo. Mislila sam da sam se našla u nekoj drugoj dimenziji.
„A najstrašnije od svega mi je bilo to što nisam mogla ni da vrištim. Bilo je tako živopisno, tako stvarno".
Drugi haluciniraju i vide demone, duhove, vanzemaljce, preteće uljeze, pa čak i mrtve rođake.
Oni vide delove sopstvenih tela kako lebde u vazduhu ili vlastite klonirane kopije kako stoje pored kreveta.
Neki vide anđele i kasnije veruju da su imali nekakvo religiozno iskustvo.
Istraživači misle da su ovakve halucinacije dovele do verovanja u veštice u ranoj, modernoj Evropi, a da mogu da se dovedu i u vezu sa tvrdnjama o otmicama vanzemaljaca u moderno doba.
Naučnici misle da paraliza sna postoji još od kada ljudi i spavaju.
U istoriji literature postoji više detaljnih opisa ovakvih epizoda, a Meri Šeli je navodno bila inspirisana da napiše jednu scenu u Frankenštajnu pošto je videla sliku koja prikazuje epizodu prouzrokovanu paralizom sna.
Ali sve do skoro, ovaj fenomen nije bio dovoljno izučavan.
„Fenomen koji je bio ignorisan…ali u poslednjih 10 godina zanimanje za njega je sve veće", kaže Baland Džalal, istraživač snova na Harvardu, koji je 2020. završio nešto što se može nazvati prvim kliničkim iztraživanjem različitih načina na koje se može lečiti paraliza sna.
Džalal je jedan od nekolicine naučnika koji se bave ovim problemom i koji ulažu ozbiljno vreme i ogromnu energiju u proučavanje ovog stanja.
Ovi ljudi se nadaju da će izgraditi mnogo snažniju sliku uzroka i efekata - kao i da će shvatiti šta nam ovo stanje govori o raširenim misterijama ljudskog mozga.
Sve do nedavno, bilo je malo slaganja o načinu na koji mnogi ljudi doživljavaju paralizu sna.
Istraživanja na ovu temu su bila sporadična, sa veoma malo konzistentnosti među različitim metodama.
- „Zašto opet nisam zaspala" - koje su posledice nekvalitetnog sna
- Noćna muzika - idealna za uspavljivanje
- Zbog čega je zdrava popodnevna dremka
Ali onda je 2011. klinički psiholog Brajan Šarples, trenutno vanredni profesor na Sent Meris koledžu u Merilendu, sproveo do sada najobimnije istraživanje o rasprostranjenosti ovog stanja dok je radio na državnom univerzitetu u Pensilvaniji.
Istraživanje se osvrnulo na 35 različitih studija iz poslednjih pet decenija.
Sve ukupno, u njima je bilo obrađeno više od 35.000 dobrovoljaca.
Šarples je otkrio da je paraliza sna mnogo uobičajenija nego što se to ranije smatralo i da je skoro osam odsto odraslih osoba tvrdilo da je u nekom trenutku iskusilo.
Ova brojka je mnogo viša među univerzitetskim studentima (28%) i psihijatrijskim pacijentima (32%).
„Zaista nije toliko neuobičajena pojava", kaže Šarples, koji je takođe i koautor knjige „Paraliza sna: Istorijski, psihološki i medicinski aspekti".
Pošto iskuse ovo stanje, neki gravitiraju ka natprirodnim ili čak i paranormalnim objašnjenjima.
U stvarnosti, kaže Džalal, uzrok je mnogo prizemniji.
Naše telo noću prolazi kroz četiri faze sna.
Poslednja faza sna se naziva REM (san brzog pomeranja očiju). To je momenat u kojem sanjamo.
Tokom REM faze mozak parališe mišiće, verovatno sa namerom da iz snova isključi fizičke pokrete koji bi mogli da nas povrede.
Ali ponekada - a naučnici i dalje ne znaju zbog čega je to tako - senzorni deo našeg mozga prerano izlazi iz REM faze.
To nas čini budnim.
Ali donji deo mozga je i dalje u REM fazi, kaže Džalal, pa i dalje posredstvom neurotransmitera šalje signal za paralizu mičića.
„Čulni deo mozga postaje aktivan", kaže Džalal.
„Mentalno i čulno se budite, ali ste fizički i dalje paralisani".
Tokom ranih dvadesetih godina sam iskusio paralizu sna i ona se ponavljala svako drugo ili treće veče, ali čak ni tada to nije imalo preteran uticaj na moj život.
Bile su to interesantne anegdote za prijatelje i porodicu. U tom smislu je moje iskustvo uobičajeno.
„Za najveći broj ljudi to je neobično iskustvo sa kojim žive", kaže Kolin Espi, profesor medicine spavanja na Uuniverzitetu u Oksfordu.
„Liči na hodanje u snu - mnogi kojima se to dešava nikada ne odu kod doktora. To je neobičnost u okviru porodice, stvar o kojoj se priča".
Ali za manje srećnu manjinu, stvari ne stoje najbolje. Šarplesovo istraživanje je otkrilo da je za 15-44 odsto onih koji imaju epizode sa paralizom sna, rezultat „klinički značajna nevolja".
Problemi najčešće potiču od načina na koji reagujemo na paralizu sna, a ne od samog stanja.
Pacijenti ponekada mogu da se nađu u situaciji da tokom dana opsesivno razmišljaju o tome kada bi sledeća epizoda mogla da ih zadesi.
„To može da dovede do anksioznosti na početku i na kraju noći", kaže Espi.
„U stanju smo da izgradimo čitavu mrežu zabrinutosti i strepnje u vezi ovog stanja. Najgori ishod je kad se sve to pretvori u panični napad".
- Spavajte kao Salvador Dali - možda budete kreativniji
- Hrabra žena koja je pronikla u tajne kontrole snova
- Šta znače naši snovi
Kod najozbiljnijih slučajeva, paraliza sna može da bude znak narkolepsije - mnogo ozbiljnijeg stanja sna kod kojeg mozak nije u stanju da reguliše i uskladi spavanje i buđenje i to može da dovede do padanja u san u vreme kada mu nije.
Doktori kažu da će se paraliza najčešće pojaviti kada smo lišeni sna, jer je naša arhitektura spavanja fragmentirana.
Neki od onih koji pate od ovog stanja kažu da se češće javlja kada leže na leđima, iako su objašnjenja ovakvog fenomena „nejasna".
Najuobičajeniji pristup lečenju paralize sna je obrazovni: pacijentima se jednostavno objašnjava stanje na naučni način, uz uveravanje da im ne preti nikakva opasnost.
Ponekada se koriste i neke metode meditacijske terapije.
Namera je da se smanji napetost pacijenata pred odlazak u krevet, kao i da se pripreme da u slučaju paralize ostanu mirni.
Kod onih najozbiljnijih slučajeva u obzir se uzimaju i lekovi - među njima je i selektivni inhibitor preuzimanja serotonina (SSRI) koji se uobičajeno koristi za lečenje depresije, ali ima i sporednu pojavu potiskivanja REM faze sna.
Najdramatičnije epizode paralize sna, one koje se najduže pamte, obično su one koje su praćene živopisnim halucinacijama.
Ovakve noćne vizije su najčešće izvor straha, ali naučnici takođe misle da nam one mogu otkriti neke fascinantne stvari o ljudskom mozgu.
Kada uđemo u stanje paralize sna, kora našeg mozga počinje da šalje signale telu i govori mu da se pokrene.
Ali mišići su paralisani, tako da mozak ne dobija povratnu informaciju.
„Dolazi do nepodudarnosti…naše biće je slomljeno i degradirano", kaže Džalal.
Rezultat toga je da mozak „popunjava praznine" i kreira sopstveno objašnjenje za to što su mišići nepokretni.
Zbog toga u mnogim halucinacijama srećemo stvorenje koje nam sedi na grudima i pritiska telo.
Zbog toga se ponovo javlja ideja popularna među mnogim evolucionim naučnicima, da je ljudski mozak „mašina za pripovedanje".
Borimo se da prihvatimo činjenicu da se stvari oko nas odvijaju nasumično, pa naš mozak smišlja dramatične narative u pokušaju da pronađe neki prihvatljiv smisao.
Kristofer Frenč, šef odseka za anomalnu psihologiju na Goldsmitu, pri Univerzitetu u Londonu, proveo je više od decenije razgovarajući sa ljudima širom sveta koji su imali iskustva sa ovakvim halucinacijama i beležeći ono što su oni videli.
„To su sve obične stvari, ali postoji i ogromna količina specifičnih i varijabilnih tema", kaže Frenč.
Neke od halucinacija je veoma teško objasniti - neke su čak i bizarne.
Tokom godina Frenč je zabeležio viđanja zloslutnih crnih mačaka ili čoveka kojeg dave biljke.
Ali druge halucinacije su mnogo prizemnije i deluju kao da su pod uticajem različitih kultura.
U Njufaundlendu, u Kanadi, uobičajeno je videti „staru vešticu" kako vam sedi na grudima.
Meksikanci govore o „mrtvacu" koji im leži na grudima, dok stanovnici ostrva Sveta Lucija govore o „kokmi", duši nekrštene dece, koja ih guši u snu.
Turci opisuju „Karabasana" - misteriozno stvorenje koje liči na duha.
Italijani najčešće tokom halucinacija vide veštice.
To osnažuje ideju da su ljudi pre svega društvena bića na koje kultura i očekivanja utiču na direktan način.
I zaista, u seriji studija u kojima je Džalal poredio simptome koji su se javljali u Egiptu i Danskoj, kod dobrovoljaca sličnog godišta i istog pola, on je pronašao kulturalni bezdan u načinu na koji se paraliza sna manifestuje.
Egipćani mnogo češće od Danaca ulaze u stanje paralize (44 odsto u odnosu na 25 odsto) i mnogo češće prihvataju natprirodna objašnjenja.
Takođe, egiptaski dobrovoljci koji veruju u duhove i demone su duže vremena provodili u parališućem stanju tokom svake epizode.
Džalal veruje da strah od natprirodnog tera ljude da se plaše paralize sna i upravo ta nervoza i dovodi do toga da se ovaj fenomen pojavljuje kod njih - i to predstavlja demonstraciju bliskosti fuzije između naših umova i tela.
„Kada ste nervozni i pod stresom, arhitektura vašeg sna postaje fragmentirana, pa su stoga i veće šanse da ćete doživeti paralizu sna", kaže on.
„Recimo da vaša baka govori kako neko stvorenje izgleda i ,,da noću izlazi i napada".
Zbog takvog straha postajete super uzbuđeni, a strah koji se formira u vašem mozgu je na oprezu.
I gle čuda, tokom REM faze vi osetite kako nešto nije u redu: „Ne mogu da se pomerim, tu je neko čudovište".
„Čini se da je kultura zaista u stanju da stvori ovakav frapantan efekat".
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
