„Hrvati i Srbi su isti komad kravlje balege koje je točak istorije presekao po pola".
To je samo jedan od brutalnih citata pisca Miroslava Krleže čiji stavovi i četiri decenije posle smrti izazivaju brojne rasprave.
„Krleža nije samo jedan od najboljih pisaca hrvatskih i južnoslovenskih prostora, nego i pojava koja daleko nadmašuje gabarite zemlje u kojoj je rođen.
„On je hodajuća enciklopedija, putujući fakultet postdiplomskih studija istorije, politike, književnosti", kaže Damir Pilić, hrvatski novinar i pisac, autor knjige „Tito očima Krleže".
Napisao je desetine romana poput „Povratak Filipa Latinovića", „Na rubu pameti", „Zastave", putopisa, novela, drama među kojima su najpoznatije „Gospoda Glembajevi", „U agoniji", „Leda", ali i eseja, dnevničkih zapisa i poezije.
Upamćen je i kao enciklopedista i osnivač Leksikografskog zavoda u Zagrebu koji nosi njegovo ime.
Dežmekasti intelektualac bez diplome, ali i bez dlake na jeziku, vedrih očiju i razoružavajućeg osmeha, poznat i po nadimku Fric, proveo je čitav život sa jednom ženom i drugovao sa doživotnim jugoslovensikm predsednikom Josipom Brozom šest decenija.
Dok mu u Srbiji pojedini spočitavaju hrvatski nacionalizam, u Hrvatskoj nekima smeta Krležino komunističko određenje i jugoslovenska orijentacija.
Ipak, ni jedni, ni drugi, ne osporavaju njegovu književnu veličinu.
- Pet stvari koje treba da znate o Titu
- Moša Pijade - kad revolucija pobedi slikarstvo
- Kako je vlast u Kraljevini Jugoslaviji izolovala komuniste u političke logore
Nevoljeni prorok
Krležina dela nisu „okoštala", podjednako ga je teško čitati kao i pre 50 ili 100 godina, a gotovo istom snagom njegovo ime i dalje pokreće polemike, ocenjuje leksikograf i pisac Vlaho Bogišić.
Imajući u vidu katastrofalni raspad Jugoslavije krajem 20. veka, Bogišić primećuje da elite u Srbiji i Hrvatskoj nemaju, poput velikih imperijalnih nacija, nameru da dominiraju nad drugim zbog osvajanja prostora, već za domaću upotrebu.
„Srbima su Hrvati kao Baba Roga, i Hrvati Srbima - potrebni radi unutrašnje dominacije, to se fantastično dobro vidi danas.
„A Krleža je to prozreo i on je, za razliku od drugih, otišao u Beograd više puta i pokušavao delovati, metaforički govorim, i kao srpski pisac", kaže Bogišić.
Krleža je bio nevoljeni prorok, jer je „svima rekao sve", ocenjuje Bogišić.
U Srbiji je, „u toj sredini govorio žestoko o njoj, na isti način kao što govori o Hrvatskoj u hrvatskoj sredini.
„On je najžešći kritičar hrvatske malograđanštine, hrvatskog velikodržavlja i impotencije u tom smislu", kaže ovaj Dubrovčanin koji je godinama bio na čelu Leksikografskog instituta Miroslav Krleža.
Pilić podseća na Krležinu izjavu „gde on sam govori da je izazvao stavovima neprijatelje svuda".
`Za Hrvate sam od početka bio Srbin i unitarista, za Srbe sam bio frankovac i ustaša, za ustaše opasan marksista i komunista, za marksiste salonski komunista, za klerikalce i vernike antihrist koga treba pribiti na sramni stub, za malograđane sam kriv posle rata što je do svega ovog došlo, za komuniste sam kriv što nisam došao u partizane, za vojnike zato što sam antimilitarist, za antimilitariste zato što sam boljševik."
Od crkve do komuniste
Rođen je sedmog dana, sedmog meseca 1893. godine u Zagrebu, tadašnjoj Austrougarskoj.
Sa bakom je često išao u crkvu, učestvovao je i u službama, ali se kao mladić udaljio od Katoličke crkve.
Vojnu akademiju u Budimpešti napušta 1913. kada odlučuje da se pridruži srpskoj vojsci u Balkanskim ratovima, ali ga ubrzo proteruju zbog sumnje da je špijun.
U Austrougarskoj je mobilisan tokom Prvog svetskog rata i poslat u Galiciju, oblast na istoku Evrope na prostoru današnje Ukrajine i Poljske, gde su se vodile žestoke borbe sa ruskom vojskom.
Zbog bolesti se vraća sa ratišta u Zagreb gde piše komentare, objavljuje prve knjige i učestvuje u začecima komunističkog pokreta u Hrvatskoj.
U tom periodu piše poznate drame „Kraljevo" (1915), „Kristifor Kolumbo" (1917) i „Mikelanđelo Buonaroti" (1918), zatim drame „Vučjak" (1924) i zbirku antiratnih pripovedaka „Hrvatski bog Mars".
Istražujući za knjigu, Pilić je saznao da je mladi pisac pozvao Josipa Broza Tita, kasnije višedecenijskog jugoslovenskog lidera, da se priključi Komunističkoj partiji kad su se upoznali 1919. godine.
Tada se rađa prijateljstvo koje je trajalo punih 60 godina, uz mnogo uspona i padova, zasnovano na ličnim i porodičnim odnosima.
„Još dvadesetih godina, Krleža je Titu pomogao da njegova prva supruga Pelagija sa sinom Žarkom ilegalno napusti Jugoslaviju i ode u Sovjetski Savez, dok je Tito bio u zatvoru.
„Taj odnos je bio toliko čvrst da je uspevao da amortizuje sve njihove političke nesuglasice", kaže Pilić.
Od 1919. sa piscem Avgustom Cesarcem, Krleža je pokrenuo i uređivao avangardni časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i kritikujući težnje srpske politike, piše hrvatska enciklopedija.
Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policija nadzirala sve do kraja Drugog svetskog rata.
Dok je u Hrvatskoj na vlasti bio ustaški režim blizak nacističkoj Nemačkoj, Krleža je u Zagrebu bio u svojevrsnoj izolaciji.
Čitao je i pisao, ali dela nije objavljivao.
Nekoliko puta je bio hapšen, a ustaše su mu nudile nekoliko značajnih pozicija u društvu, pa i rektorsko mesto na Univerzitetu.
Sve te ponude je redom odbijao - i one koje su dolazile lično od ustaškog poglavnika Antu Pavelića.
Ali, glavu je sačuvao.
Partizanski pokret otpora nije blagonaklono gledao na pisca, koji je ranije promovisao komunističke ideje, jer im se nije pridružio u borbama.
„Pred kraj rata, prilikom ulazaka partizanskih jedinica u Zagreb, Tito je posebno odredio jedinicu da pazi na Krležinu kuću da se ne bi dogodilo da nastrada, bilo osvetnički od Nemaca i ustaša koji su se povlačili, bilo od neke usijane glave koja mu nije oprostila što nije otišao u partizane", kaže Pilić.
Podrška je svima pokazana i za doček 1945. u Beogradu, kada je pred 700 zvanica Tito pozvao Krležu kako bi svi dobili poruku da je on njegov prijatelj.
Koliko je Tito cenio Krležu pokazala je i scena kada je 1960-ih jugoslovenska delegacija posetila jednu afričku zemlju.
Pilić navodi da je lider zemlje domaćina zahvalio što su tu i predsednik i „književnik koji je lepo i verno sledio ideje druga Tita", na šta se Broz usprotivio rekavši: „Ne, mi smo sledili Krležine ideje".
„Tito je Krleži dao na važnosti na međunarodnom nivou.
„Zahvaljujući Krležinom uticaju na Tita, Jugoslavija je bila liberalnija od ostalih socijalističkih zemalja istočne Evrope", ocenjuje Pilić.
Istoričar Ivo Goldštajn u knjizi „Kontroverze hrvatske povijesti 20. stoljeća" piše da je „Tito cenio Krležu i Krleža je cenio Tita".
„Bila je to `jedna posebna intelektualna simbioza` koja je potrajala do smrti: bilo je to prijateljstvo dvojice ljudi koji su znali da se u mnogim manje važnim stvarima nisu složili, a i nisu mogli složiti, ali su preko toga prelazili radi viših ciljeva.
„Bilo je tu i obostrane želje da se pred drugima predstave kao široki ljudi - Tito kao osoba koja ima vrhunskog intelektualca za prijatelja, a Krleža kao onaj kojemu je prijatelj i predsednik Republike", piše Goldštajn.
Pilić ocenjuje da je „Krleža bio fasciniran Titom jer je bio realizacija njegovog književnog lika Petrice Kerempuha, borca za narodnu pravdu".
„On (Tito) nije bio filozof i teoretičar, ali je bio operativac i u stanju pokrenuti mase, a s druge strane, Tito je u Krleži gledao ne samo prijatelja, već i učitelja", kaže Pilić.
Broz je imao dva učitelja - Mošu Pijadu, tokom robijanja u zatvoru Lepoglava, a kasnije Krležu, dodaje.
„Tito je voleo pozvati Krležu na Brione i onda bi mu na nekom otočiću Krleža držao predavanja o svemu što Tito nije stigao pročitati i naučiti do tada.
„I Tito je usvojio veliki deo Krležinih zapažanja", kaže Pilić.
Umeo da mu kaže `ti si nepopravljivi liberal, ali ne mogu bez tebe`, citira novinar, dodajući da je ipak Tito, uronjen u real-politiku bio svestan da nešto od stavova i ne može primeniti.
Pred kraj Titovog i sopstvenog života 1979. Krleža je izrazio zebnje koje su se, takođe, pokazale proročkim da će smrću Tita i zajednička država krenuti nizbrdo.
„A što će biti kada on zatvori oči?
„Kud koji, mili moji! Moguće je da se sve strasti ponovno razbuktaju na ovoj balkanskoj plemenskoj vjetrometini, i da opet izazovu uzajamne makljaže, jer u biti ništa se ovdje nije promijenilo u posljednjih dvije stotine godina", piše Krleža, a citira istoričar Goldštajn.
Hrvatski nacionalista i jugoslovenski federalista
Krležino stvaralaštvo moglo bi da se podeli na tri perioda - antiratna dela, zatim ona iz tridesetih godina u kojima je preneo ključne ideje poput romana „Na rubu pameti", jedini roman pisan u prvom licu jednine, gde buntovni doktor prava dolazi u sukob s društvom, jer jedino u takvom otporu vidi smisao života, uz mnogo sarkazma i ironije.
Treći period je, po tumačenju Vlaha Bogišića, „ozbiljna hrvatska priča", oličena u romanu „Zastave", takozvani hrvatski „Rat i mir".
U njemu je presek društva pre i posle Prvog svetskog rata, oslikavajući autorove zanose i mladalačke zablude, hrvatsko nacionalno pitanje kroz propast Austrougarske i nastanak Jugoslavije, kao i Krležinu filozofiju istorije.
Krleža je i u kulturi uvek imao u vidu hrvatske interese i najvažnije ideje Ante Starčevića, jednog od ideologa hrvatskog nacionalizma, smatra istoričar Goran Miloradović.
„Bio je on, u pojedinim fazama, i Hrvat i Jugosloven, i socijalista i komunista, i nacionalista i kosmopolita, i unitarista i federalista, i književnik i političar, i gospodin i drug Krleža.
„Ali, kroz sve njegove promene provlači se, nikada se ne prekidajući, važna nit - nit pravaške ideologije (...), čiji je cilj izgradnja hrvatske nacije i stvaranje nezavisne hrvatske države", piše Miloradović, naučni saradnik beogradskog Instituta za savremenu istoriju.
Krleža jeste bio hrvatski republikanac i državotvorac, ocenjuje Vlaho Bogišić koji je doktorirao 2016. u Novom Sadu radom Miroslav Krleža u srpskoj književnosti - problem književnosti kao identiteta u srpskoj i hrvatskoj kulturi 20. stoljeća.
Simpatije prema Starčeviću, na čije ideje su se pozivali i ustaški lideri, ne treba mu zamerati, kao i nekom u Srbiji što voli Vuka Karadžića, napominje, „to je isto".
„Nije Starčević kriv što su se idioti, razbojnici i koljači nadovezali na njega, ali nisu se samo ustaše nadovezale.
„Krleža je bio Hrvat i jugoslovenski federalista, ali za potpuno i fundamentalno etabliranje hrvatske nacije, a kad to kažete većinskom delu srpske javnosti to ih zbunjuje", kaže Bogišić.
Srpska istoričarka Latinka Perović je, na osnovu piščevih dnevnika iz 1950-i i 1960-ih koje je priredio Bogišić, „napisala tekst koliko je Krležina misao o boljoj Srbiji bliska današnjim argumentima za tu Srbiju".
„Krleža je smatrao da Srbi, za razliku od Hrvata imaju realnu osnovu državne tradicije i ta osnova kada se postavi na zdrave kritičke temelje može biti od pomoći svakome.
„Ali je uočavao retrogradne kočnice, što je važno za današnje vreme, koje su bile slične i u socijalizmu", kaže Bogišić.
Krleža je verovao u zajedničku civilizacijsku i jezičku tradiciju južnoslovenskih prostora, bez obzira na verski raskol, smatra.
Otuda i brutalni citat o kravljoj balegi.
Govorio je da je to „jezik koji Hrvati zovu hrvatskim, a Srbi srpskim", ocenjuje Bogišić.
Problem nastaje, ako bi neko rekao da je Krleža pisao srpskim jezikom, a neko iz Hrvatske da je (srpski pisac) Bora Stanković pisao hrvatskim jezikom, rekao je Bogišić za RTS.
I pored visokog ugleda u komunističkoj Jugoslaviji, kada je Krleža 1967. potpisao Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika, u partiji je to ocenjeno kao napad na bratstvo i jedinstvo, zbog čega je morao da napusti poziciju člana Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske.
„Tu se nije mnogo radilo o jeziku.
„Krleža je bio protiv da se kroz varijante krene u jezičku unifikaciju koja je put u političku, a da se prethodno ne dogovori da smo politički jedno", ukazuje Bogišić.
I u toj epizodi je Tito odigrao važnu ulogu.
„Kad je bilo oko Deklaracije, Krleža je došao kod Tita da mu objasni i uzrujao se kako će se opravdati pred njim.
„Tito mu je rekao, po svedočanstvima, `Krleža, daj se molim te smiri, pusti Deklaraciju, možeš ti meni govoriti do ujutro 'Živela Hrvatska', ali nemoj da te udari kap`", citira.
Iako se poslednje decenije života nije mnogo eksponirao u političkom životu, Krleža je zaslužan i što Franjo Tuđman, general Jugoslovenske narodne armije i istoričar, kao hrvatski disident ne bude osuđen na 15 godina zatvora, već na tri.
I to je sredio kod Tita, kaže Pilić.
Tuđman će 1990. postati prvi predsednik Republike Hrvatske, posle proglašenja nezavisnosti.
Ublažena oštrica kritike
O značaju koji je Krleža imao u komunističkoj Jugoslaviji govori i spisak njegovih funkcija u tom razdoblju.
Iako nije imao formalno završenu školu, bio je potpredsednik Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, predsednik Saveza književnika Jugoslavije, poslanik Sabora SR Hrvatske i Savezne skupštine, član Srpske akademije nauka i umetnosti, a dobitnik je i nekoliko odlikovanja.
Mnogi su Krleži tih godina zamerali da je tada njegova kritička oštrica otupela i da je odabrao život sa privilegijama, cinično pominjući da je postao „Glembaj", bogataš iz jednog od njegovih najpoznatijih dela.
- Slobodan Penezić Krcun, nemilosrdni mač revolucije, šef Ozne, ministar, premijer i brižni otac
- Edvard Kardelj - arhitekta ideje o socijalističkom samoupravljanju i nesvrstanosti Jugoslavije
- „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio": Milovan Đilas - priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
- Aleksandar Ranković - od drugog čoveka države do državnog neprijatelja broj jedan
Ljubav za čitav život
Ljubav kakva se retko pominje u njegovim romanima Krleža je imao uz suprugu, glumicu Leposavu Belu Kangrgu.
„Bela je bila njegova pokretačka snaga, voleo je da joj ispunjava želje, jer ju je voleo", kaže Vesna Vukelić Horvatić, kustoskinja Muzeja grada Zagreba, za BBC na srpskom.
Krleža je prvi put video Belu krajičkom oka 1909. godine na prozoru jedne kuće i devojka duge plave kose mu se urezala u pamćenje.
Ona je bila dete iz mešovitog braka, odgajana u pravoslavnoj i u katoličkoj veri.
U Zagrebu su živeli u komšiluku, ali se nisu sretali, sve do sudbonosnog upoznavanja 1917. godine, priča kustoskinja koja je organizovala izložbu o Krležinom privatnom životu i njegovoj ljubavi sa ovom glumicom koja je trajala decenijama.
„Njihovi roditelji su bili protiv veze, ali se oni nisu obazirali na to. Venčali su se 1919. tajno, bez porodica, samo sa kumovima, a kažu da je naišao i Moša Pijade", kaže Vukelić Horvatić.
Iako ih neki, posebno zbog društvenog uticaja u komunističkoj Jugoslaviji, doživljavaju kao par koji je ceo život živeo „sa zlatnom kašičicom u ustima", Bela i Krleža nisu uvek bili bogati.
„Postoji sjajan citat Krleže koji kaže `od miraza Bela je imala crvenu čašu, a ja svileni kišobran, zajedno ni 100 kilograma`", kaže Vukelić Horvatić.
Živeli su u iznajmljenoj sobici kod Beline koleginice, a išli svako kod svojih roditelja na ručak.
Njena porodica je mladog pisca i zaljubljenika u Oktobarsku revoluciju i lenjinističke ideje smatrala propalicom.
Prvih godina su živeli od njene učiteljske plate, ali pošto taj poziv nije volela, odlučila je da postane glumica.
Bela je volela žute ruže i njihov dom je uvek bio je ispunjen cvećem.
Preminuli su iste godine, Bela u aprilu 1981, a Krleža, koji se od supruge oprostio vencem od žutih ruža, osam meseci kasnije.
Sahranjeni su zajedno na zagrebačkom groblju Mirogoj.
O deci
Krleža je jednom rekao da nije osećao instinkt da bude roditelj.
„Znam sve moje u porodici i nisam želeo da mi deca ni na koga liče", kazao je jednom Krleža.
I sestri koja je želela da ima decu poručio je da je „glupa, jer svako zna praviti decu, aj ti napravi kišobran".
Ove anegdote samo pokazuju kakav je bio Krleža, ali Vesna Vukelić Horvatić sumnja da je to pravi razlog.
„Na pitanje novinara zašto nemaju dece, Bela je vrlo jasno rekla `pa Krleža je jednom nogom u zatvoru, drugom u grobu`, što je bilo istina.
„Nijednoj vlasti Krleža nije odgovarao", ocenjuje kustoskinja.
Ko danas čita Krležu?
Krležina dela se danas ne čitaju dovoljno, ali su predstave po njegovom tekstu na repertoarima glavnih pozorišnih kuća sjajno posećene, smatra Vukelić Horvatić.
„Mladi Krležu percipiraju uglavnom kao pisca koga je teško čitati, a moram priznati da ga ni ja u gimnaziji nisam volela čitati", kaže uz osmeh.
„On nije pisac za široke mase, njegovu knjigu ne možete čitati na plaži, to nije lako štivo, morate se koncentrisati na to, svaka njegova reč ima težinu", dodaje.
Kritika društva je neophodna radi opšteg boljitka, tako da je Krležina zaostavština čisto bogatstvo, ocenjuje hrvatska glumica Bojana Gregorić Vejzović za BBC na srpskom.
„Krleža kao sjajan pisac predstavlja temelje književnosti.
„Bez Krleže bi naše društvo bilo znatno drugačije i znatno siromašnije", kaže Gregorić Vejzović, koja je igrala u nekoliko predstava po njegovim delima.
Kaže da je njegovo pisanje „bezvremensko i uvek aktuelno", a likovi nisu crno-beli, već „prošarani svim onim što čoveka čini ranjivim".
„Krležino promišljanje o ljudima i načinu života su neverovatno savremeni i danas.
„Radeći Ledu dobro sam se nasmejala krizi srednjih godina, koju tako duhovito opisuje, njegovi likovi nikada nisu jednosmerni, imaju jako puno slojeva, njih i volite i mrzite u istom trenutku, gledate ih sa podsmehom i sa divljenjem", dodaje glumica.
U „Ledi", drami pisanoj 1932, igrala je Melitu, sredovečnu, dokonu damu iz visokog društva koja se udala iz koristoljublja, a želi da pobegne s ljubavnikom.
„Jako volim da igram Krležu, sviđaju mi se njegove logorejične rečenice.
„One ponekad glumcima predstavljaju određeni problem... Ali glumačka zrelost i zrelost koju dobijamo godinama donosi lakoću u usvajanju tih rečenica", kaže Gregorić Vejzović.
Krleža je bio kum njenom dedi na venčanju, ali je bila premlada da ga upozna, priča glumica.
Uspomenu na to prijateljstvo i danas čuvaju kroz knjige Krležinih dela koje je redovno poklanjao prijatelju i rukom pisao posvete.
Miroslav Krleža i pokojni djed bili su prijatelji iz djetinjstva. Sjedili su istoj klupi u pučkoj školi. Bili su jedan drugome vjenčani kumovi. Fritz je običavao djedu poklanjati svoje knjige na djedov imendan. Evo posvete “Povratka Filipa Latinovicza” (famozno izdanje iz 1947.). pic.twitter.com/rZcdlupVHD
— Pavel Gregoric (@pavelgregoric) June 30, 2023
„Veliki ljudi su zapravo uvek vrlo jednostavni.
„O Krleži se u našem domu uvek pričalo kao da je jednostavni čovek, a tek kasnije spoznajom ko je taj gospodin o kom su deda, baka, otac, stric pričali, spoznavši njegovu veličinu, shvatite koliko je taj čovek u toj jednostavnosti bio velik", kaže Gregorić Vejzović.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
