Šeik Hasan Nasralah je šiitski klerik i lider Hezbolaha u Libanu od februara 1992. godine.
Ova grupa trenutno se smatra jednom od najvažnijih političkih stranaka u Libanu, koja ima vlastite oružane snage pored postojeće Libanske nacionalne armije.
Nasralah, popularan i u Libanu i u drugim arapskim zemljama, smatra se glavnim licem Hezbolaha i odigrao je ključnu ulogu u istorijskom preokretu ove grupe kad je ušla u političku arenu i stekla vlast u strukturi libanske vlade.
On ima poseban odnos i sa Islamskom Republikom Iran i sa njenim vođom ajatolahom Alijem Hamnejem.
Uprkos tome što su SAD uvrstile Hezbolah na listu terorističkih organizacija, ni lideri Irana ni Nasralah nikad nisu krili međusobne bliske odnose.
- Šta je Hezbolah, pokret iz Libana
- Govor vođe Hezbolaha od koga su strepeli Bliski istok i svet
- Šta je izraelska Gvozdena kupola
Hasan Nasralah ima brojne strastvene pristalice baš kao i ljute neprijatelje.
Iz tog razloga, ne pojavljuje se u javnosti godinama, iz straha da će Izrael izvršiti atentat na njega.
Ali to što se krije nije lišilo pristalice njegovih govora skoro svake nedelje.
Ti govori su za Nasralaha važno sredstvo demonstracije moći i, na taj način, on komentariše razne teme u Libanu i svetu, i pokušava da izvrši pritisak na rivale.
Detinjstvo i mladost
Hasan Nasralah je rođen u avgustu 1960. godine u jednoj od siromašnijih četvrti istočnog Bejruta.
Njegov otac je držao malu prodavnicu, a Hasan je bio najstariji od devetoro dece.
Imao je pet godina kad je izbio građanski rat u Libanu; razorni okršaji koji su opsedali ovu malu zemlju na Mediteranskom moru 15 godina i tokom kojih su Libanci demarkirali granice i borili se među sobom na osnovu vere i etničkog porekla.
Izbijanje rata nateralo je oca Hasana Nasralaha da odluči da napusti Bejrut i vrati se u rodno selo u južnom Libanu: selo zvano Al Bazurijeh, čiji su stanovnici bili šiiti kao i mnoga druga sela u Tiru, u pokrajini Al Džanub.
Važne godine primarnog i sekundarnog školovanja proveo je na jugu Libana, među šiitima.
Ovi šiiti su verovali da su se tokom kolonijalne ere velikih sila kao što su Otomansko carstvo i Francuska suočavali sa diskriminacijom i nejednakošću.
Taj sentiment nastavio se tokom perioda nezavisnosti kad su hrišćanske i sunitske elite stekle vlast.
Tokom tog perioda, hrišćanske i sunitske paravojske bile su optužene za dobijanje pomoći stranih zemalja u ostvarivanju svojih vojnih pobeda.
Istovremeno, šiitska populacija, koja je u južnom Libanu većinska pored Doline Beke u istočnom Libanu, zajedno sa malom grupom maronita i pravoslavnih hrišćana, smatrala se frontom izraelskih ratova tokom dugih godina uspostavljanja jevrejske vladavine u Palestini.
U takvom okruženju, Hasan Nasralah ne samo da se okrenuo šiitskom identitetu i etničkim korenima, već je u 15. godini postao član najvažnije libanske šiitske političko-vojne grupe toga vremena: pokreta Amal, uticajne i aktivne grupe koju je osnovao irački klerik Musa Al Sadr.
Povratak u Liban i oružana borba
Hasan Nasralah je emigrirao u Nadžaf sa 16 godina.
Irak je tada bio nestabilna zemlja koja je prošla kroz dve decenije stalnih revolucija, krvavih pučeva i političkih atentata.
Tokom tog perioda, iako je Hasan Al Bakr bio zvanično na vlasti, Sadam Husein, tadašnji potpredsednika Iraka, stekao je značajan uticaj.
Samo posle dve godine boravka Hasana Nasralaha u Nadžafu, lideri partije Baas, a posebno Sadam Husein, došli su do zaključka da moraju da preduzmu više koraka za slabljenje šiita.
Jedna od njihovih odluka bila je da proteraju sve libanske šiitske studente iz iračkih verskih škola.
Iako je Hasan Nasralah studirao u Nadžafu svega dve godine i tada morao da napusti zemlju, njegovo prisustvo u Nadžafu imalo je veliki uticaj na život ovog mladog Libanca: u Nadžafu je upoznao drugog klerika Abasa Musavija.
Musavi se nekada smatrao jednim od učenika Musa Al Sadra u Libanu i tokom njegovog boravka u Nadžafu, našao se pod snažnim uticajem političkih ideja Ruholaha Homeinija.
On je bio osam godina stariji od Nasralaha i vrlo je brzo preuzeo ulogu strogog nastavnika i uticajnog mentora u životu Hasana Nasralaha.
Po povratku u Liban, njih dvojica su se pridružila borbama u građanskom ratu.
Ovaj put, međutim, Nasralah je otišao u rodni grad Abasa Musavija u Dolini Beka, gde je učio u tamošnjoj verskoj školi.
Iranska revolucija i osnivanje Hezbolaha
Godinu dana nakon što se Hasan Nasralah vratio u Liban, u Iranu je izbila revolucija.
Na vlast je došao Ruholah Homeini, koji je stekao divljenje klerika kao što su Abas Musavi i Hasan Nasralah.
Ovaj događaj značajno je promenio odnos između libanskih šiita i Irana.
Uz to, na politički život i oružanu borbu libanskih šiita značajno su uticali događaji u Iranu i ideologija šiitskog Islama.
Za Hasana Nasralaha, do ove temeljne transformacije uglavnom je došlo zbog vladavine Ruholaha Homeinija.
Nasralah se 1981. godine susreo sa tadašnjim vođom Islamske Republike Iran u Teheranu.
Homeini ga je proglasio svojim predstavnikom u Libanu da bi se „bavio pitanjima hisbe i obezbeđivao islamska sredstva".
Nakon toga je Nasralah počeo povremeno da putuje u Iran, sklapajući veze sa najvišim nivoima vlast u okviru iranske vlade.
Šiitski islamisti u Iranu pridavali su veliki značaj istorijatu i verskim vezama sa libanskim šiitima.
Antizapadnjački stavovi bili su kamen temeljac iranske verzije šiitskog islamizma, koji je propagirao Ruholah Homeini.
Politika oblikovanja vesti na Bliskom istoku poprimila je oblik anti-izraelizma, dajući konkretnu manifestaciju tom stavu.
- Šta je Hezbolah i zašto se našao u vašingtonskom sporazumu
- Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
- Šta se dešava u Izraelu i Gazi i zašto sada
U skladu sa tim, „palestinska stvar" postala je jedan od najviših prioriteta spoljne politike revolucionarnog Irana.
Tokom tog perioda, Liban, već zahvaćen građanskim ratom i nemirima, postao je značajna baza za palestinske borce.
Već su bili prisutni u velikom broju u južnom Libanu, pored Bejruta.
Uz sve veću nestabilnost u Libanu, Izrael je napao zemlju u junu 1982. godine, rapidno zauzevši njene velike delove.
Izrael je tvrdio da je napad odgovor na palestinsku agresiju.
Ubrzo nakon upada Izraela, vojni komandanti Islamske revolucionarne garde u Iranu, iskusni u konvencionalnom ratovanju zbog napada Iraka na Iran, odlučili su da osnuju vojnu grupu u Libanu u potpunosti povezanu sa Iranom.
Za ime grupe odabrali su nadimak po kom su već bili poznati u Iranu: „Hezbolah" (Božja stranka).
Hezbolah je 1985. godine zvanično objavio formiranje grupe.
Hasan Nasralah i Abas Musavi, zajedno sa još nekim članovima pokreta Amal, pridružili su se ovoj novoosnovanoj grupi.
Predvodio ju je Subi Al Tufajli.
Ova grupa brzo je ostavila traga u regionalnoj politici vršeći oružane akcije protiv američkih snaga u Libanu.
Na putu do vođstva
Kad se Nasralah pridružio grupi Hezbolah, imao je samo 22 godine i po standardima šiitskih mula, smatrao se novajlijom.
Sredinom osamdesetih, kako se Nasralahov odnos sa Iranom produbljivao, on je odlučio da se preseli u grad Kom da bi nastavio versko učenje.
Tokom vremena provedenog u verskoj školi u Komu, Nasralah je savladao persijski jezik i stekao bliska prijateljstva sa brojnim pripadnicima političko-vojne elite u Iranu.
Kad se vratio u Liban, došlo je do značajnog neslaganja između njega i Abasa Musavija.
U ono vreme, Musavi je podržavao sve veću sirijsku aktivnost i uticaj u Libanu pod liderstvom Hafeza Asada.
Za razliku od njega, Nasralah je insistirao da se grupa usredsredi na napade na američke i izraelske vojnike.
Nasralah se našao u manjini u okviru Hezbolaha i, ubrzo posle toga, bio je imenovan za „predstavnika Hezbolaha u Iranu".
Ovaj položaj ga je istovremeno vratio u Iran i distancirao.
Na površini je izgledalo kao da uticaj Irana na Hezbolah slabi i, uprkos sveobuhvatnoj podršci Teherana, ispostavilo se da je bilo teško uticati na odluke Hezbolaha.
Tenzija je eskalirala sve do tačke kada je 1991. godine Subi Al Tufajli smenjen sa položaja generalnog-sekretara Hezbolaha zbog njegovog protivljenja vezi grupe sa Iranom, a Abas Musavi je postavljen na njegovo mesto.
Nakon Tufajlijeve smene, Hasan Nasralah, čiji su se stavovi o ulozi Sirije u Libanu naizgled uskladili, vratio se u zemlju i praktično postao drugi čovek Hezbolaha.
Vođstvo libanskog Hezbolaha
Na Abasa Musavija su izvršili atentat izraelski agenti manje od godinu dana nakon što je izabran za generalnog-sekretara Hezbolaha.
Iste te godine, 1992, liderstvo nad ovom grupom dodeljeno je Hasanu Nasralahu.
U ono vreme, on je imao 32 godine i mnogi su smatrali da njegovo imenovanje ima veze sa njegovim specijalnim vezama sa Iranom.
Čak i sa stanovišta mnogih šiitskih klerika, nije imao dovoljno religioznog obrazovanja, tako da je paralelno nastavio studije.
Važna inicijativa Hasana Nasralaha u ovo vreme bilo je kandidovanje nekih saradnika i članova Hezbolaha na libanskim izborima.
Prošlo je godinu dana otkako je Saudijska Arabija posredovala u libanskom građanskom ratu i njegovom okončanju.
Nasralah je odlučio da, pored njegovog vojnog krila, pretvori političko krilo Hezbolaha u ozbiljnog aktera u zemlji.
Kao posledica ove strategije, Hezbolah je uspeo da osvoji osam poslaničkih mesta u libanskom parlamentu.
Istovremeno, Hezbolah je i dalje bio optuživan za planiranje i izvršavanje terorističkih operacija.
Bombaški napad na Jevrejski centar AMIA u Argentini i napad na izraelsku ambasadu u Argentini dogodili su se tokom tog perioda.
U međuvremenu, na osnovu Sporazuma iz Taifa kojim je okončan građanski rat u Libanu, Hezbolahu je dozvoljeno da zadrži oružje.
U to vreme, Izrael je okupirao južni Liban, i Hezbolah, kao organizacija koja se borila protiv okupatorske sile, ostala je naoružana.
To oružje je praktično postalo legitimno i legalno.
Iranska finansijska pomoć libanskom Hezbolahu takođe je omogućila Nasralahu da obezbedi socijalnu pomoć i usluge mnogim libanskim šiitima formirajući složenu mrežu škola, bolnica i dobrotvornih ustanova.
Ova politika, koja se nastavlja do današnjeg dana, postala je jedan od najvažnijih aspekata političko-socijalnog pokreta šiita u Libanu.
Povlačenje Izraela i popularnost Nasralaha
Izrael je 2000. godine saopštio da će se potpuno povući iz Libana, okončavši okupaciju južnih delova zemlje.
Hezbolah je slavio ovaj događaj kao veliku pobedu, a zasluge za nju pripisane su Nasralahu.
Bilo je to prvi put da je Izrael jednostrano napustio teritoriju neke arapske zemlje bez mirovnog sporazuma, i mnogi arapski građani regiona smatrali su to važnim dostignućem.
Međutim, od tog vremena, pitanje libanskog naoružanja postalo je jedno od važnijih u vezi sa libanskom stabilnošću i bezbednošću.
Povlačenje Izraela iz Libana više nije davalo legitimitet naoružanom Hezbolahu, što je dovelo do toga da i rivalske političke grupe i strane sile zatraže da se grupa razoruža — što je zahtev na koji Nasralah nikad nije pristao.
Kasnije je Nasralah postigao dogovor za razmenu zatvorenika tokom pregovora sa Izraelom, što je dovelo do oslobađanja više od 400 palestinskih i libanskih zatvorenika i građana drugih arapskih zemalja.
U ovo vreme, Nasralah je delovao moćnije i uticajnije nego ikad pre, a njegovi rivali u libanskoj politici suočili su se sa ozbiljnim izazovom kad su pokušali da mu se suprotstave i spreče ga da širi uticaj i moć.
Atentat na Haririja i povlačenje Sirije
Ali 2005. godine, posle atentata na Rafika Haririja, tadašnjeg libanskog premijera, raspoloženje javnog mnjenja se promenilo.
Rafik Hariri se smatrao jednim od najvažnijih političara bliskih Saudijskoj Arabiji, koji je ulagao veliki napor da spreči jačanje Hezbolahove moći.
Bes javnosti usmerio se ka Hezboilahu i njegovom glavnom vojnom pomagaču u Libanu, Siriji, koja je optužena da je učestvovala u Haririjevom ubistvu.
Kao posledica masovnih demonstracija opozicije u Bejrutu, Sirija je saopštila da će povući snage iz zemlje.
Međutim, kad su iste godine održani parlamentarni izbori, ne samo da se broj glasova za Hezbolah povećao, već je grupa uspela da dovede dva člana u vladu i preuzme kontrolu nad dva ministarstva, pojačavši snagu poslaničkih mesta.
Odatle je Nasralah pozicionirao sebe i svoju grupu kao nacionalističke entitete lojalne Libanu, spremne da postanu „mučenici" za zemlju i nespremni da se povinuju dominaciji drugih sila.
U leto 2006. godine, Hezbolahovi militanti upali su u Izrael, ubivši jednog vojnika i uzevši dvojicu drugih vojnika za taoce.
Izraelova reakcija bila je žestoki napad koji je trajao 33 dana, tokom kojih je stradalo skoro 1.200 Libanaca.
Rezultat ovog rata bilo je porast Nasralahove popularnosti, koji je u arapskim zemljama predstavljan kao poslednja osoba koja pruža otpor Izraelu.
Na kraju rata, Hezbolah je i dalje odbijao da položi oružje.
Uz to, ova grupa je odigrala ključnu ulogu u obnovi ruševina zaostalih posle rata — uloga koja je, prema protivnicima Islamske Republike u Iranu, omogućena velikodušnom finansijskom podrškom Teherana.
Porast moći i konsolidovanje Nasralahovog položaja
Sa porastom Hezbolahove moći, rivalske grupe, pogotovo libanski sunitski političari, insistirali su da je grupa formirala vladu unutar vlade, tvrdeći da će njene aktivnosti oslabiti bezbednost i ekonomiju zemlje.
Nakon više meseci političkog sukoba, libanska vlada je 2007. godine odlučila da raspusti telekomunikacioni sistem koji kontroliše Hezbolah i da se telekomunikacioni poslovi stave isključivo pod kontrolu vlade.
Nasralah ne samo da nije prihvatio ovu odluku, već je za kratko vreme njegova paravojska zauzela Bejrut.
Ovaj Nasralahov potez su naširoko kritikovale zapadne zemlje.
Međutim, posle političkih pregovora, on je uspeo da poveća moć grupe u libanskom kabinetu i, još važnije, da obezbedi pravo veta na odluke kabineta.
Uprkos smanjenju broja poslaničkih mesta Hezbolaha u libanskom parlamentu posle , Nasralah je uspeo da zadrži pravo veta.
Iste godine je libanski kabinet odobrio da Hezbolah zadrži naoružanje.
Nakon toga, Hasan Nasralah je postao ličnost koju skoro nijedan pripadnik libanske političke elite ne može uspešno da ukloni sa scene ili čak da mu samo umanji moć.
Nisu mogli da ga zaustave čak ni ostavke premijera koji su mu se protivili, pa ni do tada neviđena intervencija Muhameda Bin Salmana, saudijskog prestolonaslednika.
Štaviše, sve ove godine, uz podršku Islamske Republike Iran, Nasralah je uspevao da preživi istorijske krize kao što su Arapsko proleće, sirijski građanski rat i tekuća ekonomska kriza u Libanu.
Sada, sa 63 godine, smatra se ne samo jedinstvenim političko-vojnim liderom Libana, već može i da se pohvali statusom višedecenijskog veterana.
On to nasleđe koristi da nadigra političke rivale i propagira ideološke temelje šiitskog islamizma.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
