Autokratija

Hvala vam, prijatelji. Izgubili smo i ovog poslednjeg dana moje političke karijere ću vam reći da stojimo na ivici ponora. Našem političkom sistemu, društvu i celoj zemlji preti najveća opasnost u poslednjih 150 godina. Novoizabrani predsednik jasno je obznanio svoje namere. Treba da odmah zbijemo redove i odbranimo zakone, institucije i ideale na kojima počivaju SAD.“ To ili nešto slično je trebalo da posle izbora kaže Hillary Clinton. Ali ona je rezignirano kazala: “Treba da prihvatimo rezultate ovih izbora i okrenemo se budućnosti. D. Trump će biti naš predsednik. Dužni smo da ga prihvatimo bez predrasuda i pružimo mu šansu da vodi zemlju. Naša ustavna demokratija podrazumeva mirnu smenu vlasti i vladavinu prava, princip da svi imamo jednaka prava i slobodu ispovedanja vere i izražavanja. Mi te vrednosti poštujemo i treba da ih odbranimo.”

Obama je bio još pomirljiviji: “Svi mu želimo uspeh u ujedinjenju i vođenju zemlje. Mirna smena vlasti je jedno od glavnih obeležja naše demokratije. Treba imati na umu da zapravo svi pripadamo istom timu… Poenta je ipak u tome da svi idemo napred vođeni pretpostavkom o poštenju naših sunarodnika zato što je to ključno za svaku živu i funkcionalnu demokratiju“. Kao da Trump nije na prevaru prigrabio sate i sate medijskog prostora, kao da je prijavljivao (i plaćao) porez i kao da nije bestidno ocrnjivao naš sistem - sudove, kongres i sam izborni proces. Drugim rečima, kao da je pošteno pobedio na ovim izborima.

Slične refrene čuli smo od raznih komentatora, od Toma Friedmana koji je obećao: „Neću sprečavati uspeh svog predsednika“, do Nicka Kristofa, koji je pozvao „većinu od 52% glasača koja je podržala druge kandidate da pruži šansu predsedniku Trumpu“. Čak je i senatorka Elizabeth Warren obećala je da će jedno vreme „odložiti naše razlike“. I senator Bernie Sanders je obećao da će pokušati da nađe nešto dobro u Trumpu: „Ako on bude ozbiljno sprovodio politike za bolji život radničkih porodica, ja i drugi progresivni političari spremni smo da sa njim sarađujemo.“

Koliko god bio dobronameran, takav odnos podrazumeva da je Trump spreman da nađe zajednički jezik sa svojim mnogobrojnim protivnicima, da poštuje institucije vlasti i da odustane od skoro svega za šta se zalagao tokom kampanje. Ukratko, tretira ga se kao „normalnog“ političara. Dosad nije bilo mnogo pokazatelja da on to može biti.

Što je još opasnije, čini se da uljudne, aplauzom propraćene reči H. Clinton i Obame zatvaraju mogućnost alternativnih reakcija na Trumpovu manjinsku pobedu. (To podseća na Nevillea Chamberlaina:

„Treba se truditi da izbegnemo rat svim sredstvima koja su nam na raspolaganju, analizom mogućih uzroka, nastojanjem da te uzroke uklonimo, razgovorom u duhu saradnje i dobre volje.“) Još je opasnije to što su izjave H. Clinton i Obame o mirnoj smeni vlasti prikrile izostanak poziva na akciju. Demonstranti koji su u sredu uveče izašli na ulice Njujorka, Los Anđelesa i drugih američkih gradova nisu to uradili zbog govora H. Clinton, već uprkos njemu. Ona je u svom govoru implicitno izjednačila građanski otpor i pobunu. Bilo je to opravdanje za nasilno suzbijanje mirnih protesta. Bilo je pogrešno stvarati iluziju da Amerika počinje od nule i da je njen novoizabrani predsednik tabula rasa. Ili da smo to mi: „Dužni smo da ga prihvatimo bez predrasuda“. Kao da Trump u svojoj kampanji nije obećao da će deportovati američke građane, stvoriti sistem nadziranja koji će biti posebno usmeren na američke muslimane, podići zid na granici sa Meksikom; kao da nije zagovarao ratne zločine, podržavao torturu i mnogo puta pretio zatvorom samoj H. Clinton. Kao da se te i mnoge druge izjave mogu smatrati uobičajenim preterivanjima u predizbornoj kampanji i kao da će sada, kada je kampanja završena, Trump jedva dočekati da postane regularan političar iz pred-trampovske ere koji poštuje pravila.

Ali Trump nije regularni političar i ovi izbori nisu bili obični. On je četvrti kandidat u američkoj istoriji i drugi za više od 100 godina koji je pobedio na predsedničkim izborima - sa manje pojedinačnih glasova od svoga protivkandidata. Pored toga, on je možda jedini kandidat u američkoj istoriji koji je pobedio, iako su mediji više puta dokazali da je hronični lažov i seksualni predator, serijski utajivač poreza, rasni huškač koji privlači istomišljenike iz Ku Klux Klana. Što je najvažnije, Trump je prvi kandidat koji se nije kandidovao za predsednika već za autokratu i - pobedio.

Veći deo života sam provela u autokratijama, a veći deo karijere pišući o Putinovoj Rusiji. Naučila sam nekoliko pravila za preživljavanje u autokratiji i spasavanje zdrave pameti i samopoštovanja.

I - Vjeruj autokrati

On zaista misli ono što govori. Kad god pomisliš da preteruje ili čuješ da neko to kaže, budi svestan da je to samo naša urođena težnja da pribegnemo racionalizaciji. To će se često događati: ljudi se služe poricanjem kada su javno suočeni sa nečim neprihvatljivim. Tridesetih godina prošlog veka New York Times je ubeđivao svoje čitaoce da je Hitlerov antisemitizam čista poza. U novije vreme, iste novine su ublažile izjavu Putinovog sekretara za odnose sa medijima D. Peskova posle obračuna policije sa demonstrantima u Moskvi, tvrdeći da je on rekao: „Policija je bila blaga - voleo bih da je grublje dejstvovala“, umesto onoga što je stvarno rekao: „Trebalo je da im razmažu džigericu po pločniku“. Možda izveštači nisu poverovali svojim ušima. A trebalo je - i u ruskom i u američkom slučaju. Bez obzira na Trumpove izraze divljenja prema Putinu, njih dvojica su veoma različiti. Trump nema politički establišment u koji bi mogao da se uklopi posle kampanje. Naprotiv: sada će establišment pohitati da se prilagodi njemu - od aktuelnog predsednika... do lidera Republikanske partije koji odbacuju svoje dugotrajne obzire da bi prihvatili njegove radikalne stavove. On je dobio podršku potrebnu za pobedu i ulizivanje za kojim žudi upravo zahvaljujući svojim divljačkim pretnjama. Trumpovi mitingaši su pevali „Bacite je u zatvor!“ Oni su, kao i on, baš to i mislili. Ako se Trump ne ostrvi na H. Clinton baš prvog dana svoga predsednikovanja, nego se umesto toga posveti ujedinjujućem projektu investiranja u infrastrukturu (koji bi mu pružio zgodnu priliku da nagradi svoje pajtaše i samog sebe), bilo bi glupo odahnuti. Trump je jasno izložio svoje planove i obavezao se svojim glasačima da će ih ostvariti. Ti planovi obuhvataju ne samo demontiranje zakona kao što je Obamacare već i ukidanje sudskih ograničenja i - kažnjavanje protivnika.

Da bi počeo da zatvara svoje političke protivnike ili samo jednog/jednu od njih, Trump će pokušati da se dokopa pravosuđa. Svi smo se fiksirali na Vrhovni sud kao mesto najvećeg rizika. On će izvesno imenovati sudiju koji će pretegnuti ovaj sud udesno; tu je i opasnost od uništenja same kulture vrhovnog suda. Ali važan je i njegov izbor javnog tužioca. (...)

II - Ne vjeruj malim znacima normalnosti

Pogledajte finansijska tržišta koja su u izbornoj noći pala, a onda se oporavila posle govora H. Clinton i Obame. Suočena sa političkim turbulencijama, tržišta lakše nasedaju na jeftinu retoriku koja dolazi s pozicije autoriteta. Tako se ponašaju i ljudi. Panika može biti neutralizovana lažnim umirujućim rečima o tome da svet kakav poznajemo nije nestao 8. novembra niti bilo kog drugog datuma u ranijoj istoriji. U istoriji su se dogodile mnoge katastrofe, a većina njih se odvijala postepeno; to su bili periodi relativnog mira. (...)

III - Institucije te neće spasti

Putinu je trebalo godinu dana da preuzme ruske medije i četiri godine da demontira izborni sistem; niko nije ni primetio da se pravosuđe obrušilo. Čovek koga su slavili kao demokratu koji će Tursku uvesti u EU još brže je stavio šapu na institucije u Turskoj. Poljska je za manje od godinu dana poništila rezultate građenja ustavne demokratije koje je trajalao četvrt veka. Naravno, SAD imaju mnogo jače institucije od onih koje je imala Nemačka 30-ih godina prošlog veka ili koje danas ima Rusija. Značaj i snagu tih institucija naglasili su i H. Clinton i Obama u svojim govorima. Problem je, međutim, u tome što su mnoge od njih pohranjene u političkoj kulturi a ne u zakonima, a sve - čak i one koje su ušle u zakone - zavise od dobre volje svih aktera da ispunjavaju svoju svrhu i čuvaju ustav.

Mediji će verovatno biti među prvim institucionalnim žrtvama trampizma. Ne postoji zakon koji nalaže da predsednička administracija svakog dana održava brifinge i da mediji imaju pristup Beloj kući. Mnogi novinari bi se uskoro mogli suočiti s dilemom odavno poznatom svima nama koji smo radili pod autokratijama: saobraziti se ili se odreći pristupa. Ne postoji dobro rešenje (mada postoji dobar odgovor), jer je teško a ponekad i nemoguće raditi novinarski posao bez pristupa informacijama. Moć istraživačkog novinarstva - čiju je privrženost činjenicama već ozbiljno ugrozila Trumpova kampanja opsednuta zaverama i sklona ispredanju laži - biće oslabljena. Svet će postati neprozirnije mesto. Čak i ako neki mejnstrim medij odluči da se proglasi protivnikom aktuelne vlasti ili prosto krene da izveštava o njenim zloupotrebama i neuspesima, predsednik će uspeti da zataška ili obesmisli mnoga pitanja. Medijsko izveštavanje i mišljenje skrenuće u trampovskom pravcu, kao što se dogodilo tokom kampanje - npr. kada su kandidati raspravljali o tome da li američki muslimani snose kolektivnu odgovornost za terorizam ili mogu da se iskupe tako što će postati „oči i uši“ zakona. Ksenofobija se na taj način još više normalizovala i popločala put Trumpu da profitira svojim obećanjima da će nadzirati američke muslimane i zabraniti muslimanima iz ostalih zemalja ulazak u Ameriku.

IV - Prepusti se gnijevu

Ako poštuješ Prvo pravilo i ozbiljno prihvataš sve što autokrata govori, nećeš se iznenaditi. Ali uprkos porivu za normalizacijom, ključno je da očuvaš sopstvenu sposobnost da budeš šokiran. Ljudi će te zvati nerazumnim i histeričnim i optuživati te za preterivanje. Nije zabavno biti jedina histerična osoba u društvu. Pripremi se. Iako je Trump dobio manje glasova, on je sebi i svojoj partiji obezbedio ogromnu moć. Republikanci kontrolišu oba doma Kongresa. Upražnjeno je jedno mesto u Vrhovnom sudu. Zemlja je u ratu i već 15 godina u stanju neprekidne mobilizacije. To znači da će Trump imati visoki nivo podrške. Želeće da je zadrži i poveća - njegov ideal je totalitarni nivo podrške kakav uživa Putin - a to se postiže daljom mobilizacijom. Biće još ratova, van zemlje i u njoj.

V - Ne pravi kompromise

Poput T. Cruza, koji je Trumpa nazvao „amoralnim i patološkim lažovom“, a onda ga krajem septembra podržao, da bi njegovu pobedu opisao kao „čudesnu pobedu američkih radnika“. Republikanski političari su legli na rudu. Isto važi i za konzervativne stručnjake koji su bili protiv Trumpa tokom kampanje. Demokrati u kongresu će morati da sarađuju sa njim zbog kontrole štete. I nevladine organizacije će biti prisiljene da zbog sredstava sarađuju sa novom administracijom. U autokratiji je politika kao veština mogućeg zapravo krajnje nemoralna. Oni koji budu govorili u prilog saradnji tvrdiće, kao predsednik Obama u svom govoru, da je to važno zbog budućnosti. Oni će namerno ignorisati činjenicu da dodir autokratije širi zarazu korupcije od koje treba zaštititi baš budućnost.

VI - Misli na budućnost

Ništa ne traje večno. Trump sigurno neće, a neće ni trampizam. Moguće je da su demokrati poraženi na ovim izborima zato što su propustili da zamisle budućnost. Nisu ponudili viziju budućnosti kao protivteg Trumpovoj dobro poznatoj beloj, populističkoj viziji imaginarne prošlosti. Oni su predugo zanemarivali čudne i staromodne institucije američke demokratije - kao što je elektorski kolegijum - koje su zahtevale reformu, što je demokrate koštalo dve pobede na izborima na kojima su republikanci pobedili s manjim brojem glasova. To ne bi smelo da bude normalno. Ali otpor: uporan, beskompromisan, pun gneva - jeste.

(The New York Review of Books; Peščanik.net; prevod: S. MILETIĆ)