Zvoni mobilni sa zaštićenog broja. Javljam se.
- Đe si brate? Ne gledamo se. Što radiš? Kako su ti doma?
Ja, zbunjen zbog poziva starog prijatelja, pokušah da odgovorim na pitanja. Ali, pozivar ne čeka na odgovor, to nije predmet zvanja.
Sabrah se: - Alo, zar me ne viđe prije neki dan, pa uteče od mene ka’ oparen - izustih nekako.
- Brate, života mi, nijesam te vidio, a javio bih ti se. Ada, kome ako ne tebe, da popijemo nešto. No sam opterećen, trčim na sto strana, a sad će i ovi izbori, a znaš oće da nam uzmu ovo naše.
- Meni nemaju što uzet - uspjeh da progovorim - osim života, a to neće jer nijesam toliko vrijedan.
Preču prijatelj i nastavi: - No viđi, brate, znam da si pametan i da si bio na ovu našu stranu, pa rekoh ti ćeš sigurno i glasati za nas.
- Meni se čini da sam ja bio i ostao na jednu stranu, a ti si me i tvoji slični o jadu zabavljali i saćerali u rupu.
Opet ne ču: - Ajd, ajd, isplatiće ti se kad mi pobijedimo. Da potvrdim da te stavim na moju listu, popijemo kafu i ti potpišeš…
Ne prođe dan, kad me se sjeti još jedan prijatelj. Zaštićen broj. Glas prepoznatljiv. Ista priča . S tim da se prvi i drugi prijatelj odlično poznaju. Radili su zajedno, jer su (neko bio neko ostao) u vladajućoj koaliciji. I ovaj me je svojevremeno napadao što sam utuvio u glavu Crnu Goru.
- Ti si kao Olimpijske igre, zoveš svake četvrte godine - ne rekoh pred izbore.
On delje svoje:
- Đe si, legendo. Glasaj za nas. Đeca ti završavaju, pa će im valjat - hoće da me stavi na njegovu listu.
Razmišljam, đeca završila i odoše u inostranstvo, o svom trošku. Željan sam ih viđet (dva glasa manje na izborima).
Priupitnem: - Što bi sa obećanjem, sa prethodnih izbora. - Nije ga ni bilo no lupih, dako ga otkačim.
A on dreknu: - Zar nije gotovo, ne mogu se pouzdati u saradnike, moram sve sam. A ja se čudu ne mogu načudit, što ne zoveš da se zahvališ. Završiću ja to, kako sam obećao. Ti si naš glasač, a i tvoja porodica - razvuče.
Dodadoh: - Znam da nijesi bio neki đak, no završi li ti glumu na Cetinju. Dobro ti gluma ide.
- Ne sprdaj se, ada znaš da sam doktorirao, predajem na fakultetu.
Ispita za zdravlje, familiju, promrlja i da pozdravim majku.
Ne stigoh mu reći da je umrla prije pet godina. A, bilo bi joj milo da zna kako je drug pitao za nju jer mu je spremala kolače.
Kad ćemo na kafu.
Rekoh mu: - Sad me zva’ tvoj pobratim, … po istom pitanju, i pozva na piće, a ti na kafu. Ajde da neđe śednemo, jer će mi, kafa i sok biti najveći ćar od vas dvojice. Pošto se znamo još iz omladine, ali ste vi avanzovali, a nerazdvojni jer vas je ista partija odgajala, da sa obojicom prozborim koju i da vam saopštim svoj stav.
- Ko, taj smrad? Nema sile da ću sa njim.
Šetajući gradom, aktivirao se mobilni, ne javljam se, ponijeli me izborni plakati. Na fotografijama dosta nekadašnjih drugova, danas istaknutih političara. Đe njih nema - eto im đeca.
Sretoh pajtaša iz nekadašnje družine, očito istim poslom kao ja. Da ubije vrijeme. Zađenuh ga: - Ne viđesmo se od prošlih izbora, kad si bio do našeg druga iz Vlade. Hvalio si mi se da te primio. Da si mu brat ne bi bolje. Obećao ti više nego što si tražio, pa si mu kao znak pažnje dao porodično glas. Ti reče, prava je lavčina.
Ne završih, a on viknu: - Pusti tu svinju, neću ni ime da mu spomenem.
- Oćemo li na kafu.
- Ne! Da me vide s tobom. Brzo su izbori, pa ću ja biti lisica. Ko da više za moj glas, predstavljaće i moj spas.
Viđu dobro, da ću sam popiti kafu i sok. A, možda će mi se neko i pridružiti. Ili će me zvati na mobilni. Ne zbog mene, već što imam veliku familiju.
Izbori su.
Bonus video:
