Pretvorio mi se komšija u vlasnika lanca supermarketa Voli Dragana Bokana i svaki dan zove da jedemo gambore i orade po Budvi.
Ne, mogu komšo, kažem mu, ali on ne popušta, utuvio da je vlasnik Volija i da ima para. Ne mogu, Dragane, velim da mu uđem u volju, a on vadi štos para iz zadnjeg džepa.
Pusti me Dragi, slave ti, rekoh, ne trebaju meni tvoje pare. Kako ne trebaju, kome ne trebaju pare, jesi li poludio?!
Tako me temeljno izmori svaki put da mi preostane samo jedna želja - neka mentalne zdravstvene ustanove u Crnoj Gori rade svoj posao. Jer kao što je komšo umislio da je Bokan, mogao je izabrati da bude serijski ubica, ili fanatik sa bombom i krv bi legla u mirnom komšiluku, da djeca vuku traumu dok su živa.
Ti naši mirni komšiluci, sa malim prodavnicama i piljarama. Lanac Voli i drugi velikani piljarstva ih lagano guše, mini marketi ostaju daleko u prošlosti, kao sjećanje na početak tranzicije.
Na primjer, STR “Dijamant” ispred moje stare zgrade u Baru. Vodio ga je Isat Boljević, početkom devedesetih, počeo dosta dunsterski, sa jednom kasom i ljubaznim radnikom po imenu Džodži. Malo import iz Turske, cigarete, špedicija, eto ga danas narečeni Isat B. predstavnik “BMJ Industries FZ-LLC” iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Kompanija mu preuzela Duvanski kombinat Podgorica i od tog posla zavisi sudbina sedamdeset radnika!
O tome ti pričam, nadovezuje se komšija i otkriva mi jebitačan recept, kako uspjeti u životu i poslu. Nema tu - ko umije. Svak umije. Samo se treba sjetiti.
Komšo tvrdi da lokalna klijentela u narodu poznata kao narod, toliko voli da baca pare, pa samo totalni idiot na datom mentalitetskom bagu ne može zaraditi. Meni neprijatno da slušam ludaka, ne znam je li vrijeme da mu neko kaže, viđi komšo, ti nisi Dragan Bokan, ajde bježi kući i pusti me da gledam kako veče pada na ovaj tužni grad.
Ugrizem se za usnu, ne kažem ništa, jer nikad se ne zna. Šta ako ga prije vremena suočim sa deluzijom, pa popizdi i baci bombu na prvi supermarket? Ja sam Dragaaaan Bokaaaan! Buuum! Ne bih volio da izazovem takvu muku. Ili da otme kasirku, stavi joj nož pod grkljan i kaže: zaboravi slobodne dane, zaboravi osiguranje, praznične dnevnice i zakon o radu, ima da te derem kao magaricu što i jesi, neobrazovana samohrana majko iz Murtovine!
Pretjerujem? Ne bih rekao. Upoznao sam dobro svog komšiju. Na sve je spreman ludak koji od svih uloga ovog svijeta odluči da bude baš vlasnik maloprodajnog lanca, a ne Fihte ili Napoleon, recimo.
- Najbolje je biti ja, kaže. Imam šezdeset prodavnica po Crnoj Gori. Neka u svaku uđe tristo ljudi dnevno i puna kapa!
Kažem mu, komšo, neka su ti srećne, ne interesuje me, ali mislim da u Voli uđe više od tristo ljudi dnevno.
- Ma to je prosjek, razumiješ? Uglavnom, recimo da sto pedeset velikih plastičnih kesa prodam u svakoj. A znaš li koliko košta jedna velika kesa?
- Znam, dobri komšija, tri centa, jebem im plastiku.
Dakle, nastavlja tihi susjed da računa, a mene već hvata jeza. Tvrdi da svaki dan proda oko 150x60 kesa od tri centa, što na godišnjem nivou izađe deset miliona centi, odnosno sto hiljada eura.
- Komšo, pa ti se obogati na račun budala koje ne nose ceger. Prodaješ im ono što im ne treba. Pa koliko onda uzimaš na stvarima koje im stvatno trebaju, kažem a on zadovoljno ide kući i šalje mi poljubac.
Njegov cilj je da za pet, šest godina zaradi milion eura samo od kesa, što nije nemoguće, jer kupac obično prezire ona 2 centa kusura, a resto naravno ne ostaje kasirki.
Dobro je biti Dragaaan Bokaaaan! urla komšo sa terase, svake večeri, u smiraj vrelih dana kad kučići počnu da cvile, a majke dovikuju muška čeda.
Tamo, na livadama, razvlače se plastične kese, raspadaju i slivaju svoj otrov u tlo, maste ilovaču, zagađuju ovo malo prirodnog staništa koje je bog ostavio jednako meni, Draganu Bokanu, kao i mom izmišljenom komšiji koji tvrdi da je upravo on.
Bonus video:
